Међународни дан бабица, 5. мај, обиљежава се широм свијета од 1992. године са циљем да се ова професија промовише и скрене пажња на њен огроман значај. Бити бабица веома је одговоран, али и посебан позив, једини, који непрекидно свједочи рађању новог живота. Зато се са разлогом каже да бабице, ма колико то стресно било, раде најљепши посао у здравству, а да је породилиште једино одјељење у које се у болницу долази са радошћу.
Славица Руњевац и Бора Кисић - из радног фотоархива
То веома добро знају бабице из требињског породилишта, Славица Руњевац и Бора Кисић, које, попут и свих њихових колегиница можемо назвати исконским чуваркама ове племените професије. Деценијама сву своју љубав и снагу несебично пружају свакој породиљи, дајући од себе максимум, али, како са осмијехом истичу, заузврат сваки пут примајући најљепши дар – нови живот!
Славица Руњевац у породилишту Болнице Требиње ради од 1983. године, када је са тек 18 година крочила у свијет за који се претходно школовала у Подгорици. У августу ове године напуниће 40 година стажа. Бора Кисић јој се придружила 1994. године, дошавши из Мостара, гдје је претходно радила седам година. Иза себе има 37 година стажа. Већ три деценије нераздвојне су, не само колегинице, него и пријатељице.
„Читав свој живот сам провела у смјенама као бабица. Одувијек сам жељела да радим у здравству и драго ми је што сам баш у овој професији. Јесте тешко и стресно, али и лијепо и посебно“, каже нам увијек насмијана и пуна духа Славица бабица, како је цијели град зове, жена која шири позитивну енергију и у сваки сусрет уноси огромну радост.
ПРСТ СУДБИНЕ
Прича како су постале бабице, прилично је слична и код Славице и код Боре. Наиме, обје су жељеле да буду медицинске сестре. Међутим, нека виша сила хтјела је да ствари буду другачије.
Дошавши да се упише, Славица је у мноштву смјерова најприје уочила онај за акушерку. Појам са којим се тада први пут сусрела учинио јој се примамљивим па је то и уписала. Када су јој кући објаснили о чему је ријеч, на прву се препала. Онда јој је брат рекао – „Тако је требало бити и сад идеш“. – „Кроз школу и посао заиста сам завољела свој позив и ни до данас се нисам покајала!“
И Бора је жељела да буде медицинска сестра. Стицајем околности, када је дошла да види да ли је примљена, нашла је себе на списку за акушерски смјер. Ни она није знала шта то значи. Објаснила јој је мајка да је ријеч о бабици. – „Почела сам да плачем јер ми је то у том тренутку било страшно. Деда ме је убиједио ријечима: „Да си бирала не би боље изабрала. То је прст судбине. Тако је Бог одлучио и треба да останеш ту“. Никада се нисам покајала!“
Да је бити бабица једно од љепших позива у болници, слаже се и бабица Бора. Како наглашава, сав претрпљени стрес и страх нису ништа спрам онога што на крају добију.
„Тешко је и нама и жени на породу доћи до крајњег циља, али када га остваримо, не постоји ништа љепше! Заиста је посебан посао. Сваки пут кад се роди нови живот буде и суза радосница, иако жену можда и први пут видим. Потребно је бескрајно стрпљење да све изгурамо заједно, али ништа није превише према ономе што добијемо као резултат!“
Славица и Бора, нераздвојне колегинице и пријатељице већ три деценије
Свој посао воле. А увијек насмијане и љубазне, пуне емпатије и подршке према свакој породиљи, бабице су које се не заборављају.
„Није лако бити бабица, поготово у малим болницама као што је наша, у односу на велике клинике гдје је доктор увијек ту. Ми овдје имамо доктора по позиву и док не дође пуно стресова проживимо. Неке ствари морамо и саме рјешавати. Безброј пута сам била у ситуацији да сама породим жену. Порађала сам у ауту, у санитету, на степеницама испред породилишта... догоди се тако, мораш реаговати одмах. Нико не може да разумије који је то стрес. Када доктор дође све је другачије и лакше“, дијели са нама Славица само нека искуства из дугогодишњег рада.
На њену причу надовезује се Бора, док заједнички евоцирају добар дио живота који деценијама дијеле.
„Када уђемо у породилиште све проблеме оставимо иза тих врата. Стотину пута смо, свака од нас, оставиле своју дјецу болесну, са температурама, дошле на посао са разним животним проблемима. Ако радите нервозни и фрустрирани, нема од тога ништа. Не кажем да се није дешавало, и ми смо људи и нисмо сваки пут исто ресположене, некад болесне дођемо, али се свака труди највише што може када приђе жени да јој упути осмијех и фину ријеч“.
СПРЕМНОСТ НА СВАКУ СИТУАЦИЈУ
„Моја смјена, улијеће муж, жена му се порађа у ауту испред болнице. Слетим доле, и сада се сјећам паркиране ладе, а на задњем сједишту жена рађа. Завршим све и са њом и бебом лагано у болницу. Десило ми се да треба да примим жену у породилиште. Помажемо јој уз степенице и креће порођај. Не можемо стићи до сале и ја је легнем на степениште. Рано је ујутру и у том тренутку долази доктор Козић. Каже: „Шта радиш Славице?“ – „Порађам докторе!“ Свашта смо проживјеле. Увијек морамо бити спремне на сваку ситуацију и реаговати како најбоље знамо“, помало сјетно, али увијек са препознатљивим смијехом прича Славица бабица само неке од ситуација на које је наилазила у протекле четири деценије рада у требињском породилишту.
На одјељењу требињског породилишта данас је много лакше радити. Доступна је сва дијагностика, које, памти Славица, некада није било па су се бабице морале ослањати на властите инстинкте. Иако звучи застрашујуће, и тада су се жене без проблема порађале.
„Првих година рада дијелила сам смјену са дивном бабицом Вукицом Томашевић. Била је способна као доктор и са њом сам обавила први пород. Свему ме научила и на томе сам јој заувијек захвална! Када сам почела остајати сама у смјени по читаву ноћ бих ходала, сједила, нисам смјела да се опустим нити да заспим. Било је неупоредиво са данашњим временом. По пет, шест жена у боловима, без доктора, ја сама, гледај, одлучуј кад ћеш за коју звати љекара. Нисмо тада имале дијагностике као сада, ни ултразвук, ни ЦТГ апарат. Слушале смо на слушалицу и на основу ње одлучивале какви су тонови. Нисмо знале шта нас чека и некада смо морале одреаговати одмах и адекватно, без доктора. Сада, када се сјетим тога, мислим да данас то не бих могла преживјети. Кад је човјек млад не осјећа толику одговорност, а што сам старија све ме више страх. Само гледам да ми Бог да још мало снаге да све издржим како треба“, прича нам Славица, док констатујемо да је у датим околностима бабица неријетко била попут доктора, нарочито у моментима када наступи пород и времена за чекање нема.
Сличну причу са нам дијели и бабица Бора.
„Први пут када сам сама радила ноћну смјену, дежурни је био доктор Ликић. Долазио је увијек у исто вријеме, у шест ујутру и у четири поподне. И сада памтим то јутарње звоно на вратима. Трчим да отворим, а он се смије и каже: „Пуста ноћи дуга ли си!“ Ја одговорим: „Јесте шефе, најдужа у животу!“ Мислила сам нећу је преживјети. У Мостару када сам радила увијек смо имали два гинеколога у дежури и све су они обављали, док у Требињу то раде бабице, и примају жену на одјељење и одлучујемо када је вријеме за порођај да зовнемо гинеколога. Навикла сам се на то, мада ми је било тешко у почетку. Међутим, захваљујући колегиницама све сам успјела. У нашем породилишту стварно смо као породица. Свака ће сваку да замијени, да ускочи, чак и млађе колегинице се тако понашају и сваку смо примиле као своје дијете. Не можемо другачије живјети и радити ако нећемо једном душом дисати!“
Славица са унуцима - вјечно окружена дјецом
Веће награде од оне када их свако са осмијехом дочека на сваком кутку нашег града, сигурно је, нема, сагласне су наше саговорнице, које не могу пребројати колико су до сада беба донијеле на свијет, нити са колико су се изазова суочиле. Посебан поклон у њиховим животима, куда год да пођу, представљају свакодневни сусрети са многобројном дјецом, омладином и свим женама којима су ове бабице у важним моментима значиле све.
„На улицама ме поздрављају дјеца, маме, чак и баке које сам породила. То је диван осјећај! Недавно у породилишту једна млада породиља ми каже: „Славице поздравила те моја бака и њу си породила“ – То је невјероватно нешто! Толико ме дирнула тим ријечима. Посебно ме увијек радује када гледам сву ту дјецу како расту и када ме поздраве. То ме напуни позитивном енергијом. Дјеца су радост и све што ми они пруже највећи ми је поклон“, са пуно емоција нам рече Славица и сама мајка двоје дјеце и поносна бака двоје унучади.
Бабица Бора, такође је мајка двоје дјеце, а доживјела је сличан сусрет.
„Прије двије године дошла је жена у породилиште на ЦТГ и кажу ми колегинице да ме тражи. Одем, не знам ко је, а она рече: „Јесте ли ви Бора? Мајка ме замолила да вас потражим. Ваљали сте јој када се породила у Мостару и значило би нам када бисте дошли да купате бебу неколико дана“. Ја то не радим, али пошто је била таква ситуација, да ме се жена сјећа након толико година, нисам могла да одбијем. Диван гест и било ми је баш драго видјети је опет“.
КАД АДРЕНАЛИН ПРОРАДИ
„Таман сам примила смјену кад долазе муж и његова сестра, усплахирени и он говори: „Жена се кући порођа, нисам је могао довести“. Доктор Лугоња ми каже: „Крени Боро“. Узела сам ствари и с њима у ауто. Долазимо пред кућу, ђед сједи испред и држи се за главу. Излазим из аута и чујем плаче беба. У себи изговорим – хвала Богу, добро је! Уђем, жена сједи а баба на чаршаву држи бебу, тресе се, плаче. Узмем дијете, средим пупчаник, уведем жену у собу, породи се постељица, средим њу и бебу и одвеземо их у болницу. Све се добро завршило срећом, а послије сам помислила на шта сам могла наићи, али у том тренутку, када се нешто дешава и оно што мислите да не можете, такав адреналин проради да можете све“, присјећа се бабица Бора овог упечатљивог догађаја, једног од многих у којима је интервенисала.
Да се врате на почетак, рекоше нам, опет би радиле исти посао. Јесте захтјевно, али је занимање које срцем раде. Лијепо је, истичу, када помажу жени да на свијет донесе ново биће и изузетна привилегија када сваки пут свједоче новој радости.
Иако им је годинама уназад много лакше радити у односу на прије, и даље им, додају, фали бабица. Тренутно их у требињском породилишту ради осам, што није довољан број. Зато је њихова порука младим дјевојкама да се овог посла не плаше, већ да га цијелим бићем пригрле.
„Жао нам је што се младе дјевојке све рјеђе одлучују за овај смјер. Посао јесте одговоран и треба времена да се постане самостална бабица, али све је могуће постићи. Пресудни су стрпљење и сарадња жена како би им олакшале да све што боље изнесу. Колико је тога у нашим, толико је и у рукама породиља. Тежак је и стресан позив, али исто толико и лијеп! И ми смо све издржале, преживјеле, подизале и своју породицу и ево нас, и даље смо ту!“
Десна рука гинеколога
Међународни дан бабица 5. мај, установила је 1992. године Интернационална конфедерација бабица. Према одређеним подацима још 1900. године у Берлину је одржана конференција којој је присуствовало преко 1.000 бабица. Група бабица из Европе, углавном из Антверпена у Белгији, иницирала је 1919. године формирање Интернационалне конфедерације бабица, која данас има више од 90 чланица из преко 80 земаља. Иницијатива да се овај дан обиљежава сваке године први пут је представљена у Холандији, 1987. године.
Међународни дан бабица је подршка бабицама свијета да славе своју професију, нарочито јер је мало оних који заиста схватају колико су бабице битне током порођаја, али и након њега, а поклања им се тако мало пажње. Да би се исправила ова направда, Свјетска здравствена организација и њени глобални партнери, сваке године скрећу пажњу на важност бабица у процесу дочека нових беба на свијет и бризи о новим мајкама за вријеме, али и након порођаја.
Бабице су неодвојив дио сваког процеса у породилишту, и, на жалост све их је мање које се одлучују за овај позив, због чега су бабице под притиском, настојећи да постигну много обавеза истовремено. Обиљежавањем 5. маја скреће се пажња јавности на њихову огромну улогу у цјелокупном здравственом систему, али и изван њега. Овај датум треба да послужи као повод да се бабицама ода признање за изванредне напоре које улажу у своју професију, као и да се апелује да је неопходно предузети све што је потребно да се ова професија заштити и вреднује.
Колико беба су донијеле на свијет не могу пребројати и кажу да им је жао што никада нису стигле да запишу свако мало биће које су из својих руку пренијеле у наручја њихових мајки. Иако би овакав запис данас сигурно представљао најљепше, икада исписане странице, вјерујемо да је свима довољна спознаја да овакве жене постоје. Да су биле ту за многе од нас и да њихова имена и дјела никада неће отићи у заборав. И потпуно нам је јасно зашто толико зраче топлином и љубављу. Кроз позив којим се баве, љубав им је безброј пута узвраћена. Бити окружен најтананијим емоцијама када изнова дочекујете нови живот и испраћате родитеље пуних руку, позив је, рекли бисмо, само за одабране!
