„Ми смо прије десетак година имали три или четири манифестације годишње. Сад смо успјели да креирамо ситуацију да у једном малом Требињу скоро сваки дан имате неко дешавање. Срећна је околност да имамо наш Културни центар, да је у посљедње вријеме врло активна и Народна библиотека, наравно и наш Музеј Херцеговине, али никако не смијемо заборавити ни допринос Академије ликовних умјетности. То су четири установе културе који за један мали град имају заиста обиман и широк опсег активности. Данас гдје год да споменете Требиње у смислу културе – то се већ доживљава као прилично озбиљна прича“, каже директор Културног центра.“
Миљан Вуковић
Културни центар Требиње у априлу ће обиљежити своју прву деценију, колико постоји као организационо самостална јавна установа. За први округли јубилеј 25. априла биће приређена велика изложба у оквиру пројекта „Ребрендирање установа културе западног Балкана“, на којој ће бити представљен и нови визуелни идентитет Културног центра.
И за оснивање установе могло би се рећи да није ријеч о утемељењу нечег новог, колико о својеврсном ребрендирању постојећег - организованог културног живота који се, окупљајући креативце и представљајући њихова постигнућа, деценијама раније развијао под кровом најрепрезентативнијег јавног објекта у граду – Дома културе.
На томе још од почетка разговора инсистира и наш саговорник - директор Културног центра Миљан Вуковић, свјестан оне готово пословичне слабости човјека - да вријеме рачуна од себе и да олако заборавља сваки онај камен који је у једну вишедеценију традицију уграђивала свака претходна генерација.
„Културни центар је у сваком смислу насљедник Дома културе и треба га посматрати као установу са традицијом још од краја шездесетих година прошлог вијека, када је завршен и усељен овај простор. А од тада овај простор није мијењао намјену, без обзира што је Дом културе организационо био у оквиру неких других установа. Дакле, од краја шездесетих ова установа је сервис грађана Требиња у области културе. Кроз све ово вријеме, некад више некад мање, успијевала је да одговори потребама грађана“, истиче Вуковић.
Колико данас успијева да одговори тим потребама – питање је које нас је и довело у Културни центар. Тим прије што се не можемо отети утиску да је културни живот града посљедњих година продисао пуним плућима. Ни амбиција Требиња да другима себе представља као „град културе“ не звони више саморекламерски претенциозно нити без покрића. Свему томе су, сматра Вуковић, допринијеле и неке опште прилике и повољне околности...
„Не знам колико су људи тога свјесни, али ми данас присуствујемо заиста развоју града. Са градом се развијају и његове установе културе. Можда је култура управо поље које се најбрже и највише развија. Ми смо прије десетак година имали три или четири манифестације годишње. Сад смо успјели да креирамо ситуацију да у једном малом Требињу скоро сваки дан имате неко дешавање. Срећна је околност да имамо наш Културни центар, да је у посљедње вријеме врло активна и Народна библиотека, наравно и наш Музеј Херцеговине, али никако не смијемо заборавити ни допринос Академије ликовних умјетности. То су четири установе културе који за један мали град имају заиста обиман и широк опсег активности. Данас гдје год да споменете Требиње у смислу културе – то се већ доживљава као прилично озбиљна прича“, каже директор Културног центра.
ПОЖЕЉНА РЕФЕРЕНЦА У БИОГРАФИЈИ
Добрим дијелом управо захваљујући креативној сарадњи са Академијом ликовних умјетности, ликовни програм Културног центра данас је можда и најсадржајнији дио понуде ове установе културе. Кроз три деценије рада академија је оснаживала свој институционални ауторитет и стваралачку базу, а негдје је и град са своје стране препознао обавезу да се наставном кадру и студентима које се овдје школују омогуће редовнији и непосреднији сусрети са оним што је актуелно на ликовној сцени региона. Љествица је расла навише а Требиње је, каже Вуковић, постајало све пожељније мјесто за излагање за умјетнике из цијеле регије. Новина од прошле године је да Културни центар свој ликовни програм на годишњем нивоу профилише расписивањем јавног позива.
Галерија - најактивнији дио Културног центра
„Морам да признам да је то било донекле и у изнудици. Ако немате никаква правила, дешава се да сви почињу да интервенишу за своје колеге, пријатеље и позанике – да им се омогући да излажу у Културном центру у Требињу јер је то сада постала квалитетна референца у вашој умјетничкој биографији. Формирали смо и савјет галерије Културног центра, као селекционо тијело, чији је предсједник увијек декан Академије ликовних умјетности у Требињу, а чланови - директор Кулурног центра и начелник за културу у Градској управи. Већ након првог расписаног конкурса могли смо се увјерити колико смо заиста пожељно мјесто за излагање – 125 умјетника је тада конкурисало...“
Креирање ликовног програма, појашњава Вуковић, осмишљено је на начин да се кроз конкурс селектује десет изложби које ће требињској публици бити представљене у једној години. Притом, планира се и неколико термина за изложбе по позиву. Ове године на конкурс се пријавило 85 умјетника...
Излагачки конкурс предност даје савременом ликовном изразу
„Селектовали смо доста добар програм. Нимало не заостаје за неким програмима који су формирани у галеријама и музејима у региону, а које су носиоци ликовних сцена у својим државама. Уз малу ограду - да се у нашој селекцији ипак ради о савременој ликовној продукцији, умјетницима који су и данас активни а баве се неком врстом савременог израза. Али смо заиста инсистирали на квалитету и да изложбама понудимо такав ликовни израз који ће да задовољи потребе и људи који су у ликовној струци и наших суграђана. Али оно што желим посебно да нагласим и до чега је мени јако стало – у Културном центру врата су увијек отворена и за требињске ликовне ствараоце. Никад не треба сметнути с ума да је ријеч о установи која је требињска, која је изграђена средствама грађана овог града и треба да служи Требињу и његовим умјетницима“.
СТАРЕ И НОВЕ КУЛТУРНЕ ТРАДИЦИЈЕ
Фестивали и традиционалне годишње манифестације чворишна су мјеста требињског културног календара. Некима са вишедеценијским историјатом постојања посљедњих година придружују се нове, које своју традицију на требињским позорницама културе тек граде. Календар постаје све гушћи а у љетим мјесецима готово да и нема дана који није у знаку неке вишедневне светковине.
Генерације које су градиле најстарије требињске традиције – попут годишњих манифестација посвећених Дучићу или позоришног Фестивала фестивала - кроз све ове деценије, сматра Вуковић, успјеле су да направе такве брендове у култури да су они и данас незамјењиви. Тим прије заслужују да се о њима посебно води рачуна – да се повремено и „ребрендирају“ како би и у неком другачијем времену задржали исту свјежину. Ту не мисли, напомиње наш саговорник, на неке концептуалне или програмске промјене колико на потребу укључивања савремених дизајнерских алата за бољу комуникацију са публиком.
„Рецимо, људи који су стварали Фестивал фестивала радили су са алатима који су били добри у њихово вријеме, али је данас потребно фестивал приселити и на друштвене мреже и виртуелни простор - и направити атмосферу да Требиње тих дана заиста живи са фестивалом. 'Требиње џез фестивал' је примјер како то може да функционише. Култура је као и сваки други производ, она тражи своје мјесто на тржишту и ми морамо трагати за начином како да тај производ 'упакујемо' да би га неко, условно говорећи, купио.“
У БИОСКОПУ ГОДИШЊЕ ПРЕКО ДЕСЕТ ХИЉАДА ПОСЈЕТА
Већ дуже времена љубитељи филма у Требињу не чекају дуго да у нашем биоскопу погледају и најновија остварења домаће или иностране филмске индустрије. Склапањем уговора са четири дистибутера, Културни центар данас је у прилици и да бира филмове за биоскопски репертоар.
„Тако то функционише већ неко вријеме – сад смо ми ти који расписујемо конкурс на који се јављају дистрибутери са својом понудом филмова и цијеном, а онда смо опет ми ти који селектујемо филмове за наш мјесечни репертоар. Оно што бирамо углавном су холивудски блокбастери. Мислим да је важно да један град има блокбастере ако претендује да заиста има атрибут града. Ми смо са биоскопом успјели да направимо озбиљан искорак. Ако је, рецимо, премијера у Београду данас - пројекција у Требињу буде већ за дан или два. Најбољи показатељ колико биоскоп добро ради је да сваке године пребацимо десет хиљада посјета. Пракса на којој смо такође инсистирали је да у биоскопу филм игра без обзира на број продатих карата. У вријеме пројекција можете кад год хоћете да свратите у биоскоп и тамо ће бити филм који је најављен па макар били и једини гледалац“, истиче директор Културног центра Миљан Вуковић.
Управо је Културни центар организатор најмлађег „Требиње џез фестивала“ – док је код других у улози суорганизатора, углавном са задужењима техничког „извођача радова“. Ипак, кад нешто креће од вас ослобођени сте оне специфичне одговорности према традицији. Другим ријечима, казаће наш саговорник - имате играчку са којом можете да се играте. У случају џез фестивала, организатори се труде - не само да је једнако присутан и у виртелном простору, већ и да осваја неке нове реалне просторе око нас, да у њима открива потенцијал позорнице културе.
„Кад нешто градите од почетка, онда можете да осмислите посве нов концепт, као што смо ми осмислили да се фестивал дешава на пет различитих локација, да свако вече буде нека нова, размишљајући да свака та локација на неки начин буде дио фестивала. А ми у Требињу имамо такве локације - на њих шта год да поставите, сигурни сте да ће то функционисати.“
Влатко Стефановски на Требиње џез фестивалу
Џез фестивал је већ након два издања освојио срца Требињаца, али директор Културног центра инсистира да не заборавимо још једну традицију која тек настаје, а која је им је, како каже, и важна и посебно драга. Кампус за савремену фотографију „Суперекспозиција“ у септембру ће организовати четврту годину заредом.
„За кампус селектујемо 15 студената из читавог региона, за које тих десет дана свакодневно организујемо радионице, а на крају и изложбу. Кад имате квалитетне предаваче, невјероватно је колико студенти могу да добију од знања за тих десетак дана проведених у Требињу, а што немају прилику да уче на својим факултетима“.
Добра искуства охрабрују увјерење да ће и требињски кампус постати запажена референца у стручним и умјетничким биографијама фотографа. Притом, град не кошта ништа. Кампус финансира Министарство просвјете и културе Републике Српске, уз међународне донаторе, као што су Гете институт или Француски културни центар, који су им обезбјеђивали предаваче. Однедавно су дио и једног УНЕСКО-ог пројекта који ће кампус додатно оснажити - везама са другим сличним фестивалима...
КУЛТУРА МИМО ГРАДСКОГ БУЏЕТА
Ово је само један од примјера добре праксе како амбиције у култури неке средине не морају нужно бити ограничене могућностима локалних буџета. Вуковић истиче да Културни центар, без обзира што је установи Град оснивач, гледа колико је могуће више да растерети градски буџет обавезе финансирања различитих манифестација. Постоје разне друге адресе, домаће и међународне, које донаторским средствима могу да подрже ове напоре.
У раније поменутом пројекту о ребрендирању, који се финансира кроз ЕУ програм „Креативна Европа“, Културни центар је носилац активности међу седам партнера из региона - а читав буџет је био пола милиона евра. И умрежавање са другим институцијама културе може донијети низ бенефита – понајвише што отвара простор за креативну сарадњу а на прилично скромном тржишту културе региона заједничним наступом увијек се може постићи више.
Средиште културног живота града (са Music& More Summerfest-а)
Истина, наставља Вуковић, Град учествује једним дијелом у финансирању џез фестивала, али се средства обезбјеђују и са разних других адреса – од институција Српске и БиХ до привредних друштава заинтересованих за спонзорство.
„Простор који још није довољно искоришћен, а заиста постоји - јесте онај спонзорски. Кроз џез фестивал видјели смо да то у Требињу може да функционише. Различите фирме, за које уопште не бисте вјеровали да ће учествовати спозорски, саме су почеле да нам се јављају нудећи двије или три хиљаде марака да им се постави лого на фестивалу. Није тешко разумијети зашто - ако знамо да ће, рецимо, Влатко Стефановски наступати на нашем фестивалу и понешто са тог наступа вјероватно подијелити и у виртуелни простор, а има милионску публику на друштвеним мрежама. Ми нисмо баш из ове приче али учимо од других, па смо за фестивал који спремамо за ову годину креирали и посебне спонзорске пакете“, каже Вуковић.
ШТА СА ПОЗОРИШТЕМ?
У позоришној дјелатности, каже наш саговорник, Културни центар још увијек не успијева да постигне оно што је плановима зацртано.
„Организујемо гостујуће представе – али то ипак није наша продукција. За сад је наше позориште остало на маргинама. Оно свакако заслужује да му и Културни центар и град у цјелини посвете више пажње. Да се негдје коначно дефинише и стратешки постави - шта да се ради са позориштем. Па и да се отвори питање треба ли Требињу, можда, професионално позориште - имамо ли капацитете у смислу кадра или потреба за таквим позориште када је публика у питању“, истиче Вуковић.
С времена на вријеме требињски позоришни креативци заиста су знали да нас обрадују запаженим постигнућима, али продукцијски позориште углавном живи - привремно и повремено. И прича да се професионализује ова дјелатност, чини се, стара је колико и само позориште у Требињу. Кроз све те деценије од приче се није много одмакло.
Данас је повољна околност, напомиње Вуковић, што град има неколико школованих глумаца са већ запаженим улогама у другим позориштима или на филмском платну, али је друго питање колико би њима уопште била интересантна понуда да се врате и раде у Требињу. Други проблем је везан за финансије.
„Позориште кошта – то је можда и најскупља умјетничка дјелатност. Град би требало да се одреди да ли је можда рјешење у некој врсти комерцијалног позоришта, што мислим да овдје може да функционише. Сигурно постоји публика која ће бити спремна да плати и ту карту кад препозна да је нешто добро. Можда је то једно од рјешења - да покушамо са представама које би бити комерцијалне“, мишљења је Вуковић.
Сложићемо се са саговорником да Требињци воле своје позориште и да домаће представе обично напуне салу Културног центра. Уз оно, увијек субверзивно, али - да је и улаз обично бесплатан или са неком симболичном цијеном.
„Увјерен сам да би био потпуни шок за посјетиоце када бисмо сада на некој изложби инсистирали да се каталог продаје. А што је потпуно нормално у сваком музеју или галерији - јер је неки дизајнер ту ипак уложио труд а коштала је и штампа. То је, дакле, проблем који смо ми сами себи створили. Не само кад је позориште у питању, већ култура уопште. Људе смо просто навикли да је култура бесплатна. А не може бити...“
