У Царским виноградима подрума и винарије „Вукоје“ у Ушћу код Требиња, под благим јесењим сунцем које се просипа низ брда и камен, у току је берба жилавке, древне сорте што је деценијама симбол Херцеговине, њена пјесма и њена судбина у једној чаши. Зрак мирише на грожђе и земљу, на спокој који доноси крај љета и почетак златног октобра. Гроздови, тешки и пуни, свјетлуцају на сунцу попут бисера у мрежи винове лозе. Седефастожути, топли, уморни од сунца, а опет достојанствени, као да у себи носе сву свјетлост и сву тишину камените висоравни.
Kажу да је свака берба прича за себе, али ова, берба 2025. године, има нешто свечаније. У свакој бобици сабрана је година вјетра и кише, сунца и труда, љубави и стрпљења. Биће, вјерују винари, златним словима уписана у историју Царских винограда.
„Рекао бих да је ово једна од најбољих година“, каже Радован Вукоје, човјек који више од двије деценије живи у ритму винове лозе, и који за себе највише воли да каже - винар.
„Ми винари смо могли мирно да планирамо, да осјетимо дах природе, да знамо - ово је година кад се све посложило.“
Берба је почела средином августа, и ево, у зрелим октобарским данима, још траје. Два мјесеца рада, два мјесеца сунца, два мјесеца мириса земље и зноја. У тишини између редова лозе чује се шуштање листова и далеки зов Требишњице и Сушице, као да и ријека дише у ритму бербе. Послије жилавке, чека их још берба сорте каберне совињон — завршни акорд ове винске симфоније.
„Све фазе су испоштоване, киша је пала кад је требало, бобице су се напуниле као никад — и квалитет и квантитет бољи су него прошле године“, додаје Вукоје, гледајући преко винограда који се златно љуљушкају на октобарском вјетру.
А онда застане, па, као да говори себи, тихо додаје: „Винари нису само они који праве вино. Винари су они који га живе. Ми пратимо сваку фазу — од бербе, ферментације, његовања, до тренутка кад вино угледа свјетлост дана. Вино је као дијете — тражи стрпљење, љубав и разумијевање. Ја то радим 25 година, и још вјерујем да је највећа умјетност преточити земљу, камен и сунце у чашу. Kад то успијете, добијете вино о којем сви причају.“
Та чаша жилавке, бистра и златна, у себи носи древност. Римљани су је садили на овим падинама, Аустроугарска ју је његовала, а Винарија Вукоје је диже до свјетских висина. Царска вина данас се пију на три континента, у ресторанима са Мишелиновом звјездицом, гдје се у мирису и окусу препознаје југ — камен, сунце и мирис Херцеговине. У свакој капи одзвања прича о земљи која гори и рађа, о људима који се с њом не боре, него с њом разговарају.
„Већа је тензија кад је добра берба“, признаје Радован. „Јер пред нама је изазов — да све то претворимо у вино које ће носити душу Херцеговине. Што мање дирате, а што више слушате природу, добићете боље вино.“
На западу, сунце полако тоне иза брда, а Требиње се купа у златном свјетлу. Виногради шуте, али та тишина није празна, она одзвања спокојем. У сандуцима, златне бобице шапућу причу о земљи која зна да роди и о људима који знају да сачувају њен дах.
Жилавка — вино камена, земље и неба.
Вино које носи боју сунца и душу Херцеговине.
