Већ тридесет година учитељице Бранка Пепић из Љубиња и Мара Шаран из Невесиња својим знањем, преданошћу и безусловном љубављу према дјеци обликују животе генерација ученика. Њихова учионица није само мјесто учења, већ простор у коме се дјеца осјећају виђено, подржано и инспирисано. Захваљујући неисцрпној енергији, посвећености и вјери у свако дијете ове учитељице су заслужно понијеле признање за најбољег наставника региона. За њих, учитељски позив је много више од посла, то је позив срца, свакодневна радост и привилегија због које им ништа није тешко.
Бранка Пепић и Маја Шаран, са додјеле награда
Бранка Пепић је учитељ разредне наставе у основној школи „Свети Сава“ у Љубињу, а ово занимање је сасвим случајно одабрала. И, наглашава, никад није зажалила. Иако је, током своје учитељске каријере наилазила на бројне изазове и препреке, увијек је проналазила пут којим ће поносно корачати са својом дјецом. Јер, каже, за ученике јој ништа није тешко и увијек се бори да им пружи прилику да што више науче и виде.
„Када сам бирала своје занимање, размишљала сам како да што прије дођем до запослења. С обзиром да је тада постојала потреба за просвјетним радницима, уписала сам Педагошку академију, а касније сам наставила школовање на Учитељском факултету. Одувијек сам вољела дјецу, а убрзо сам завољела и свој позив, већ након првог уласка у учионицу. Вјерујем да, ако желиш искрено и са жаром да радиш овај посао, мораш се потпуно посветити. За мене су дјеца увијек на првом мјесту, а управо рад са њима и љубав према позиву представљају моју највећу инспирацију“, започиње своју причу учитељица Бранка.
Како нам појашњава, ради са ученицима од првог до петог разреда и на том нивоу образовања не постоје такмичења која организују Министарство и Педагошки завод Републике Српске па се прије више од петнаест година ангажовала да са дјецом учествује на међународним фестивалима у Србији. Тако су два пута годишње били дио тих манифестација, од „Креативне чаролије“ у Бањи Врујци до „Марковданских сусрета“ у Панонском дјечијем граду код Бачке Тополе, а редовно учествују и на пјесничком конкурсу „Дјеца међу нарцисима“ у Чајетини.
„Наш рад обухвата поезију, литерарне и ликовне активности, као и глуму. Садржаји су нам разноврсни, а резултати заиста задовољавајући с обзиром да смо ми мало мјесто и мала школа. Са сваког фестивала се вратимо са наградом и то ми даје снагу, повећава интересовање и упорност, без обзира на године проведене у раду. Међународни фестивали окупљају велики број учесника, дјеца се друже са пјесницима и глумцима, упознају нове културе и другаре из различитих крајева. Иако посјећујемо иста мјеста више година, увијек нас дочекају нове теме и нови људи, као да идемо први пут, а дјеца показују велико интересовање и жељу за радом“, прича нам ова учитељица и истиче да дјечији осмијех свему даје смисао.
Присјећа се, на почетку своје каријере је радила у једној подручној школи, у комбинованом одјељењу, а након шест мјесеци је прешла у градску школу. Тада је, евоцира успомене, била једина учитељица у тој школи и, као почетник, морала је сама да се сналази. Данас је, како каже, много лакше, јер младе колеге које тек почињу имају подршку старијих наставника, који им преносе своје искуство и знањe, па тако проводе доста времена у настави уз помоћ и савјете искуснијих.
„Наша школа је мала и налази се у малом месту па немамо наставних средстава онолико колико би било потребно. На располагању су нам табла, креда, телевизор и понеки компјутер, а у настави нам заправо највише помажу машта, креативност и сналажљивост. Након тридесет година рада човек стекне рутину и искуство па данас могу без припреме ући у учионицу и одржати час из било ког предмета. Ипак, свакодневно се припремам за наставу јер је са сваком генерацијом дјеце потребно примијенити посебне методе и задатке, зависно од састава одјељења. Не можете увијек радити исто, неопходне су промјене како би било занимљивије и дјеци и вама“, прича нам Бранка која у учионицу, и након 30 година рада, улази са истим жаром и ентузијазмом.
ПОРУКА ЗА МЛАДЕ КОЛЕГЕ
„Вољела бих да се младе колеге више укључе, да раде на себи и својој професији како би сутра могли остварити нешто у животу у области образовања. Треба да прате семинаре и фестивале, да мало изађу из круга учионице и виде како други раде. Мене и данас то занима и сваки пут сам одушевљена када видим ново мјесто, нову школу и њихов начин рада и научим нешто ново. Иако су данас сви семинари у самосталној режији и захтијевају и финансијска средства и одсуство са посла, сматрам да су неопходни ако желимо добро да радимо свој посао“, ријечи су учитељице Бранке Пепић.
Пожртвованост, посвећеност и љубав учитељице Бранке фасцинирају, а за своје залагање често добија најљепше награде – дјечији осмијех и загрљај. Истиче, да није било њене дјеце, не би било ни награда. Бранка је, у Бару, добила награду „Најбољи наставник региона“, признање за вишедеценијско давање себе ученицима. Како нам прича, није било лако приказати тридесет година рада те је представила само дио свог професионалног пута. Увијек су јој, каже, дјеца била у првом плану, али је жељела да, након три деценије, остави свој печат и покаже шта је постигла.
„У Љубињу сам, 2023. године, добила главну награду Задужбине Нићифоровић за образовање, што је било признање за мој труд, креативност и упорност. Ове године сам се одважила да конкуришем за регионалну награду, гдје је учествовало шест земаља. Конкуренција није била лака, нисам пуно ни очекивала, али сам ипак добила награду и још већу вољу за рад. Награда за најбољег наставника региона ми је велика сатисфакција јер осјећам да сам све ове године била на правом путу, да сам постигла праве резултате и да сам изабрала прави позив. Када сам постала свјесна да сам освојила награду, емоције су прорадиле, срце је почело јаче да куца и тек тада сам осјетила узбуђење и срећу. Међутим, највећа радост је дошла са повратком у учионицу. Када сам својим ученицима саопштила да сам добила награду, притрчали су ми у загрљај, изљубили ме и тада сам схватила да без њих не бих ни дошла до награде. Све генерације моје дјеце, садашње и претходне, биле су моји највећи помагачи. Човјек тешко може сам доћи до циља, увијек му је потребна нека подршка, а мени су ту подршку пружали моји ученици“, прича нам учитељица Бранка са пуно емоција.
Централни дио конференције био је посвећен примјени вјештачке интелигенције у образовању, а просвјетни радници, изричита је Бранка, морају пратити промјене у друштву и напредовати у образовању. Става је да ништа не може да замијени живу ријеч учитеља у учионици те вјештачку интелигенцију користи површно. Своју дјецу мотивише развијајући им такмичарски дух јер дјеца желе да уче и труде се па ако један добије петицу, и остали настоје да постигну исто. Увијек им наглашава да су добра и здрава дјеца која могу да успију ако раде и пазе.
Поред Бранке Пепић, награду „Најбољи наставник региона“ је добила и Мара Шаран, учитељица у основној школи „Ристо Пророковић“ из Невесиња. Ова признања су показатељ да и даље постоје учитељи који су спремни да дају свој максимум, да се потпуно посвете дјеци и припреме их за наставак школовања. Учитељице Мара и Бранка зраче оптимизмом и харизмом, док њихова љубав према дјеци и учитељском позиву одушевљава. За своје ученике спремне су учинити све, јер када су они у питању ништа им није тешко.
Мара Шаран нам прича да је одувијек вољела дјецу и знање, што ју је и навело да изабере учитељски позив као своје животно занимање. Поред тога, њен узор и највећа мотивација да уђе у учионицу са друге стране катедре била је њена учитељица Невенка Микулић. Често кажу да, када волите свој посао, заправо никада не радите – а Мара то потврђује својим примјером.
„Бити учитељ је нешто најљепше! Дјеца нас оплемењују, испуњавају радошћу, са њима је увијек динамично. Учећи их, свакодневно од њих научим нешто ново о животу али и о себи, и тако изграђујемо једни друге у сваком погледу. Моји ученици су моја мотивација и инспирација - њихова радост, осмјеси, неискварене душе, љубав коју добијам од њих... Они ме подстичу да радим на себи и трудим се да будем боља у сваком погледу. Мислим да ни једном учитељу ништа није тешко урадити за своје ученике, за њих можемо и Земљу помјерити ако треба“, започиње своју причу Мара истичући да свој посао ради са много љубави и да је сигурна да у нашем окружењу има доста наставника који свој посао обављају квалитетно и предано.
Учитељица Мара се присјећа 1993. године и својих првих искустава у школи као учитељ. Прича нам, нису имали уџбенике, никаква наставна средства, нити довољно свесака и оловака. Сналазили су се са оним што су имали, али са много љубави, радости и жеље за знањем.
„Мој први сусрет са ученицима био је у комбинованом одјељењу у импровизованој учионици са великом пећи направљеном од бачве у дивном селу Бијења. И сада се живо сјећам моје бриге да ли ћу бити на висини задатка и успјети да пружим дјеци све што им је потребно. Та брига је и данас присутна и стално се преиспитујем да ли све радим како треба и шта још могу урадити боље. Пјешачила сам више километара кроз ненасељено подручје, по свим временским условима. Дешавало се да у снијегу сретнем вука или лисицу у пртини. Тада плате скоро да и није било, и ништа од тога ми није било важно. Радила сам и радим свој посао из љубави без обзира на потешкоће којих је било и увијек ће бити. Вјерујем да већина мојих колега тако ради и размишља. Материјални услови у којима радимо сада су увелико бољи него раније, мада би требало да су значајно бољи. Данас су изазови другачији у смислу промијењеног, односно изврнутог, система вриједности, негативног утицаја медија и друштвених мрежа и покушаја да се уруши ауторитет просвјетног радника и васпитно-образовних установа. Свако вријеме је са собом носило различите изазове који су нас изграђивали и тјерали да се мијењамо и прилагођавамо. Оно што је остало и траје је љубав према дјеци и позиву и жеља да радимо свој посао најбоље што знамо упркос потешкоћама на које наилазимо“, прича нам Мара Шаран која је радила и у другим подручним школама, затим у централној школи, па и на мјесту помоћника директора, те на мјесту директора школе и вјерује да су је та радна мјеста изграђивала на различите начине и дала јој могућност да сагледа образовни систем из различитих углова.
ИЗАЗОВИ ПРЕД КОЈИМ СЕ УЧИТЕЉИ НАЛАЗЕ
„Свако вријеме носи своје изазове, али данашње је посебно тешко за васпитавање дјеце због снажних вањских утицаја, развоја и доступности технологије, али и због запослености родитеља који имају све мање времена да проведу са дјецом. Све то утиче да је у овом времену велики ризик да утицај околине на дјецу буде снажнији од утицаја породице и школе и на учитељима је да пронађу начин да се изборе са негативним утицајима. Додатне тешкоће представљају преоптерећени наставни планови, недовољна стручна усавршавања и потреба за већом мотивацијом ученика, од којих многи имају проблеме са пажњом, концентрацијом, говором и моториком. У времену динамичних промјена учитељ мора стално радити на себи, усавршавати се и тражити рјешења за свакодневне изазове“, ријечи су учитељице Маре Шаран.
На конференцији Асоцијације је, каже нам, учествовала први пут и није очекивала награду. Ипак, када је чула своје име, обузеле су је снажне емоције, а тренутак освајања награде најбоље описују ријечи срећа и захвалност. Свјесна је, прича нам, да ово признање доноси и одговорност и обавезу да се још више труди и ради.
„Бити препознат од стране Асоцијације која окупља лидере и покретаче промјена у образовању је велика част, али и велика обавеза за даљи рад на себи и стално стручно усавршавање. Захвална сам својим ученицима, који су моја стална инспирација и покретачка снага, родитељима мојих ученика који су увијек пуни разумијевања и подршке у свим нашим учионичким активностима, својим колегама са којима размјењујем искуства и од којих учим, као и својој породици која ми је стална подршка и ослонац“, прича нам Мара.
Иновације у настави су, према ријечима учитељице Маре, изузетно важне јер омогућавају да се процес учења прилагоди савременим потребама ученика. Према њеним ријечима, креативни приступи, нове методе и технологије повећавају ангажованост, подстичу радозналост и развијају критичко мишљење, а када ученици виде да се наставни садржај представља на занимљив и интерактиван начин, њихова мотивација расте.
„Тренутно не користим алате засноване на вјештачкој интелигенцији, али пратим развој технологије, учим и планирам њихову примјену у настави јер вјерујем да могу значајно унаприједити наставни процес. У жељи да научим више о примјени вјештачке интелигенције у настави, те да у директном контакту са колегама размијенимо искуства, укључила сам се у Асоцијацију и присуствовала Деветој наставничкој конференцији, а намјеравам наставити активно учешће у раду Асоцијације и учити од најбољих“, закључује учитељица Мара Шаран.
„Асоцијацију Најбољих наставника региона су основале финалисткиње престижне награде Global Teacher Prize, Жељана Радојичић Лукић и Весела Богдановић, са циљем да уједине просвјетне професионалце са Балкана и створе мрежу која промовише вриједности изврсности, иновативности и поштења у образовању. Признања се додјељују на основу 27 јасно дефинисаних критеријума, уз ригорозну селекцију и процјену рада наставника. Критеријуми који процјењују наставнике односе се на све сегменте рада наставника - креативност у раду; стварање подстицајног окружења за учење; остварених стручних звања, награда и признања у ранијем периоду; допринос развоју образовања на локалном, националном или међународном нивоу; учешће у пројектима, семинарима, стручним усавршавањима; организацији радионица, семинара; објављене стручне радове; промоција образовања и позитивних примјера праксе... Ове године признање „Најбољи наставник“ добило је девет наставника из четири државе бивше Југославије, од чега пет из БиХ. Осим награда „Најбољи наставник“ додјељене су и друга признања. Наше колегинце из Херцеговине достојно су представиле нашу регију и своје школе учешћем у различитим активностима па је Људмила Милошевић из Билеће била учесник панел дискусије, Жанела Пажин из Требиња је одржала бесједу, а колегинице Maja Чечур и Богданка Јанковић из Требиња су одржале радионицу. Ово је показатељ да у нашем окружењу има доста ентузијаста који се не штеде да би промовисали позитвне вриједности и праксе, који раде на осавремењавању наставног процеса и дају свој допринос квалитетнијем образовању“, представља нам Мара Шаран Асоцијацију.
Учитељице Бранка и Мара су својим радом, преданошћу и љубављу према дјеци показале да учитељски позив није само занимање, већ животна мисија. Њихов оптимизам, харизма и спремност да се потпуно посвете ученицима најбољи су доказ да у нашем окружењу постоје просвјетни радници који инспиришу, мотивишу и граде боље образовање. Награда „Најбољи наставник региона“ није само признање за њихово вишедеценијско залагање у учионици, него и порука да се труд, креативност и искрена љубав према дјеци увијек препознају и цијене.
