Требињска омладина и њихова организација откривени су 1. јула 1914. године, три дана иза атентата у Сарајеву, о чему је већ 3. јула Потјорек извијестио Беч. Требињским омладинцима суђено je као припадницима тајне организације ђака Трговачке школе под називом “Српско - хрватска националистичка омладина” коју су у Требињу основали Лазар Ђукић и Бранко Кебељић уз помоћ ђака те школе. Од Требињаца, како оних који су ђаковали у Требињу, тако и оних који су „стојбином“ из Требиња, на овој оптужници нашли су се: Радослав Семиз (Величани, 17 година), Бранко Кебељић (16), Душан Дрекаловић (18),  Ђорђе Перовић (17), Алекса Врчевић (17), Петар Бабић (18), Љубомир Никшић (15), Мустафа Бабовић (19), Милорад Лечић (16), Вељко Петковић (14), Стеван Анђелић (Дубочани, 15), Душан Самарџић (16), Исмет Салиховић (17), Светозар Ковачевић (19) и Данило Белош (?).

Познато је да пуцње у Сарајеву, јуна 1914. године, није испалио само Гаврило Принцип, нити је бомбу „Васићку“, скривену испод појаса, извукла и на надвојводин аутомобил јурнула само рука Недељка Чабриновића. То су прсти и руке читавог једног покољења младих људи који осјетише горак укус ауструогарске управе у Босни и Херцеговини, рачунајући од прве „званично формалне“ организације босанскохерцеговачке омладине у Сарајеву назване „Српска свијест“ из 1896. године, па све до оног спарног видовданског дана 1914.

trebinjci-mlada-bosna.jpg (139 KB)

Свакако да оно конкретно завријеђује посебну пошту и наклон јер између ријечи и дјела, тј. ситног рада и конкретног чина, увијек стоји јасна разлика и тако је откада је свијета и вијека. Али, на том путу, до тог конкретног, често стоје ти велики „ситни“ радови који чине основу и утиру пут за остварење јасног циља. Управо ти ситни радови остају заборављени, па се тако и имена оних који раде у „позадини“ или  уопште не појаве на површини или остану сведена на само неколико, сад већ пожутјелих, изблиједјелих и изгужваних страна неког старог писма, документа, књиге. Како би барем за моменат исправили ту стално понављану грешку, поменућу нека од имена те младости од прије једног вијека, везаних за Требиње.

И док су старији, родитељи њихови, уз малобројне изузетке, стајали по страни, као оног 28. јуна 1914. у хладовини кестенова сарајевске Апелове обале, дотле је омладина одважно прелазила на другу, сунчану страну улице под црним пелеринама у којима јунско сунце ствара још тежу врућину, и тако опарена, али не тим већ оним слободарским сунцем које само они виде иза тамних облака који му не дају да се појави, бунила се, радила и чекала коначну потврду свог делања.

Иако данас немамо података о револуционарном удруживању требињске омладине из првих година 20. вијека, напоменућу сљедеће. Када је надвојвода Франц Фердинанд 1906. године први пут посјетио Далмацију и Херцеговину, тачније Дубровник и Требиње, планиране манифестације поводом његовог доласка нити у једном од ова два града нису наишле на позитиван одзив. Забиљежено је да је аустромађарска управа у Требињу нудила по 30 круна сваком оном који би јавно топло дочекао надвојводу.

Како су сви званични пријеми кратко трајали, а топли дочеци пропали, Надвојвода је у возу на повратку из Требиња изговорио: „Сада и сами видите како овде стоје ствари, што сваки паметан човјек може да види. Само влада нема појма о томе.“, а чуо је његов лични љекар, Виктор Ајзенменгер. Разочаран пријемом у Требињу и Дубровнику, Надвојвода се писмом пожалио и шефу свог војног кабинета пуковнику Александру фон Брошу о нелојалности становништва и његовом „инфамном“ држању. И тада је било јасно шта становништво ових покрајина мисли о окупаторском режиму, као и o евентуално наступајућој aнексији Босне и Херцеговине.

Оно што данас називамо „Младом Босном“, која никада нија постојала као формална организација, односи се на један свеопшти омладински револуционарни покрет Босне и Херцеговине (чије опсег и дјеловање сеже и ван БиХ), а његов већи дио представља фузију више формално постојећих ђачких организација до које је дошло 1911. године, а нарочито зближавање услиједило је након одржаних ђачких демонстрација у Сарајеву фебруара 1912. године, као одговор на мађарски терор над правом у Хрватској, и као подршка загребачким студентима у отпору који су због тог терора спровели. Фузија тих организација отпочела је у Сарајеву, а пренијела се и на остале градове у којима су те организације имале своје огранке. Радило се о фузији посебно српских напредних и посебно хрватских напредних организација у једну. Поред ових, у овај покрет убрајају се и неке друге, додуше малобројније организације које су своје судске процесе дочекале самосталне, као нпр. „Српска ђачка омладина“ из Мостара или „Српска муслиманска ђачка организација“ из Травника.

Свакако да је такво расположење стигло и у Требиње. Баш те 1912. године биљежи се и удруживање требињских средњошколаца чији су чланови били углавном ђаци Трговачке школе. Требиње је Гимназију добило тек послије рата. У први мах спонтано и наивно окупљање углавном ван чаршије гдје су се пјевале националне пјесме, врло брзо је прерасло у конкретно удруживање са конкретним програмом рада. Петар Бабић, Милорад Лечић, Мустафа Бабовић, Данило Белош, Вељко Петковић, Исмет Салиховић, Душан Самарџић, Љубомир Никшић и Светозар Ковачевић организацији су 1913. дали име „Српско-муслиманска омладина“.

Светозар Ковачевић, чиновник Српске народне банке у Требињу био је предсједник, а Данило Белош њен потпредсједник. О овој организацији говори нам сам Светозар у писму Војиславу Богићевићу 1936. године. За потребе рада организације изнајмили су и једну собу, као заједничку просторију у „забаченој улици (код фамилије Перишић)“ у којој су читали и расправљали о придошлој пошти коју су им слали уредништва листова „Народ“ и „Отаџбина“. „Наше просторије (изнајмљена собица) биле су тајна за све осим за напријед наведене, а састанке са школском и другом омладином одржавали смо на разним мјестима (изван града, у парку, а понекад и у просторијама Пјевачког друштва).“ Овде је битно поменути да је овај рад требињске организације, преко Јефта Дучића, материјално помагала и „Народна одбрана“.

Какво расположење је владало међу требињском омладином у погледу ширења националне свијести и отпора према аустроугарској политици у БиХ, оличеној у сузбијању свега српског и инсистирању на одржавању анимозитета међу станивништвом базираном на различитости конфесија, говори и следеће. Једном приликом ђаци муслимани, Исмет Салиховић и Мустафа Бабовић тражили су од школе да им свједочанства буду исписана ћирилицом, а тадашња пракса Србима је издавала свједочанства ћирилицом, а осталима латиницом. „Исмет ми је казао да му је један од наставника одмах снизио оцјену и покварио му одлику“, биљежи Ковачевић.

Да су ђаци у Требињу независно од неких формалних одлука у Сарајеву, којим је настала „Српско-хрватска напредна организација“ чији је први предсједник био Иво Андрић, а најпознатији члан Гаврило Принцип -  формирали своју организацију, говори и њено доцније име. Била је то „Југословенска омладинска организација“, а ово име са знаком културног и политичког јединства у себи добила је након што је, поред православних и муслимана у њу ступио и Хрват Јосип Лукшић.

Требињска организација, ипак, није радила сама. Своје везе за „Српско-хрватском напредном организацијом“ у Сарајеву одржавали су преко својих другова Требињаца који су школовање настављали у главном граду. Свакако најпознатија требињска веза били су Бранко Кебељић и Никола Форкапић, ђаци сарајевске Учитељске школе. То се нарочито види из писама, писаних углавном 1914. године, а заплијењених од власти након атентата у Сарајеву. Кебељић је тада имао 16, а Форкапић 19 година. Та писма збиља треба прочитати. Она просто одишу одушевљеношћу у спремности за национални рад.

Светозар Ковачевић се у марту 1914. обраћа редакцији листа „Српска ријеч“ у Сарајеву са молбом да њима као ђацима који немају средстава помогну тако што би тај лист добијали бесплатно, а све у циљу да „Ми, као млађи нараштај који ће данас - сутра ступити у отворену борбу, треба више да се развијемо, а то ће бити могуће читањем разних поучних књига. Стога се обраћамо на Вас као паметније да нас научите и помогнете. Надамо се да ову једну, жали Боже врло ријетку, српску организацију нећете допустити да пропадне. Поздравља Вас у очекивању Вашег одговора Српска Омладина.“

Међусобна општења у погледу размјене књига, позајмљивања шапирографа, пружању упута у погледу тема које у својим гласилима треба да обрађују, све је то садржина ових писама. „Пошаљите ми радове“, „ја ћу вам послати теме за вас које ћете ви обрадити“, „Немојте пушити, нити пити. Гледајте па радите на томе.“, „Желим вам напредак!“ све то пише један шеснаестогодишњак, Кебељић, својим требињским друговима. Светозар Ковачевић биљежи да је управо преко Бранка требињска омладина покренула и свој орган - лист „Борац“, који је, нажалост, доживио само један број.

Нарочит утицај на требињску средњошколску омладину, а преко Кебељића и Форкапића имао је чувени Лазар Ђукић, ђак сарајевске Учитељске школе, родом из Кључа (село Врбљани), у Потјорековим извјештајима Бечу означен као главни агитатор међу боснанскохерцеговачком омладином. Човјек против кога су се 1914. и 1915. године водила три судска процеса. „Ако вам је мило да брзо тамо дође наш вођа, обећајте ми да ћете га добро примити. Он ће доћи. Тај је вама из мојих карата добро познати Ђукић“, Требињцима пише Кебељић. Поред њега, значајно име са којим су одржавали везу је и Виктор Рупчић, такође ђак Учитељске школе у Сарајеву и члан централног одбора сарајевске организације. На састанке те организације у Сарајеву, поред Кебељића и Форкапића из Требиња су одлазили и Јосип Лукшић и Љубомир Никшић. Поред сарајевских група, Требињци су сарађивали и са нпр. Владимиром Черином, уредником листова „Вал“ и „Вихор“, једним од вођа далматинске и хрватске омладине заједно са Тином Ујевићем и Оскаром Тартаљом. Они су „Вихору“ слали пјесме, а ови њима лист за даље растурање. Уз одређену критику да ствари треба нешто боље да се пишу, али да су свакако „одважни“, стоји: „Нисте без извјесног једног поетског дара и само устрајно напријед.“

Занимљиво је, што се види из коресподенције између требињске и сарајевске омладине, да су Требињци имали свој шапирограф који су Сарајлије на позајмицу тражили у више наврата. „Пошаљите нам одмах шапирограф, јер нам је пријеко потребан... Ми ћемо вам га одмах повратити и остајемо вам увијек захвални, Југословенски поздрав од Ђукића.“

И требињска омладинска организација тог времена, која се готово увијек помиње уз оне у Сарајеву, Тузли и Бањалуци, радила је по програму Прве редакције општег програма омладинског клуба Народно уједињење из 1912. године, чији је аутор највјероватније Димитрије Митриновић. Иако је тај клуб представљао београдске студенте, програм је у Београд из Загреба донио Митриновић, а на њему је основан и средњошколски клуб. Занимљиво је да је и Митриновић, често називан гуруом Младе Босне, иако рођен у Доњој Поплати код Стоца, родом из Попова поља –село Рапти-Бобани. Усвајајући програм који користе и друге организације, и ова требињска организација постаје, од 28. априла 1914. „Српско-хрватска националистичка омладина (организација)“.

Требињска омладина и њихова организација откривени су 1. јула 1914. године, три дана иза атентата у Сарајеву, о чему је већ 3. јула Потјорек извијестио Беч. Требињским омладинцима суђено je као припадницима тајне организације ђака Трговачке школе под називом “Српско - хрватска националистичка омладина” коју су у Требињу основали Лазар Ђукић и Бранко Кебељић уз помоћ ђака те школе. Процес је одржан у Травнику од 14. до 21. јуна 1915. године, а по оптужници Државног одвједништва у Сарајеву „против Лазара Ђукића и других“. Ђукићева група, њих 65 омладинаца били су ђаци из Сарајева и Требиња. Од Требињаца, како оних који су ђаковали у Требињу, тако и оних који су „стојбином“ из Требиња, на овој оптужници нашли су се: Радослав Семиз (Величани, 17 година), Бранко Кебељић (16), Душан Дрекаловић (18),  Ђорђе Перовић (17), Алекса Врчевић (17), Петар Бабић (18), Љубомир Никшић (15), Мустафа Бабовић (19), Милорад Лечић (16), Вељко Петковић (14), Стеван Анђелић (Дубочани, 15), Душан Самарџић (16), Исмет Салиховић (17), Светозар Ковачевић (19) и Данило Белош (?).

Од заплијењене документације којом их је тужилаштво теретило нарочито је интересантна пјесма „Атентатори!“, коју је спјевао Љубомир Никшић, а поводом атентата у Сарајеву. Пјесма каже:

Због чега сте ви,

Синови прави

Народа свог, то учинили?

Ради љубави,

Нада убави,

Да би народ ослободили!

 

Не бојасмо се мука

Ни жељезних рука

Мучитеља наших. Злотвора!

Као и ми смртника:

Издајица, силника,

Нововјеких гладијатора!

 

И када су нам читали

Смрт. Ми смо пјевали

Домовини намученој оде.

Били смо презирани,

Од својих нападани

Јер бјесмо људи од слободе.

 

Ах, ми трунемо,

Ах, ми гинемо

Између тамничких зидова.

Али у нама

Сад није тама.

У нама има јоште снова!

 

Поред ове пјесме, код требињске омладине пронађен је и летак с натписима о Југославији, против угњетавача и тирана, а код Петра Бабића и Исмета Салиховића пјесма „Чујте браћо Славјани”:

Чујте браћо Славјани, српске мајке глас,

Ето иду душмани да униште нас.

Хајте, хајте, Срби, устајте

Само сложно браћо, Босну не дајте.

 

Да нам отму најмилији мили језик свој,

за Слободу и Србију полетјесмо у бој.

Напред иде Србадија, за њом иде Русија.

Храбри Марко Краљевићу дај нам топуз свој,

Петре Карађорђевићу води нас у бој.

 

За Србију мајку милу и за њезин глас

Ићи ћемо, гинућемо, све док траје нас.

 

Пресуда је донијета 24. јуна 1915. године. „Због злочина и преступка јавног реда и мира“ јер је тужилаштво доказало намјеру на „раздраживање, мржњу и презирање против државне управе и државноправног одношаја Босне и Херцеговине према Аустроугарској монархији“, и „преступа због оснивања или судјеловања у тајним друштвима“, Бранко Кебељић осуђен је на казну тешке тамнице у трајању од двије и по године, Радослав Семиз у трајању од једне и по, док су осталима изречене казне затвора у распону од 1-2 мјесеца. Занимљиво је да је оптужене на овом процесу, поред познатог сарајевског адвоката и политичара др Данила Димовића, по службеној дужности бранио и један Требињац, адвокат др Владимир Влада Андрић.

branko-kebeljic.jpg (135 KB)

Бранко Кебељић

Бранко Кебељић, омладинац из Мостаћа, преживио је тамницу, матурирао 1919, а студије педагогије завршио у Лозани 1923. године. Радио као професор у средњим учитељским школама Суботице, Крагујевца, Цетиња, Сарајева, Дубровника, Шибеника и Бањалуке. Животни вијек провео је и као новинар „Просвјете“, „Побратимства“ и „Младе Босне“. У својим написима сјећао се свог друга из школске клупе, Лазара Ђукића, јединог од уморених из процеса сарајевским атентаторима који је остао да почива у туђини јер му кости никад нису нађене. Умро је у Мостару 1966. године.

Николa Форкапић, иако се није нашао на травничкој оптуженичкој клупи, сјео је на једну прије. Ону у процесу против сарајевских атентатора. Он се на оптуженичкој клупи нашао под оптужбом да је знао за припремање атентата али да га властима није пријавио. Одрекао је свако учешће у раду „националистичке странке“, а истакао да је присташа радикалне, српске. Ослобођен је оптужбе.

Поред поменутих Требињаца који су несумњиво узели учешћа у предратном револуционарном омладинском покрету, свакако најпознатије требињско име из редова „Младе Босне“ је име Недељка Чабриновића. Недељко неспорно заслужује читаве странице, али како се о њему као сарајевском атентатору, па макар и у грубо доста тога зна, овде ћу изнијети само пар занимљивих и мање познатих чињеница о њему, а везаних за Требиње.

cabrinovic-i-princip.jpg (84 KB)

Чабриновић и Принцип

Недељко је рођени Сарајлија и с поносом и инатом је то истицао, али је родом из Требиња, Хрупјела, одакле је његов отац Васо отишао у Сарајево. Чабриновић је у Требињу похађао основну школу и започео средњу трговачку, а поред тога неко вријеме је поново провео у граду на Требишњици, након што су му власти „удариле“ изгон из Сарајева на пет година због учешћа у штрајку типографских радника. Занимљива ствар чула се током читања доказног материјала на главној расправи против Гаврила Принципа и другова, када Чабриновић истиче примједбу: „Нисам ја из Требиња, ја сам из Сарајева.“ Ово, што у први мах изгледа као одрицање од Требиња има своје логично објашњење и другу страну изјаве. Чабриновић на другом мјесту сам каже: „Било ми је криво, што мене странац, који је дошао у ову земљу, гони из мога родног мјеста.“ Ово је и један лични мотив који га је водио атентату.

У Требињу и данас, када прођете поред каменоресца Шишковића можете да видите остатке једног споменика. Њих 14 комада јабланита који су некад чинили дио споменика „уморству“ подигнутог 1917. године на мјесту на коме је Гаврило Принцип пуцао у гушитеље слободе. И тако растављени у комаде, као и аустроугарска империја, дијелови споменика леже скоро па као сакривени у хладовини дрвећа, и на које нико, као ни на омладину оног времена не обраћа пажњу.