sako

У дну ормара, уредно сложен, са благим, готово неосјетним мирисом нафталина, пронађох сако. Такву врсту одјевног предмета врло ријетко облачим. Kад сам се оженио...и још понекад. Али овај сако није обичан, далеко од тога. Сашивен је код једне госпође у Старом граду у мају давне 1988. године. Сашивен је за матурско вече. И само тада сам га обукао. Али о сакоу касније.

Бијаше ружно то прољеће, вукао сам кеца из математике код Цара, електроенергетика је штуцала, у ствари сви електро предмети .... једино српско - хрватски је ишао коректно. И у полуфиналу школског кошаркашког турнира смо глупо изгубили. Покојни Шега (какав је то само велемајстор био) возао нас је тамо амо по терену. Дјевојке које су покушавале да постану жене ме нису примјећивале (двије од њих су постале и бабе ове године). Оним најзгоднијим сам увијек остајао само добар друг. И ништа више (зашто је средњошколска љубав увијек била једнострана). И не само то. Младалачку набуситост су нам лијечили слагањем плоча у дворишту центра и доношењу камења за „подебљање темеља“ за имагинарне стубове за струју који никад нису угледали небо. Сјећам се једног што је „убацо“ и „намато“, другог је сваког другог дана „пуцала“ мигрена, а ми бјежали кроз Агрокоп кући. Трећи је лијечио тугу испијајући безбројне кафе, играјући шах против имагинарног противника.

Не могу рећи да није било романтике. Једној професорици смо се удварали на „наш“ начин који који она није разумјела.

И башка све. Највећу глупост сам направио кад сам у дипломском раду провео каблове кроз димњак. Боже мили како се само професор Вицо од бијеса зацрвенио кад је видио какав „геније“ пројектује струјне водове у четвртом електротехничке. Ако некада неко пронађе у архивама неких школа да је неко добио двојку из диломског из електро инсталација, то сам био ја. Од тада и обична замјена сијалице, представља сусрет са „смрћу“ ...“а шта ако додирнем ону жицу унутра“....

Елем, дане смо убијали бјесомучно ходајући по граду, бјежећи са часова, испијајући хектолитре пива, смишљајући најбољу НБА петорку (од тада волим Бостон Селтиксе“). Посљедњих седам дана средњошколског школовања неко донесе видео рекордер,а неко телевизор ... Хит је био „Топ ган“ и „Kоктел“ (који је само смрад онај Том Kруз, увијек је водао најбоље плавуше, а ја и Жуга ни на море).... Руку на срце, неко донесе и огромни музички стуб са кога су трештали тадашњи хитови...

Е, али ваљало се спремити за матуру... Једном се иде на матурско вече, зар не. „Бијеле толе, бијела „шуља“ и модри сако“. И наравно „танка краватица“ јер треба сложити асесоар. Kад сам се погледао у огледало, морам признати, да то није толико лоше изгледало. Kако би Црногорци рекли „није било ђевојке која ми се није свиђала“. Не нисмо полагали никакво цвијеће, нисмо ни цурама носили цвијеће, паркирао сам црвеног „стојадина“ испред ХЕТ-а, (тада се то могло). И поносно закорачио према хотелу Леотар. Боже ме опрости. Све је изгледало као „геј парти“. Дјевојака готово није ни било. Уколико се изузме математичка и еколошка, али по њиховом, тадашњем стајлингу, случајни пролазник би рекао да су све „ од мушкога рода“. Нити је било гужве пред хотелом (или је ја не памтим) нити је било фотоапарата, нити је било камера....Једно велико ништа... Нисмо нас тројица успјели ни да сједнемо у главну салу. Били смо на крају реда, јер смо „блејали“ около да видимо јел било икога из трећег еколошке да нас види упарађене. Сједосмо код шанка. Ни сада не знам ко нас је фотографисао већ подобро, а још је дан био „нацврцане“. На мени сако. Сако са почетка приче. Kако ми је само стајао у мају те 1988. Покушах сада да га обучем. До пола руке сам успио да увучем и одустао. „Ужаси година су ме стигли“, помислих. Сложих на исто мјесто, баш тамо гдје је мировао посљедњих 28 година. Са њим и моје сјећање на матуру.

Од тада не волим матуре.

Ал волем сако!!!

Ратомир Мијановић