Николина Ратковић
„У Београд сам отишла 2011. године кад сам уписала Грађевински факултет. Одмах по завршетку студија сам се запослила и тренутно радим као пројектант у једној грађевинској фирми. Заиста волим свој посао, уживам док радим, а колеге су ми дивне. Волим и Београд као и мноштво прилика које он пружа. Међутим, Требиње је мој родни град и никад не могу да искључим могућност повратка иако су тренутно јако мале шансе за то. У Требиње често долазим и радо доводим своје пријатеље како би и они видјели љепоте којима зрачи наш град“, започиње своју причу Николина Ратковић.
Николина је дјевојка која је спојила наизглед неспојиво. Након што заврши радни дан у грађевинској фирми, рачунар замјењује шиваћом машином. Тада, каже, пушта своју креативну страну да исплива и у томе ужива колико и у послу инжењера. Њен издувни вентил након напорног радног дана је прављење рајфова за косу, а инспирација се налази свуда око ње. Идеја има, каже у шали, и превише, толико да не може да постигне све да реализује. Међутим, свестраност јој не допушта да се њен живот сведе на посао и хоби. Поред тога, она воли да иде на јахање, на курс сликања на свили, али и на курс роњења.
Инспирација је свуда око ње
„Одувијек волим моду и ствари који су јединствени, волим да дам свој лични печат одјећи коју носим. Уживам да осмишљам разне одјевне комаде, а у Београду имам своју шнајдерицу која ми сашије све што смислим. Годинама уназад сам бирала материјале, знала сам да одем сама у радње метраже и позамантерије и купим све што је потребно. Тако сам дошла на идеју да упишем основни курс шивења и почела сам да шијем само за себе. Међутим, када сам почела да размишљам шта је то што нико не ради, нешто што би било уникатно, дошла сам на идеју рајфова за косу које одувијек волим и радо их носим“, прича нам Николина како је све почело, а округли модел црног рајфа као круна се истиче у њеној коси.
Николина подвлачи како је сваки ручни рад другачији, ма колико на први поглед дјеловао исто. Немогуће је, каже, да понови исту радњу и то је тај печат јединствености који обожава.
„Правим два типа рајфова, округли модел и модел са машном, и они се потпуно другачије израђују. Када је у питању округли, на пластичну основу морам да залијепим сунђер који послије ручно обликујем. Значи, тај сунђер буде коцкаст, а треба да добијем полукружни облик и то је најзахтјевнији корак. У том кораку морам да будем изузетно прецизна јер се на рајфу одмах уоче неправилности и неравнине. У почетку сам, како бих олакшала себи, на папиру исцртавала тачне димензије, а затим бих га прикачила на материјал и по том реперу сјекла. Потребно је да имате неке своје смјернице“, каже Николина, а кроз благи осмијех одаје да често само сједне за машину и почне да ради, импровизује током рада и од тога испадне нешто лијепо и занимљиво.
Николина прича како јој је недавно другарица рекла да мора бити отворена за све јер се тада енергија враћа и указују се нове прилике. Радо ју је, каже, док јој се усна лагано извија у осмијех, послушала.
Рајфови као незаобилазни аксесоар
„Отворена сам за све изазове и прилике које живот ставља пред мене. Не искључујем ниједну идеју нити могућност, нарочито ако је испољавање креативности у основи тог посла. На примјер, јако волим дизајн, заиста ме привлачи стилски намјештај и, некад у будућности, могу да замислим себе у том послу. На крају крајева, зашто да не, грађевински сам инжењер, све је то повезано. Међутим, сада сам базирана на рајфове и на ово што сам започела, али никад не знамо шта носи дан. Тренутно желим да проширим своју понуду на траке за косу, како за одрасле тако и за дјецу. Већ сам направила доста модела које поклањам и слушам коментаре и сугестије људи. Заправо, најбитније ми је да уживам у овоме што радим, планирам да се озбиљно посветим томе и убјеђена сам да ћу бити веома успјешна“, ријечи су Николине Ратковић, дјевојке за коју, чини се, неуспијех није опција, а идеје само навиру.
Страницу на инстаграму под називом herz_hear.t направила је два мјесеца прије него што је приступила реализацији своје идеје. Пријатељи су јој, каже, били велика подршка. Толико су се посветили промоцији рајфова, прича нескривајући колико воли пријатеље, да су је довели пред изазов који није могла да одбије.
„Поруке само пристижу, сви ме питају која је цијена рајфова, када могу да им пошаљем, а ја у том тренутку имам направљено свега три рајфа. Уопште нисам била спремна на то, све се спонтано десило и мислим да је тако најбоље. Најбитније је да уживате у томе што радите и производ тада мора бити добар. Када је све већ кренуло, схватила сам то веома озбиљно и посветила се томе“, прича нам ова креативна дјевојка која ужива да вријеме проводи у радњама метраже и позамантерије, а сам поглед на неки занимљив дезен у њеној глави ствара мноштво идеја и визија.
ПОКЛОН КОЈИ НЕМА ЦИЈЕНУ
„Када сам завршила курс шивења била ми је потребна шиваћа машина. С обзиром да ни баке ни мајка нису умјеле да шију, нисам имала од кога да је насљедим. Када је пријатељ са посла чуо да немам машину, поклонио ми је стару машину своје баке. То је Багат машина на којој ми је најзанимљивија њена упадљиво наранџаста боја. Иако стара, машина ми је веома драг поклон и заиста обожавам да радим на њој“, каже Николина и додаје како је исту такву машину, прије неколико дана, добила и од комшинице у Требињу, па је сад на њој да пусти машти на вољу, било да је у Требињу или у Београду.
Николина каже да има доста пријатеља који јој радо помогну и чију помоћ увијек тражи кад јој је потребна.
„Један викенд сам случајно срела неко друштво и кроз причу су споменули како постоји Базар на Врачару. У шали питам да ли бих ја могла да излажем своје рајфове тамо, а у том тренутку их имам свега седам. Базар је трајао три дана, гдје су људи, на малим тезгама, продавали разне ствари које су правили. Морала сам да позовем све пријатеље и сестру како би ми помогли да се припремим за то. Помоћ ми заиста значи јер ми за један рајф треба отприлике сат времена, а лијепљење сунђера за основу је радња у којој може да ми се помогне“.
Ова свестрана дјевојка каже да заиста ужива у свом хобију и да јој никад није тешко пало да прави рајфове, чак ни кад дође преморена са посла. Каже, толико ужива у томе да не може да прође дан, а да не сједне за шиваћу машину и све док је тако, изричита је, бавиће се тиме. Међутим, Николина се није задржала само на прављењу рајфова, отишла је и корак даље и почела да дизајнира и шије одјевне комаде. Додуше, само за себе и пријатеље које жели да изненади, али, рекли бисмо, ову дјевојку велике ствари тек чекају.
„Шивење одјеће је много комплекснија радња од прављења рајфова, али сам се пронашла и у томе без обзира што оно захтјева много више времена. Засад знам да извадим крој из Бурде и тако направим неки елемент, али сам још у том стадијуму када често прибјегавам импровизацији. Тако да, и кад нешто није добро, импровизацијом учиним да изгледа лијепо“, каже Николина, а свака њена ријеч одаје колико ужива што је пронашла хоби који је у потпуности испуњава.
ЦРТАЊЕ НА СВИЛИ – НОВА ВИЗИЈА
„Наставница Вера Кекић, која ми је предавала ликовну умјетност, укључила ме је у ликовну секцију. Иако никад нисам била неки тип који воли да црта, одлазила сам на ту секцију, а у мени се одједном пробудила љубав према томе. Сада сам кренула на курс цртања на свили. Све је почело тако што сам сједела у једном локалу у ком је била окачена прелијепа слика, нисам могла да престанем да гледам у њу. Када сам питала шта је то, рекли су ми да то човјек слика на свили. Тада сам први пут видјела такву слику, први пут чула за ту технику и однедавно сам кренула на тај курс. И та слика ме је инспирисала, родила се нова идеја. Моја визија је да спојим технику цртања на свили и ово чиме се већ бавим. Значи, план ми је да по основи рајфа нешто сликам и тако добијем један заиста аутентичан производ“, дијели Николина своју идеју са нама.
Николина је дјевојка која је одувијек вољела моду и модне детаље, која је одувијек жељела да се опроба у дизајнирању и шивењу и своју жељу је напокон ријешила да испуни. С обзиром да се у њеној породици нико није бавио шивењем и није имао ко да јој пренесе то знање, уписала је курс шивења у Београду који је трајао мјесец и по дана, два пута седмично по четири сата. Признаје, било је изузетно напорно, али одустајање није било опција јер је то заиста жељела, а кад нешто јако желите ништа није тешко. Како је завршила само основни курс шивења, наставља даље и једва чека тренутак када ће уписати средњи, а затим и напредни ниво.
„Труд, рад и посвећеност се увијек исплате. Иако ово звучи као уобичајена фраза, то не умањује чињеницу да је тачна. Увијек треба слиједити своје снове и вјеровати у њих. Ја сам велики сањар, много маштам и радим то са пуно страсти. Сматрам да машта игра велику улогу у достизању циљева. Међутим, потребно је посветити се својим жељама и вриједно радити на реализацији истих. Уколико смо фокусирани и посвећени остварењу својих снова и циљева, онда смо и отворени да препознамо те мале ствари које нам живот доноси, нове прилике на које нам указује, знакове крај пута које нам оставља и можемо их искористити на прави начин. Човјек треба да буде отворен, јер и чоколаду да бисмо појели прво је морамо отворити“, закључује ова дјевојка вјештих руку, а нама остаје да са нестрпљењем чекамо њена будућа креативна остварења.
