Авдо Бусулаџић: „Пут је свачије добро! Неопходно је поправити пут кроз Бихово. Спојити Волујац и Разводно!“ Данило Милишић: „Једино што фали је бољи пут. Кад би се повезао Волујац и Разводно кроз центар села...“

ЛЕГЕНДА каже да се некад давно у Требињу женио бег дјевојком која није била са ових простора. Била је богатија од њега. Јединица у оца. Помало размажена и врло прохтјевна. Кад је стигла у наш град, данима је бирала гдје жели да живи. Премишљала се и понављала: „Бих овдје. Бих ондје. Бих оно...“, док није дошла у Џиварско поље, погледала у сунцем окупана брдашца изнад и рекла: „Бих ово!“

Тако је, тврде мјештани, настало име села Бихово. Једног у низу села некадашњег Џивара, а данас Петровог поља, на само пет километара од Требиња, које се угнијездило између магистралних путева за Дубровник и Херцег Нови. Село је збијеног типа, густо насељено. Куће са окућницама су распоређене по ободу поља, уз брдашца.

Груписане су по породицама. Карактеришу их велике „тараце“ с којих „пуца“ поглед на њиве. Свака кућа има своју чатрњу. У селу је велики број старих беговских кула, али и нових модерних кућа...

У БИХОВО се стиже на два начина,у зависности у који дио села желите отићи. Ако са Алексине Међе кренете према Волујцу, јасно обиљежена табла ће вас упутити лијево до Лучић њиве, у којој одвајкада живе Милишићи и Бокоњићи.

Четири куће једних и двије других. Испод њихових кућа можете продужити уским кривудавим путем, опасаним зидовима од ручно слаганог камена, до Подувале, другог дијела села.

Међутим, мјештани тог дијела села (Вујићи, Деботе и Паријези), као и они који живе у централном, најгушће насељеном дијелу (Бусулаџићи, Алијагићи, Спаховићи, Салаховићи, Биједићи, Будалице и Хаџовићи) и у четвртом дијелу – Црнчу, а то су: Вуковићи, Елаковићи, Амбулије и Дупери, иду другим путем.

Са Алексине Међе скрећу ка Херцег Новом, а онда кроз Доње Чичево до „Разводног“ и опет постоји табла која упућује на десно, у Бихово. Пут је асфалтни, али видно оштећен, и опет вијуга кроз непрегледно виногорје.

„Густријена“ је раскрсница путева за Црнач и централни дио села. Изнад „Подувале“ асфалтни пут наставља до православног гробља и чувене цркве „Петковице“. Око гробља су куће Амбулија и Орловића. Најновији дио Бихова зове се Насеље. Настао је изградњом барака за раднике, који су у Требиње долазили махом седамдесетих година кад су овдје извођени обимни грађевински радови.

ПОЧЕТКОМ марта упутила сам се у Бихово. Необично високе температуре за овај период године улијевале су ми наду да су ови, традиционално вриједни домаћини већ у баштама. Тако је и било.

Признајем, пажњу ми је прво привукла једна предивна лила магнолија, а за њом и палма. Док сам се ја питала ко је дух Медитерана пренио у Бихово, гдје се традиционално узгаја винова лоза и брескве, њежна плавуша је изговорила: „Добар дан. Изволите!“, и широм отворила капију. Сазнах да се зове Бехија Бусулаџић. Потом упознах и њеног супруга Авда. Нисам стигла ни да се представим, а већ сам почашћена и тулумбом и хурмашицом.

„Бусулаџићи овдје живе генерацијама. Ту сам рођен, као и мој отац и ђед и прађед“, овако започиње разговор Авдо Бусулаџић, капетан фрегате у пензији. Он и супруга Бехија су радни вијек провели у Сплиту. До пензије су годишње одморе проводили у Требињу. Са Авдовима у Бихову и Бехијиним у Хрупјелима. По одласку у пензију одлучили су да се врате у Бихово, на своје имање. Уредили су кућу и двориште и сад уживају.

Бехија и Авдо Бусулаџић

„У Црнчу сам завршио основну школу. Још ми је у носу фарба јер се школа обнављала у том периоду послије Другог свјетског рата. Затим сам завршио гимназију у Требињу и 1959. године се уписао на Војно-поморску академију у Сплиту, коју сам успјешно завршио и добио чин потпоручника. Први брод на који сам укрцан био је разарач 'Сплит', а за специјализацију да бих службу наставио на ракетним бродовима совјетске производње“, Авдо ми наводи само неке дијелове из више него успјешне поморске каријере у чувеној ЈНА.

ОСИМ на војним бродовима, пловио је и на трговачким бродовима по Медитерану, о коме прича с посебном пажњом, као уосталом и о морнаричком позиву.

„Бусула на турском језику значи бусола-компас. Моје презиме је Бусулаџић. Значи да ми је компас био предодређен“,увјерава ме Авдо и полако евоцира успомене на Бихово његовог дјетињства.

„Памтим људе, који су се међусобно јако поштовали. Породице су биле бројне. Сви су имали од троје до осморо дјеце. Ја сам имао петорицу браће и једну сестру. Ми нисмо смјели проћи поред комшије, а да га не поздравимо. Старији, ко год он био из села, могао нас је наружити ако смо били неваљали, и за уши потећи па и ударити шамар, а да и не смијемо оцу казати. Јер би нас и отац додатно наружио“, подсјећа Авдо на вријеме кад су се поштовали старији и истовремено описује Требиње педесетих и шездесетих година прошлог вијека:

„Под платанима људи кад се сретну, поздраве се уз обавезно 'добро јутро' или 'добар дан', скину шешир, а данас?!“

ПРИЧАЈУ ми Бусулаџићи да је владао мир, безбрижност, сигурност. Како су стасавали, тако су се запошљавали.

Сви су били једнаки. Присјећају се да се у то вријеме говорило: „Није фабрика у Требињу, него је Требиње у фабрици“, јер је Индустрија алата била гигант у правом смислу те ријечи. Запослење је било обезбијеђено. Добри студенти су имали стипендије.

Школство и здравство је било бесплатно. Већина приватних кућа је тада направљено. Ни Авдо ни Бехија се не могу сјетити да је било криминала у граду, а ни убистава. Држало се до породице. Пазило се од кога се жените и за кога се удајете.

„Ишла сам у Техничку школу. Послије другог разреда смо морали завршити столарски или каменорезачки занат. Јер би школа оне који су лоши ђаци остав љала на занату, а ми, добри, ишли смо у трећу и четврту годину Техничке школе. Моје другарице и ја смо биле на каменорезачком занату. Наш мајстор је био Ђуро Мађар, први каменорезац у Требињу. У другој просторији, од које су нас одвајале само даске, био је столарски занат. Њихов мајстор је био Авдов отац, послије мој свекар. На једном од часова, један дјечак ме је уштинуо. Ја сам га ошамарила. То је свекар видио. Дошао дома и рекао Авду: 'Има једна мала код Малкића...'“. Док ми Бехија ово прича смију се углас и заједнички тврде да је најљепше склопити брак са неким ко је исто одгојен, на исти начин поштује породицу, јер живот донесе безброј препрека.

ПРИЗНАЈЕ Бехија да јој је понекад било тешко у браку с поморцем. Он на мору по два, три мјесеца, а она са два сина. Била је запослена у великој грађевинској фирми „Конструктор“. Дјеца знатижељна, расла, велики град, лука,поморци, који су први донијели дрогу. Била им је и отац и мајка, али не жали што је стално испитивала куда иду, с ким су, ко су им другари, јер су израсли у одговорне и озбиљне људе, који их редовно обилазе са унучицама.

Авдо и Бехија су пензионери, али су врло енергични и неуморни. Кућу су средили, а у дворишту посадили: бадем, орах, киви, трешње, дуње, брескве,вишње, млади виноград. Презадовољни су животом у Бихову. Имају водовод, електричну енергију, телефон, интернет и пут. Велики проблем им представља пут, који јесте асфалтиран, али је јако узак и кривудав са већ пропалим асфалтом.

„Пут је свачије добро! Морамо поправити пут. Ако бисмо успјели спојити од Разводног до Волујца, Бихово би процвјетало. Сви мјештани се слажу да се нешто мора учинити“, готово углас ми каже овај ведри брачни пар.

На растанку сам их питала какве проблеме имају у селу, а Авдо ми је у духовитом тону одговорио: „Кардиоваскуларне! Имао сам инфаркт. Радим нон стоп, а Бехија ми стално говори да морам много више“, а затим се уозбиљио и нагласио: „Стално говорим да сам добро, а онда наиђе Дано и каже: 'Авдо мораш на претраге'“...

КАД у Бихову поменете „Дана“, сви додају: „Много нас је задужио!“.

Данило Милишић је угледни требињски хирург, рекордер по броју операција. Човјек, који је свједок рада требињске болнице од самог почетка. Рођен је у Бихову и за мјештане, он је једноставно Дано. Тако га својатају, а он се не љути.

Ту је рођен, а одрастао је на обали мора у Игалу. Отац жељезничар премјештен је по потреби службе у сусједну Црну Гору. Кад је био други разред основне школе, породица се опет доселила у Бихово.

„Лијепе дане одрастања на мору и живљења на жељезничкој станици замијенио је дивни амбијент Џиварског поља и села Бихова у коме је у то вријеме врвило од дјеце мог узраста. Одмах сам нашао друштво. Село је и тада, као и данас, било мултиетничко. Међутим, те разлике нико никад није осјетио. Просто је постојао ред, поштовање између породица. Обавезно смо морали поздравити свакога са 'Добар дан'. Кад се враћамо из школе нене и баке би нам изнијеле локум да нас почасте. Свуда су били непрегледни виногради. Сваки педаљ земље се обрађивао. У селу је постојао пудар. То је био Хасан Биједић. Његова пударица, одакле је осматрао поље, налазила се изнад Паријеза кућа. Ако би неко ушао у виноград, његов глас би се проломио пољем: „Изађииии. Шта радиш тамоооо?!'“, прича ми доктор Данило и појашњава како је школовање наставио у Црнчу, а затим у требињској гимназији. Потом одлази на Медицински факултет у Београд, који завршава у року, без иједног дана апсолвентског стажа, али сваки распуст долази у Бихово да помогне родитељима.

ОД ДОКТОРА сазнајем да се тада живјело много теже, радило се више, али се и радовало ситницама. У Бихово, електрична енергија дошла је почетком шездесетих, а вода почетком седамдесетих година прошлог вијека што је село учинило још љепшим мјестом за живот.

Село је било познато по „фином гледању“, али и по јако образованим људима.

„Очеви су углавном радили на жељезници, а мајке су биле домаћице. Обрађивала се сва земља и апсолутно све се улагало у образовање дјеце. Већина је ишла у гимназију, а врло мали број је ишао на занат. У моје вријеме је било јако пуно инжињера и три љекара. Поред мене, ту су још били Вуковић и Будалица“, прича ми Данило Милишић како се обрео на Медицинском факултету у Београду .

ИМАО је четири ујака у Београду. Дробњаци из Сливнице. Љетње распусте је проводио код њих. Један ујак је радио у Фонду здравства. Дружио се и сарађивао са љекарима на ВМА, веома угледним, културним, образованим.  Данило је био одушевљеним тим људима. Тврди да се никад није покајао - опет би студирао медицину и специјализирао хирургију. Јер сматра да је то једина грана медицине која употпуности излијечи пацијента, ако се болест на вријеме открије, уради се операција и човјек оздрави.

„У то вријеме се поштовао љекар јер нас је било мало. Болница је отворена у марту 1966. године, а ја сам дошао у октобру исте године. Имао сам много могућности да се запослим. Поготово кад сам специјализирао. ВМА, Бежанијска коса, Њемачка, Енглеска... међутим, изузетно сам поштовао родитеље и родни крај. Сматрао сам да треба да им се одужим бар колико-толико“, прича ми доктор Дано, а да је то све истина потврђују сви мјештани, који кажу кад су им се родитељи разбољевали, свуда би се чуло; „Зов'те ми Дана!“.

КОЛИКО у Бихову поштују Дана, толико поштују и његову супругу Наду, која је такође љекар. Нада, иако Србијанка – Панчевка нашла је заједнички језик са свим комшијама.

„У једном тренутку сам имао осјећај да се више од мене везала за овај крај. Крајем седамдесетих добио сам радно мјесто на 'Бежанијској коси'. Кажем ја њој да идемо, а она каже: 'Ма гдје ћемо се сад селити, добили смо стан, а ту су и дјеца...', а заправо нисам отишао због оца. Дао ми је пуну подршку, али сам видио сузе у његовим очима“, и опет додаје да се није покајао јер му нико не може умањити све оно што је урадио за Требињце.

Данило и Нада имају сина и кћер и двоје унучади. И син Саша је љекар.

ДАНИЛО је у пензији, али не и у мировини. Судски је вјештак. Повремено је ангажован у амбуланти. И даље се усавршава, прати нове трендове у медицини, али и проводи слободно вријеме у Бихову, које му данас изгледа као дио града. Одржава имање, ужива у здравој храни и у погледу на цијело поље.

„Једино што фали је бољи пут. Кад би се повезао Волујац и Разводно кроз центар села...“, потврђује причу комшије Авда, доктор Дано.

ЛИНГВИСТА Саво Пујић пише да се село Бихово први пут помиње 1469. године. У Алманаху Требиње 2012. износи пописе становништва од 1851. године. Те године Бихово је имало 58 домова и 392 становника. Године 1879. и 1910. село има 70 домова и 394 односно 435 становника. Године 1991. Бихово садржи 163 дома и 658 становника, а 2011. око 200 домова и око 600 становника, чиме се потврђује Авдова и Данилова прича да Бихово има све услове за живот као у граду...

ЏИВАРСКО ИЛИ ШВЕДСКО ВАСПИТАЊЕ?

„Син, снаја и пет унука нам живе у Шведској, која је потпуно другачија земља од Херцеговине. Зове ме син недавно и каже: 'Мама, за васпитне мјере које си примјењивала у нашем васпитању овдје би добила доживотну робију! Дјеца се не смију ружити, тући...' поручује ми син, али ја знам да нисам погријешила“, каже искрено Бехија Бусулаџић.

СЕЊСКА БУРА И ШИБЕНСКА ЦУРА

Авдо Бусулаџић: „Брод не трпи аљкавост. Морате бити одговорни. Не смијете пити алкохол, бити немарни јер такве ситнице доводе до великих несрећа. Поготово у области Сења. Зато се међу поморцима често каже: „Чувај ме Боже Сењске буре и Шибенске цуре!“

САЛКОВА БРАЊА

„Салко Алијагић је имао коње и орао је њиве свима у селу. Дјеца су га обожавала. Кад посије жито или кукуруз, онда закачи брању. То је било пруће којим је требао побрањати сјеме. Нас дјецу би искупио и сјео нас на брању. То је за мене била љепша вожња него кад сам 1969. године купио први аутомобил, а вјерујем и за осталу дјецу. Много је волио дјецу и није се могло десити да неко дијете заборави па је правио и више кругова“, присјећа се Данило Милишић старих комшија.

ШЋЕПАН ВУЈИЋ: „АКО 'ОЋЕТЕ, ЗОВ'ТЕ МИ ДАНА!“

Стари Шћепо Вујић је пао и сломио ногу. Није желио да иде у болницу. Синови су га наговарали, али је остао при свом ставу. Једино је рекао: „Ако 'оћете, зов'те ми Дана“. Данило је отишао у кућу Вујића. „У постељи лежи Шћепо. Маркантан, бркат. Прегледам га и видим да је сломљена нога. Кажем му да мора на операцију, да не може прерасти само од себе. Међутим, није се дао убиједити. Мислим да је тада још увијек у народу болница била непознаница, а самим тим изазивала је страх. Шћепо никад није пристао на операцију, а до смрти је дао само мени да га обиђем и прегледам“, сјећа се др Данило Милишић.

Јелена КОВАЧЕВИЋ