Архитектура, живопис и иконопис источне Херцеговине: ИСТОРИЈСКО НАСЉЕЂЕ КРОЗ ДВА ВИЈЕКА

Стручна монографија „Архитектура, живопис, иконопис источне Херцеговине у 16. и 17.вијеку“, аутора Нине Лојовић Милинић, доктора наука из историје умјетности и магистра сликарства, у издању Високе школе за туризам и хотелијерство Требиње, из штампе је изашла средином маја ове године, доносећи нам детаљну анализу културног и историјског богатства манастира и цркава поменутог територијалног оквира за период ова два вијека.

Према ријечима аутора, монографија је настала као плод њеног личног афинитета и дугогодишњег истраживања у овој области, из чега је проистекла изузетно богата научна публикација у којој су обухваћени значајни подаци из историје, умјетности и традиције источне Херцеговине.

Истовремено, како нам каже Нина Лојовић Милинић, професор историје умјетности на Високој школи за туризам и хотелијерство, која је на ову тему и докторирала на Академији умјетности у Бањалуци, значај монографије огледа се и у чињеници да постоји веома мали број публиковане грађе на ову тему. Приредивши овакву књигу, превасходно као плод њене љубави према датој тематици, не само као професора него и умјетника, створивши јединствену и занимљиву базу података везано за наше историјско насљеђе, не смије се занемарити важност оваквог стручног научног дјела и за будуће нараштаје.

„Објединити све цркве у источној Херцеговини из периода 16. и 17. вијека био је велики изазов али и огромна одговорност. Одговорност прије свега према нашој православној култури и умјетности. Постоје веома штури подаци раштркани у појединим публикацијама, тако да је био велики изазов, за почетак, прикупити и забиљежити све податке икад поменуте у ранијој литератури на ову тему. Дакле, није постојала публикације која представља синтезу и свеобухватно аналитичко и стилско проучавање архитектуре, живописа и иконописа из поменутог периода, тако да је било тешко доћи до било каквог податка. Посебан покретач била је велика љубав према православном културном насљеђу и жеља да створим монографију овог типа, која представља и један велики документ за народ који живи овдје, односно православни српски народ који је стварао ово насљеђе, а који је управо у општу историју умјетности уписан кроз црквено сликарство, архитектуру и живопис. Српско православно стваралаштво се у свјетској историји умјетности управо огледа кроз средњовјековно сликарство, средњовјековне манастире на Косову и Метохији и цијелој Србији, али и кроз умјетност која је настала у нашој Херцеговини, а која се, између осталог, ослањала на моделе какви су били заступљени на простору Пећке патријаршије,“ објашњава нам Лојовић Милинић.

КОНТЕКСТ ИСТОЧНЕ ХЕРЦЕГОВИНЕ

Књига данас представља приређени облик докторске дисертације па је монографија и прилично допуњена јер су се од 2019. године, када је Нина Лојовић Милинић докторирала, појавиле и нове публикације, а у међувремену је отворен и Музеј икона у Житомислићу. Монографија је подијељена у неколико тематских цјелина и обогаћена личним фото прилозима.

„Подаци управо из тог Музеја су ми послужили да допуним извјесне детаље, у поглављу који се тиче иконописа. Недостајали су и неки фото прилози, а и неки подаци о иконама јер је у вријеме мог првобитног истраживања Музеј био у припреми. Монографија данас у себи обједињује све цркве које су или обновљене или су настале током 16. и 17. вијека или је настао или обновљен живопис у том периоду. Обухваћени су, историјски нама значајни манастири Тврдош, Завала, Добрићево, Житомислић, Дужи као и многе цркве, посебно мени драге мале гробљанске цркве по којима је Херцеговина, у том архитектонском смислу и специфична, а веома мало записа о њима постоји. Поменућу три цркве у селу Гомиљани, по једну у селима Луг, Ошанићи, Тријебањ, Срђевићи, Аранђелово и Мостаћи. Податке расуте у многим публикацијама сакупила сам у поглављу „Досадашња истраживања православне архитектуре, живописа и иконописа источне Херцеговине“, а односе се на све досадашње икад поменуте податке на ову тему. Друго поглавље се односи на историјске прилике у источној Херцеговини у оквиру српске средњовјековне државе, као дио босанске средњовјековне државе и у оквиру босанског пашалука од 1482. до 1878. године, што је драгоцјено јер до сада из тог контекста проучавања источне Херцеговине, ништа конкретно није постојало. Увијек је наше поднебље спомињано у ширем контексту историје српског народа, а ова монографија се прецизно односи на источну Херцеговину“.

Посебну пажњу, ставила је на саму архитектуру, херцеговачку специфичност у смислу градње, али и на живопис и иконопис, од којих је неке проналазила само у фрагментима, неке у цјелини, а међу којима је пронашла и неке изузетности и специфичноси које су упливале у херцеговачку иконографију и архитектуру. Проучавајући ову тему, како наставља, морала је да укључи и балканске земље: Србију, Грчку, Бугарску, дио Албаније, Сјеверну Македонију, као и Свету Гору, како би урадила и упоредну анализу те пронашла изворе сличности, али и разлика како у архитектури, стилу, градњи, тако и у живопису и иконопису.

„Главни, расправни дио монографије, првенствено се односи на архитектуру. Ту су утврђени сви архитектонски склопови који су заступљени у Херцеговини, а истакла бих мале гробљанске цркве са прислоњеним луковима, полукружним сводом, апсидом на источној и звоником на преслицу на западној страни, као и појаву правоугаоних апсида. Ово је прилично заступљен тип цркава које су код нас, чини ми се, недовољно запажене и третирају се само као склоп гробљанских цјелина. Веома важан и обиман дио рада обухвата живопис који је у многим црквама добро очуван. У нашем живопису посебно се његовала византијска ликовна традиција 14. вијека. Посебан изазов представљао је проналазак узора и узрока појаве посебности у нашој иконографији, односно разлози напуштања устаљених иконографских схема или распореда сцена на зидовима наших цркава. Као примјер, навела бих нама најближи живопис у цркви Светог Климента у Мостаћима гдје је примијетан неуобичајен приказ Свете Тројице у виду три лица, што није типично за нашу православну иконографију. Тражећи поријекло и утицаје за појаву посебности, како у живопису, тако и у архитектури и иконопису, утврдила сам са научном утемељеношћу све утицаје, провенијенцију архитектонских склопова, при чему је велики утицај на градитељство, поред Пећке патријаршије, имала и традиционална веза херцеговачког залеђа са Дубровником. Свакако, велики утицај имала је СПЦ, односно Пећка Патријаршија па се у Херцеговини осјећа и рашки стил у градњи. Забиљежена је и појава тролисних архитектонских склопова, који воде поријекло од византијских апостолиона. Управо због више различитих утицаја, морала сам проучавање да проширим на балканско подручје, како бих пронашла све могуће утицаје на нашу православну умјетност. Поглавље којим је обухваћен иконопис представља систематски приказ сачуваних икона на поменутом простору, икона које су документоване у ранијој литератури, као и оних које су данас загубљене или девастиране. Поред утицаја византијске иконографије, примијетан је утицај грчких иконописаца, премда је овај утицај донекле видљив и у раду Георгија Митрофановића, Радула и анонимних сликара житомислићких престоних икона“.

ЖИВОПИС И ИКОНОПИС КАО ПОСЕБАН СЕГМЕНТ ИСТРАЖИВАЊА

„Велики дио рада и, мени као сликару најдражи за анализу, свакако је био живопис. Поред уобичајеног распореда фресака и иконографских схема, утврдила сам одређена одступања. Упоређујући, дошла сам до сазнања да је на наш живопис улогу имао утицај Свете Горе преко Георгија Митрофановића, монаха са Хиландара, који је овдје живописао нашу Завалу и Добрићево, унијевши одређене посебности. Приступ истраживању теми иконописа захтијевао је велики труд због девастираних икона током рата. Мислим да се на том пољу може још прилично истраживати. Велики број икона је поклоњен,чиме су се и загубиле, а неопходно их је и пажљиво чувати на адекватним мјестима. Поред икона проучавала сам и дијелове иконостаса, двери, бавила сам се утврђивањем идентитета аутора иконописа, нпр. иконописа на дверима у цркви Светог Климента у Мостаћима, затим двери у Завали, временом премјештене у Тврдош, а сад смјештене на Црквини у Херцеговачкој Грачаници. Изузев постојећих података, анализирала сам утицаје, поријекло, стилске карактеристике живописа, без обзира да ли је сачуван у цјелини или фрагментарно. Истакла бих фрагменте анђела из Гомиљана, фрагмент Богородице из композиције, највјероватније, Оплакивања, једини сачуван од првобитног живописа, данас приступачан за цјеливање у манастиру Тврдош. Фотографија овог фрагмета налази се на насловној страни монографије јер у себи носи велику љепоту и вриједност“.

ЈЕДИНСТВЕНА ФОТОГРАФСКА АРХИВА

На крају монографије налазе се ауторске фотографије, богат опус фото прилога које је Нина Лојовић Милинић направила на сваком мјесту које је обишла. Њихов значај у толико је већи јер се поједине данас налазе и у публикацијама Академије наука и умјетности Републике Српске, чиме се и кроз визуелни начин промовише богато културно– историјско насљеђе источне Херцеговине.

„Највећи број фотоприлога су моје ауторске фотографије које су настајале током обимних теренских истраживања локалитета, обухваћених у монографији. Прилика и осјећај да непосредно, на лицу мјеста видим и сагледам неки живопис, изглед цркава или љепоту старих икона је непроцјењива. Све то је огроман посао, али и задовољство. Драго ми је да се неколико фотографија налазе у монографији „Споменичко благо Републике Српске“ аутора Љиљане Шево, а у издању Академије наука и умјетности РС. То су фотографије које или не постоје у архивама или је до њих веома тешко доћи, што им, опет даје посебну вриједност“, истиче доктор наука Нина Лојовић Милинић, додајући да велику захвалност дугује својој менторки и рецензенту монографије, професору доктору Љиљани Шево, нашем истакнутом историчару умјетности.

КАМЕНЕ ЦРКВИЦЕ – ВЈЕРА КОЈА ОДРЖАВА НАШЕ БЛАГО

„Када сам први пут проучавала цркву Светог Климента у Мостаћима нисам познавала довољно наше умјетничко богатство. Памтим тренутак када је мјештанин отворио цркву великим кључем, који је изгледао као искован прије много вијекова! Црквица датира из 1623. године, а натпис у надвратнику изнад улазних врата потписује зограф Василије. Угледавши по први пут прилично очуван живопис, са пукотинама које говоре о времену које је прошло, осјетивши мирис старог времена, пробудило је у мени радост и отворило огроман простор за истраживање. Најјачи утисак сам понијела одатле. Посебно сам доживила и долазак у цркву у Велимљу, коју сам морала укључити у анализу због упоређивања јер је документовано да су је живописали грчки живописци. Веома је неприступачан пут, стиже се у забачено мјесто, а кад се уђе у црквицу, дочека вас очувани живопис са краја 16. или почетка 17. вијека! Приликом проучавања цркве Светог Михаила у Аранђелову, на основу писаних података и претпоставке да су и ту радили грчки живописци, компарацијом са црквом у Велимљу утврдила сам да су ти подаци тачни јер се ту налази представа Светог Петра и Павла, код нас ријетка, а у грчком живопису тог периода, веома честа. Изузетно су занимљиви живописи и у манастирима Завали, Тврдошу, Добрићеву, Срђевићима, Тријебњу. Непроцјењив је непосредан контакт на терену, примијетите нешто ново, откријете неки детаљ за даљње истраживање. У манастиру Савина у Херцег Новом налазе се двери које су монаси из Тврдоша пренијели приликом једног од бројних страдања овог манастира. Такође, снажан утисак на мене оставило је село Ошанићи код Стоца и тамошња црквица Св. Петра и Павла, тролисног облика. Портал је у облику повијеног исламског лука, а да би се ушло унутра, мора се прилично сагнути. Задужбина је Милорадовића, а специфична је по архитектури - припрата вањска са много необичних детаља. Постоји велики број цркава, које нисам обишла јер сам се морала концентрисати на 16. и 17. вијек. Свако наше село има камену црквицу, специфичних кровова и звоника на преслицу, и што је најважније, опстају и данас. Вјера одржава наше православно насљеђе“.

ПРОМОЦИЈА НАЦИОНАЛНОГ БЛАГА ХЕРЦЕГОВИНЕ

Изузев саме теме којом се бави, монографија је, како напомиње аутор, значајна и за откривање неких, нашем народу и непознатих појмова, као и да се скрене пажња на јединствено богатство овог поднебља.

„Развојна стратегија Требиња креће се у смијеру туризма па је потребно додатно истаћи наше национално благо и развијати вјерски туризам. За то је, прије свега потребно да смо ми упознати са нашим умјетничким достигнућима како бисмо то могли и да туристички и културно валоризујемо. Монографија је и у том смислу веома корисна и радосна сам ако некоме послужи у научном или неком другом корисном смислу. Монографија може послужити и за рад са студентима, а представља и додатни доказ о активности православног народа у османском периоду када није била забрањена градња, али је била сведена, постојала су правила која се нису смјела кршити. Оно што је значајно је да и у доба турске владавине православна вјера у источној Херцеговини није замрла, а дух вјере је преживио тај период кроз умјетност и окупљање у манастирима и црквама.“

ИСТИНСКИ СПОМЕНИЦИ КУЛТУРЕ

„Кад год уђем у неки стари простор осјећају се вијекови. И то су истински свједоци времена, историје, културе. И сам локалитет носи у себи то вријеме и човјек се ту осјећа другачије. О томе много размишљам, чак и кад видим само неки камен који је надживио вијекове и надживјеће и нас, а поготово кад су у питању грађевине православне архитектуре, које су имале значај првенствено као мјесто окупљања. У манастирским комплексима често су се организовале и школе тако да су они представљали средиште образовања и духовности. Ту се некада водио активан живот и то се и данас осјети. Свака икона која се из цркве пренесе у музеј са собом и даље шири и носи тај дух и благослов, не постаје само историјски експонат. Дуго сам радила на монографији и немогуће је не ући у то вријеме, не саживјети се са истинским споменицима културе који постоје вијековима, чинећи спону прошлости и садашњости. Чувајући наше културно насљеђе чувамо и нашу културу, традицију, историју што чини наш национални идентитет. Напомињем да се српска умјетност нашла у општој или свјетској историји умјетности управо кроз православно средњовјековно стваралаштво!“

ИЗДАВАШТВО

Стручну Монографију „Архитектура, живопис, иконопис источне Херцеговине у 16. и 17. вијеку“, издала је Висока школа за туризам и хотелијерство Требиње, а суфинансијер је Град Требиње. Како Нина Лојовић Милинић истиче, Висока школа до сада је издала више стручних и научних монографија, књига и уџбеника.

„Висока школа од формирања, 2007. године бави се истраживачким и научним радом и до данас имамо велики број стручних и уџбеничких издања домаћих и гостујућих професора. Издавачка дјелатност је битна за квалитет и професионално уздизање професорског кадра, развоја и популаризације науке, а посебно за студенте који се, укључујући у израду семинарских и истраживачких радова, образују и обликују за даљи научни рад. Кроз издавачку дјелатност обезбјеђује се и квалитет Високе школе, која и на овај начин прати европске стандарде образовања“, наглашава Нина Лојовић Милинић, која је до сада објавила осам научних радова, у референтним научним часописима.

Као сликар и историчар умјетности, неко ко увијек дубоко у себи промишља о многим важним темама и начинима како да их пренесе у јавност, након прве монографије чини се као да је тек загребала по површини. Како нам каже, размишља да се фокусира на неки други вијек у циљу прочавања умјетности у источној Херцеговини и стварања нове публиковане грађе. Да је њена инспирација непресушна, свједочи и овогодишња изложба слика „Умјетност наслућивања“, приређена уочи обиљежавања Дана Светог Саве, кроз коју је опет проговорила о значају наше културе и историје.

„Изложба Умјетност наслућивања на својеврстан начин је резултат мог истраживања. На мојим сликама прожимају се преобликоване идеје, и као такве асоцијативно упућују на нашу иконографију, тако да је изложба резултат мог научног истраживања, између осталог. Све се повезало случајно, само од себе. Створена је нека дивна веза за коју се надам, да ће се преточити у ново истраживање и стваралаштво, с обзиром да источна Херцеговина има још много тога што чека да буде откривено!“