У неким крајевима Херцеговине још живе обичаји које су стари чували као што се чува пламен на огњишту. Нису записивани, него памћени — преношени са кољена на кољено, из погледа у поглед, из ријечи у тишину.
На Божићно јутро, док се мрак лагано подиже уз брда, у кући се пали огњиште. Бадњаци се положе као живи свједоци вјере, а домаћини, један по један, прескачу преко ватре прије него што полазник дође. Тада се, тихо али сигурно, изговара:
„Између двије ватре прош’о, трећу ни чуо ни видио.“
И тако три пута — да се остави зло иза себе, да се човјек очисти, да уђе у празник лакши него што је био.
Потом се бадњаци освјештавају вином. Црвено вино капље по сувој кори, као крв и као живот, као подсјетник да се све свето у човјеку рађа кроз жртву и љубав. У том часу нема журбе. Вријеме стоји, као да и оно поштује празник.
Најприје се мушкарци мирбоже — тихо, достојанствено, са погледом у очи и ријечима које су старије од њих самих:
„Мир Божији, Христос се роди.“
Па се онда мирбоже и са женама, и са дјецом, и са сваким ко је под истим кровом. Јер мир није потпун док не дотакне свакога.
На Божић, кућа мирише на тамјан, хљеб и пепео бадњака. Не слави се раскош, него близина. Не говори се много, али се осјећа дубоко. У тој тишини Херцеговина дише оним старим дахом — каменитим, стрпљивим, вјерујућим.
И док ватра тиња, а бадњаци догоријевају, човјек зна:
док год се ови обичаји памте и живе, није се изгубио ни пут, ни образ, ни душа.
Јер Божић овдје није само дан — он је завјет.
