"На Рамоња - на! На Сагоња мој - на!" Одзвањао је мушки глас са узвишења Могрен пространом увалом према Мрнићима и далматинској граници...
"Послије више од четрдесет година пловидбе, Шћеница је дошла као лука, али и као уточиште од бурног живота и слане воде која испира душу и срце", рекао би Ристо Чичковић често када би причали о коначној одлуци у данима пензије и Бобанима као новом одредишту. У том разговору прије пет година биљежио сам свјежа сјећања на велике свјетске луке и разне приче о разноликости живота становништва у земљама и континентима које је све обишао за тих четрдесет година. "Ових пет година откако сам престао да се љуљам", своју причу почео је Ристо, "таман ми је толико било потребно да дођем себи и саберем закључке које би данас могао пренијети младим људима који су данас на раскршћима и животним дилемама."
"Тамо на том морском бескрају проводио сам дане и у моментима самоће, које није фалило, највише сам размишљао о данима прије укрцавања; а када се укрцате, онда размишљате, и планирате дане који ће доћи када се искрцате... Данас, када из ове перспективе размишљам о том времену препознавам себе и своје ставове кроз десетљећа како сам сазријевао и мијењао своје закључке и о битним стварима. За ових пет година откад сам стао на тврдо, све сам сабрао у једној реченици која и није оптимистична, али је произишла из овог силног времена мог активног живота."
Ристо Чичковић
"Све сам обишао и пуно тога упознао и видио... То упознато и виђено је вриједно споменути, а за све остало стицано у мом животу је упитно шта вриједи... Камо среће да нијесам нигдје са моје Шћенице мрдао.
Родитељи, и моји, као и све дјеце из моје генерације су нас истјеривали са родних огњишта, а данас видим да тамо нема нигдје боље ни љепше к`о на свом прагу и међу својим. Ово што сам закључио и животом потврдио јесте мало разочаравајуће, али, руку на срце, то је гола истина. Свијет је шарена лажа."
Овакав закључак нисам очекивао и више ме наводио да помислим да се ради о разочарењу некадашњег "морског вука" на све што је пропустио. Он је често истицао да морепловци живе у два паралелна живота. Управо таква спознаја и ове четири године од првог разговора, навели су сада мене да закључим: Ристо је нашао себе, и ово је његов свијет о ком је све године маштао и из кога никад није отишао. Неизбјежан је закључак: он данас наставља живот својих родитеља, тамо гдје су они стали, прије деведесетих, прије ратног прогона.
Ристо данас с магаретом догони дрво из брда, ручно коси косом ливаде и припрема зимницу воловима и кравама, музе краве, зида зидове, гоји жировнике, стапа млаћаницу и скида масло, леже коке и сири најбољи сир, копа врте и долове за садњу кромпира, лука, бораније, боба... Узгаја све повртларске културе без грама вјештачког ђубрива и употребе хемије. Овдје је све заустављено у шесдесетим годинама.
Шћеница је рај за стоку
Овај пут, Ристан нам није причао о ноћном животу у бразилским лукама, и о Рио де Жанеиру, већ о активностима о дану у коме смо га затекли са свим својим успјесима и плановима. Најчешће у разговору, овај Шћеничанин је своје бобанско мјесто називао гнијездом у рају, а живот својих предака нормалним и испуњеним здрављем и задовољством. Ристо нам је и овај пут истицао значај здраве исхране и додао:
"Човјечанство се трује ваздухом и храном остављајући затровану и земљу и воду. Ми још имамо среће да нијесмо земљу затровали хемијом и разним отровима. Куда год би вас повео кроз моје врте и имање, могао би вам се заклети да ниђе није употребљена ни шака вјештака."
Да би нас увјерио о питомини окућнице и вртова око куће, са необичним домаћином смо обишли око куће, из једног врта у други, да би нам показао спремну земљу за садњу, али и сачувану зелен која је презимила ову благу зиму скоро нетакнуто.
Испод зидова, у завјетрини у храстову шушњу презимио је спанаћ, мрква, боб, праса, зелена салата. Ристо је хтио да му обиђемо врте и да то ми видимо и да се увјеримо да се и ових фебруарских дана може, из вртова, без пластеника донијети ручак зелени. Ушли смо у један простран врт засађен купусом раштаном и ту се зауставили...
На овом мјесту, међу струковима раштана купуса, Ристо нам је, баш у овом простору, хтио да исприча причу о здравој исхрани и о важности купуса као чистача крви.
Здрава исхрана може да буде од поврћа и зелени без много меса
"Скоро три зимска мјесеца ја се углавном храним том зелени. То је обично, осим купуса, праса, спанаћ, дивљи празилук, куке и шпароге. Волим зелен и са сухим месом, али сваки други дан обавезно једем храну подуље. Одгојим и закољем жировнике без прашке концентрата, а просушена сланина и јаја од домаћих кока буду обично за доручак.
Откако отопли с прољећа и љети, моја исхрана је наредних пола године више базирана на млијеку и млијечним производима.
Стап је спаљен у протеклом рату, али дошао је нови - похвалио нам се Ристо
"Док сам пловио тровао сам се и храном и водом. На броду се само ријетко јела свјежа храна. Једе се или залеђено или конзервирано. Када сам давно почињао пловити прије четрдесет година, сјећам се да смо пили и хрђаве воде из танкера који данима измућа валовито невријеме.
Ово данас, када сам дошао у пензију, једва сам дочекао да се храним својом храном на мојој земљи у овом још незатрованом простору. Када ја понеком причам да моје коке живе и носе по четири године људи ми не вјерују. А када му кажем да моје коке никада нису код мене окусиле концентрат онда сви застану и тек тада ми вјерују да коке могу да живе и носе четири године."
Када се раде тешки послови мора се мало и јачом храном подупријети
Обишао сам са Ристаном већи дио окућнице и сваки врт и све мале расаднике. Свака позида која је наново поправљена могла је да буде јединствена фотографија за било какав наградни конкурс аутентичног херцеговачког колорита. Ристо ме је зауставио на високим позидама и преко два метра да ми појасни како је преко ланчаника подизао тешко камење и враћао земљу.
Озидани зидови у сушицу права су ријеткост данас. Зидати овакве зидове и сваки Херцеговац зна да вреднује, и зна тежину послова у камену.
Позиду по позиду, врт по врт, са Ристом сам прошао наново прочишћеним путем који се добро назире послије недавног просијецања.
Хтио је овај необични, и у много чему ријетки домаћин, да се кроз тај наново прокрчен пут на Могрен попнемо на узвишење западно од Шћенице са кога се наш видик пружа преко Мрњића све до далматинске границе.
И поред чињенице да је у седмој деценији живота, Ристо је понекад застајао да му се приближимо. Док смо се приближавали превоју, Ристо је већ примијетио своје и сеоске волове у пространој ували према Мрнићима и јављао им се умилним гласом. "На Рамоња - на! На Сагоња мој - на!"
Вријеме зиме Ристо је искористио за дизање сухозида и чишћење запуштеног пута на Могору
Док сам се примицао овом узвишењу и знатижељно покушавао да кроз макију и растиње на удаљености преко километра примијетим волове, сјетио сам се свог дједа Луцана који је имао причу о воловима које су домаћини и тежаци поштовали и вољели као породичне храниоце. Ристино дозивање волова и глас са Могрена одавно нису одјекивали Мрнићима и реметили ову јутарњу тишину.
Број повратника Шћеничана посљедњих неколико година је непромијењен. У четири куће живе четири становника.
"Сви ће вам овдје рећи, наставља Ристо, да су викендом скоро све куће отворене, али тренутно стални становници Шћенице су: Илија Јовић, Неђо Радуловић, Ђуро Радуловић и ја - Ристо Чичковић."
О Шћеници данас, и о продужетку живота овог села Ристо нам је желио истаћи да је свако вријеме или сваке генерације пролазиле кроз некакве промјене које се догађају и данас, па је трагом таквог закључка желио истаћи: "Ево смо свједоци", наставља Ристо, "да ово десетљеће обиљежава тренд у туризму да се бјежи из урбаних простора и хотела и да су овакви крајеви као што је Шћеница најтраженији и најплаћенији. Нико данас са сигурношћу не може рећи да неће Шћеница кренути другим, супротним путем, ако нам близина са Дубровником или нека траса Јадранско-јонске магистрале буду ишли наруку.
Ја имам некретнине, куће и у Хрватској и у Црној Гори, али, бићу искрен, не би се Шћенице одрекао прве када би се морао одлучити гдје ћу наставити живјети или инвестирати. Никада овај свијет није био замагљенији и непознатији да би неко и помислио да је моја Шћеница безвриједна. Бобани и моја Шћеница за мене су били број један и тако ће и остати", увјерљиво је истакао Ристо у нашем разговору.
"Ово село љети се разбуди и скоро да стално неко одлази и долази. Зими је мало мртвији период и у ово доба ловци су најчешћи посјетиоци викендаши. Од обнове цркве и кућа, а лако је примијетити да је скоро све обновљено, село је почело да живи један нови живот. Руку на срце није нас запоставила ни наша пријератна општина Требиње и свако може примијетити колико нас ти људи охрабрују и помажу када нам затреба њихова подршка. Али када погледамо судбину осталих села Бобана па и Попова, Шћеница није нимало изнимка. У наредном десетљећу долазимо на мјесто потпуног гашења. А можда ће се догодити неки нови почетак, никад се не зна..."
Ристо је и данас, као и сваки претходни пут када смо разговарали на ову тему, понављао причу о погрешној политици од средине прошлог вијека када су родитељи дјецу плашили као неким проклетством за оне који би да остану на селу. Зато је за себе раније рекао - "Да Бог дô нисам никада ни напуштао своје село".
