Требињки Анкици Барзут су спортске активности одувијек биле јача страна. Док се на часовима физичког васпитања, током основног школовања, истицала у тимским спортовима, било да игра одбојку, кошарку или рукомет ипак је највише вољела да трчи. Иако је то радила са посебном лакоћом, никад није ни помислила да посједује вансеријски таленат за атлетику и да је њено мјесто управо на атлетској стази. Међутим, тадашњи тренер Атлетског клуба „Леотар“, Милан Бубало, уочио је на школском такмичењу „Ђурђевдански уранак“ колико је, тада, петнаестогодишња Анкица могла да пружи атлетици и позвао је да тренира у његовом клубу. Испоставило се да његово стручно око није погријешило те се Анкица, захваљујући њему, за веома кратак период винула у сам врх атлетске сцене и поставила рекорде у брзом ходању толико чврсто да их је више од двије деценије било немогуће оборити.
„Атлетику сам почела да тренирам релативно касно, са 15 година. Сјећам се, Ђурђевдански уранак је било моје прво школско такмичење, 1997. године на крају осмог разреда. Добро сам истрчала ту трку што је примијетио тренер Милан Бубало који ме је тад позвао да постанем члан Атлетског клуба и тако је све почело. Могу рећи да је та трка била прекретница у мом животу јер, иако сам одувијек била одлична у спорту, нисам била свјесна својих могућности док ми тренер није указао на њих“, започиње своју причу Анкица Барзут, сада магистар економије у Хидроелектранама на Требишњици.
Сениорска и јуниорска рекордерка бивше Југославије и Републике Српске на 5 и 10 километара брзог хода
Да би дошла до самог врха Анкица је уложила много рада, труда, дисциплине, прије свега љубави, а затим уживала у рекордним резултатима свог рада.
„Када сам се опредијелила којим ћу дисциплинама да се бавим, почела сам озбиљно да тренирам и цијелу себе сам уложила у тренинге. Прво је, да кажем, те резултате требало истрчати па тек онда исходати. Брзо ходање је веома специфична дисциплина која захтијева одличну кондицију, а све вријеме морате да водите рачуна и о техници. Веома је важно да једно стопало увијек буде на тлу, корак не смије да пређе у трчање. По правилу, у овој дисциплини, можете да погријешите два пута, а трећи пут сте дисквалификовани“, представља нам Анкица дисциплину брзог ходања за коју се у атлетским круговима неријетко може чути како је због специфичности и тежине пореде и са самим маратоном.
Анкица је са 19 година оборила рекорде које је поставила Аница Ђокић из АК „Црна Трава“, Власотинце, ученица Томислава Стефановића, једног од најтрофејнијих тренера тркача и ходача бивше Југославије.
Постављајући нове рекорде на 5 километара у времену 23:22.62 и 10 километара 48:07.00 (на путу/цести), те 10 километара на атлетској стази у времену 48:20.28 поставила је изазов за будуће генерације атлетичара. Тај изазов је трајао пуне 22 године, док се није појавила Мина Станковић из АК Пирот из Пирота, успјешна млада атлетичарка тренера Предрага Крстовића, бившег репрезентативца Југославије и садашње Србије у брзом ходању. Мина је оставрила рекорде у времену 22:48.30 на 5 километара и 10 километара на путу у времену 47:35.02.
„У том периоду ми је било веома занимљиво да се дружим, путујем, упознајем друге земље, а на саме резултате нисам толико обраћала пажњу. Ипак, кад сам постављала нове рекорде била сам срећна и поносна, а и сада сам, јер сам постигла изузетно значајне резултате који и дан данас трају. Још увијек имам један рекорд који није оборен, и то на 10 километара на атлетској стази, а надам се да ће се и то убрзо десити. Моји резултати и рекорди трају већ више од двије деценије и изузетно ми је драго што је Мина успјела да их обори и што се појавило ново лице на атлетској сцени које се посветило овој изузетно тешкој дисциплини, а које ме је скинуло са врха листе рекорда. То значи да постоји напредак, прије свега, у одабиру атлетских нада које ће сутра успјешно представљати репрезентацију Србије на међународним такмичењима“, каже ова сениорска и јуниорска рекордерка Југославије и Републике Српске на пет и десет километара брзог ходања.
ПЛАНИНУ ТРЕБА ДОЖИВЈЕТИ, А НЕ ОСВОЈИТИ
Анкица се и данас рекреативно бави спортом, а своје упориште је пронашла у трчању и планинарењу. Иако је у почетку свог планинарског искуства тежила да освоји што виши врх, у једном тренутку се окренула и схватила колико природних љепота пропушта.
"Планина је мјесто гдје човјек треба да се одмори, да ужива у сваком погледу и у свим љепотама које природа пружа и кроз њу треба да прођемо што лаганије како бисмо примијетили све те природне благодати, а не да протрчимо како бисмо рекли да смо освојили још један врх у низу", прича нам Анкица којој је велика жеља да наступи на Острошком полумаратону који се одржава почетком маја.
Анкица је неколико пута обарала своје сопствене рекорде, а резултати и рекорди који су трајали овако дуго су само потврда колико су они били добри, нарочито у вријеме када нису постојали основни услови за тренирање у Требињу. Посебно истиче да јој је атлетика отворила многа врата широм земље, али и у Црној Гори и Србији па су тако стизале понуде са разних страна да се упусти и у тренерске воде.
„У то вријеме смо имали прилику да се региструјемо за два атлетска клуба и да имамо двојну регистрацију. Тако је дошло до тога да сам наступала и за један клуб у Црној Гори, после тога један атлетски клуб у Србији, те сам и на њиховим такмичењима остварила запажене резултате у полумаратону и другим тркачким и ходачким дисциплинама, а тиме стекла право наступа за репрезентацију“.
Ова сјајна атлетичарка са фасцинантним резултатима које је постигла за изузетно кратак период, силом прилика одустаје од своје спортске каријере.
Анкица са тренером Миланом Бубалом и Марком Лепојевићем, који је наступао у јуниорској конкуренцији на Балканском првенству
„Атлетски клуб Леотар сам напустила 2001. године са својим тренером Миланом Бубалом, због одређених проблема који су настали у клубу, и након тога се регистровала за АК Љубић из Прњавора и за њих сам се такмичила двије године. Пошто сам већ прелазила у сениорску категорију и требало је да наступим у дисциплини 20 километара брзог ходања то је изискивало неке дуже стазе и озбиљније терене и припреме, за шта стадион више није био практичан. Услед неадекватних терена и стаза за тренинге наступиле су неке спортске повреде, нисам више имала прилику да тренирам на стадиону, имала сам осјећај да је све против мене, мог тренера и атлетике и тако сам престала са тренинзима“.
ТРЕНЕРА НЕ ПРЕПУШТА ЗАБОРАВУ
Анкица са посебном емоцијом, жаром, али и тугом прича о свом тренеру Милану Бубалу, ког сматра најзаслужнијим за своје успјехе. Према њему осјећа велико поштовање, али и неизмјерну захвалност због свега што је урадио за њу као и друге атлетичаре из њене генерације. Ту захвалност је показала и оног тренутка кад је пристала да умјесто њега, постхумно, попуни „Споменар босанскохерцеговачких тренера тркача пјешака“ Драгомира Чабрила.
„Тренер Милан је био неко ко је живио и дисао за атлетику, а дјеци коју је тренирао био је пријатељ и други родитељ. Радовао се успјесима својих атлетичара више него они сами. Свој живот је посветио туђој дјеци и бринуо о њима као да су му најрођенија. Каријеру је започео у АК Леотар Требиње, средином осамдесетих година. Као атлетичар остварио је изузетно запажене резултате на разним такмичењима, а у једном тренутку се код њега јавља жеља да се окуша и као тренер те са 20 година почиње да држи тренинге у свом матичном клубу. Усавршавајући властито и усвајајући знања својих колега тренера изњедрио је бројне шампионе средњих и дугих пруга. Иако су услови у којима је радио и тренирао били далеко од идеалних, није посустао у охрабривању својих атлетичара да се из тако тешких околности стварају најбољи резултати. Кроз предан, пожртвован и коректан рад са колегама и атлетичарима, остварује подршку локалне заједнице и других релевантних институција које помажу клуб у том периоду нимало лаком за спорт. Врло брзо су услиједила и бројна такмичења, припреме и даља усавршавања тренерског умијећа. Прва његова звијезда која је заблистала на просторима БиХ била је Весна Нинковић. Рат деведесетих година прекида његов позив те атлетску стазу замјењује ратиштем. Након што је рат завршен, наставља гдје је стао и са неколико својих сарадника поново покреће рад АК Леотар са жељом да створи нове рекордере и врати сјај требињској краљици спортова. И успио је у томе па су његов труд и стручно знање атлетици подарили групу сјајних такмичара и рекордера“, неке су од ријечи којима је Анкица представила свог тренера у књизи у којој се налази близу педесет босанскохерцеговачких тренера који су дали изузетан допринос атлетици, не само у Босни и Херцеговини и Републици Српској него и шире.
Иако је са многих такмичења изашла као побједница и обарала рекорде у бившој Југославији, са посебним поносом истиче Балканско првенство на ком је освојила треће мјесто. Анкицу је на том такмичењу побиједила Гркиња Атанасија Цумелека која је касније учествовала на Олимпијади 2004. године и побиједила. Та медаља јој је, каже, једна од најдражих.
Једна од најдражих медаља је она за освојено треће мјесто на Балканском првенству
РЕЗУЛТАТИ КОЈЕ НИЈЕ ЛАКО ОБОРИТИ
- Свјетско јуниорско првенство - Чиле, 1999. године, 13. мјесто, рекорд Југославије на 10 километара (стаза) - 50:20.00
- Куп Европе за јуниоре и јуниорке - Словачка, 2001. године, 11. мјесто, рекорд Југославије на 10 километара (на путу) - 48:07.00
- Европско првенство (U20) - Италија, 2001. година, 7. мјесто, рекорд Југославије на 10 километара (стаза) - 48:20.28
- Балканско првенство - Грчка, 2001. година, 3.мјесто, 10 километара (пут), 49:36.00
- Сениорско првенство Југославије - Београд, 2001. године, рекорд на 5 километара (стаза) 23:22.62
- Првакиња Републике Српске у истим дисциплинама као и дисциплинама 2 километра брзо ходање (8:46.30) и 3 километра (14:19.50)
- Побједница подгоричког полумаратона 2001. године, 21 километар - 1:21.18
- Проглашена најбољом спортисткињом Републике Српске (млади такмичари) за август мјесец 1999. године
- Проглашена најбољом атлетичарком Црне Горе за 2000. годину
- Проглашена за најбољег спортисту Требиња 2000. године
- Проглашена трећим најбољим спортистом Прњавора за 2002. годину
Ова врсна „ходачица“ наглашава како су данас услови за тренирање атлетике у Требињу знатно бољи од оних које је она имала, а о пријератној генерацији, која није имала уопште атлетску стазу да и не говоримо. Тако не види битне препреке за постављање још бољих резултата него што су постављени двијехиљадитих.
„Сваки спортиста који жели да оствари озбиљне резултате мора да буде истрајан, упоран, да тренира и не обазире се на било какве препреке, а сав тај труд и рад ће се на крају исплатити. Мислим да је битно да се што више посвете резултатима на међународној сцени, која пружа много више могућности за напредак и гдје ће их уједно примијетити и свјетски и европски клубови“, порука је Анкице Барзут за генерације које тек треба да се истакну.
