ЧЕМЕРИКА (прича из народа)

С Љубомира, што стражари над цијелом требињском валом, зором су силазила двојица младића. Радослав и Драгутин. Браћа по крви, а у срцу исти немир носили – тежину сиротиње и сан о свијету далеком, богатом, правом. Испред њих – Америка. Иза њих – дом, камен, отац што је умро у сиромаштву, мајка што се сасушила од рада и туга.

На леђима торбе са сувим крувом и вуненом робом, у џепу нешто новца, а у очима сјенка – она што остаје, што за собом вуку. Силазили су полако, јер их је испраћала шутња која више боли од јаука.

До њих су ишле двије жене: сестра Анђа и Драгутинова Радојка. Анђа, стара деветнаест љета, али лице јој тврдо као литица изнад Требишњице – одавно се она више не нада ничем, ни себи ни свијету. Само је пошла да их испрати, да им, како је рекла, „на очи добро остану“. Радојка, њежнија, ситнија, с очима што се боје и гледат и плакат, држала је Драгутина за руку, стискала као да ће јој тако остати што дуже уз њу.

Кад су стигли у Груж, све је већ воњало на растанак. Брод је стајао као туђинац – велики пароброд, челичнога трбуха, с димњацима што ка небу ригају црнило. На палуби су се већ тискали људи из свих крајева – Личани, Херцеговци, Црногорци, жене са шамијама, д‌јеца што плачу, а сви с једном мишљу: зарадити доларе, па се вратити – да се сагради кућа, купи земља, ожени, преживи.

Радослав је био старији – он је први кренуо према броду. Окренуо се још једном и климнуо главом, а Анђа му се само прекрсти. Није сузе пролила.

Драгутин је стајао. Не иде му се. Радојка шути, али очи јој говоре.
— Чекај ме — рече јој тихо. — Двије-три године, па се враћам.
— Ако дочекам — промуца Радојка.
— Дочекаћеш — рече он, као да се куне. — Неће мене Америка појести.

Пола сата касније, кад је брод зазвиждао и помакао се, Анђа је још увијек стајала на риви, усправна као светац на икони. Радојка се била срушила на камен, држећи руб мараме у устима да не врисне.

Пароброд је нестајао у магли, у диму, у туђини.

А на Љубомиру, још дуго послије, д‌јевојке нису пјевале, нити се играле под мјесечином. Остале су да чекају, да моле, да проклињу. Неке се удале за друге, неке закопале младост у црнини. А  Америка…
Она је само узимала, гутала, ћутала. Њих двије нису...

У Монтану су браћа стигли крајем јесени. Вјетар је кроз долину Бјут резао као бритва, а снијег је падао с планина прије него су им се кости привикле на нови зрак. Град од дима, муља и челика. Ничег светог ни познатог – само рудници, и лица црна од прашине и зноја.

Ушли су у рудник као и многи други са Балкана – без језика, без права, али с рукама што знају чекић и лопату. У таму су силазили сваког јутра прије свитања, спуштали се у утробу земље заједно с Чесима, Словацима, Талијанима, па чак и Кинезима. Доље је владала само једна боја – боја руде и зноја. И само један закон – шути и ради, или идеш кући празних шака.

Радослав је брзо оћутао све. Није много говорио, само је штедио. Сваки цент што је остајао послије кирије, сапуна и скромне хране, стављао је у металну кутију под кревет. Говорио је:
— Брате мој... свака кап зноја је камен на кући коју ћемо градити кад се вратимо.

Драгутин је чешће писао. Писма Радојки била су кратка, пуна грешака, али искрена.
„Љуби те твој Драго. Кад шетам по овом снијегу, чини ми се да си ту, да те чујем у вјетру. Још мало, још једну годину, и долазим. Доносим прстен и двјеста долара.“

У собичку, коју су дијелили с још двојицом Црногораца, мирисало је на влагу, пржену маст и духан. Нед‌јељом су ишли у католичку цркву, не због вјере, него да осјете тишину, да буду међу својима. Некад би пјевали тихо, увече, пјесме из завичаја. Кад би пјевали „Ој, д‌јевојко, мила душо моја“, Драгутин би устајао и ишао ван, да га нико не види како брише очи.

Године су прошле. Нису их бројали по календару, већ по зубима што су испадали, по ожиљцима од експлозива и камења, по умрлим колегама које су дизали с колица у тишини. Једанпут мјесечно, кад би стигло писмо из Требиња, Драгутин би га читао три пута, и носио га у џепу данима.

Једног фебруарског јутра, док су излазили из јаме, Радослав се срушио. Срце. Једноставно је стао. Само се скљокао као бор посјечен. Драгутин је клекнуо крај њега, звао га, тресао. Рудари су ћутали.

На тренутак је отворио очи и кратко рекао: “Немој Светим те Николом заклињем, преварити Радојку.

Те вечери, није написао писмо.

Те вечери, није отворио металну кутију.

Те вечери, само је сједио и гледао у један стари новчаник, пун новчаница што су требале бити пут за назад.

Године су пролазиле, а Љубомир је ћутао под небом које се никад није мијењало. Иако је прошло већ пет зима откад су Радослав и Драгутин отишли, писма су стизала све рјеђе. Задње писмо од Драгутина дошло је пред Митровдан, кад је написао да су се преселили у други рударски блок, још дубље под земљу, и да се више не може лако слати пошта.

Људи су престајали да чекају. Сјећање на браћу из почело се губити. Само су жене још знале. Само су двије сјенке сваки дан излазиле пред кућу, на исту клупу, и гледале доље, низ пут.

Анђа је била виђена д‌јевојка. Висока, снажна, уредна у сваком покрету. Знала је обрађивати земљу као мушкарац, али и мијесити ржани хљеб с њежношћу жене која никад није изгубила наду. Долазили су просци. Из Билеће, из Завале, чак и из Црне Горе. Неки су носили дарове, неки само ријечи.
— Анђо моја, не можеш чекати читав живот. Не зна се ни гд‌је је, ни шта је.
— Имаш земљу, имаш главу. Дај себи мира.

Али Анђа би само рекла:
— Не идем ја никуд док се мој Драго не врати. И нећу да Радојка остане сама.

Радојка је била другачија. Тиша. И док су јој вршњакиње већ имале д‌јецу у наручју, она је остала иста – косе сплетене, погледа у земљу, али са жаром у очима који није гаснуо. Кад би се у селу причало да је Драгутина „прогутао рудник“, да га више нема, да се тамо људи губе као кап у мору – она није одговарала. Само би погледала у правцу стазе у селу одакле би људи стизали, као да нешто чека из камена да проговори.

— Да је мртав, сањала бих га — рекла је једном тихо, кад је Анђа покушала да је утјеши. — Ја бих знала.

Живјеле су заједно, скромно, али чисто. Иако су биле двије, кућа је била пуна. Јер вјерност, кад се носи искрено, има снагу цијеле породице. Људи су с временом престали долазити. Почели су да их гледају с поштовањем, па и са страхопоштовањем. Двије жене које чекају — једна брата, друга драгог.

Увече би, кад би се упалила свијећа испод иконе, сједиле једна уз другу. Понекад би шиле, понекад крпиле, понекад само ћутале. Нису много говориле, јер ријечи су се већ излизале. Остала је само вјера. Тврђа од камена, дубља од рудника у Бјут.

И тако је прошла шеста година.

Седма година бијеше на измаку кад се зима повукла раније. Април је дошао благ, с мирисом земље и првих бехара. У селу се говорило да ће година бити родна. Али тога дана нико није очекивао да ће се из правца Гружа, преко Требиња и Моска, у Љубомир доћи познати, уморни лик.

Није имао више ни двадесет и седам, али лице му је било старије од многих педесетогодишњака. Драгутин је ходао као човјек који носи више од једног живота. С капом у руци, са завежљајем пребаченим преко рамена и дрвеним сандуком привезаном на колица.

Испред старе уморне куће, у смирај дана, стао је. У дну авлије, под мурвом, сједиле су Анђа и Радојка, као сваке вечери.

Нису ни скочиле, ни повикале. Само су устале, у исти мах, као да их је нека невидљива рука подигла. Погледале су га дуго, ћутке, па полетјеле према њему.

Радојка га је прва загрлила. Њена марама се зањихала на вјетру, и у том тренутку као да су све године, сви дани, све ријечи из писама стале у једно:
— Дошао си.

Драгутин јој није ништа рекао. Само је ставио чело на њено раме и плакао. Плакао као дијете, као рудник, као земља кад се пукне од жеђи.

Анђа је пришла тише, ставила руку на његову и рекла:
— Радослав?

Драгутин климну главом и показа на сандук.

Увече, кад се село скупило да чује, да види, да пита – нико није знао шта да каже. Само су гледали то троје: два жива и један мртви брат, што су се вратили кући.

Сутрадан, Радославов прах је сахрањен уз цркву, с десне стране, гд‌је су им преци имали гробове. Дошао је и свештеник. Иако се седам година ћутало о њему, сви су сада говорили: био је радник, добар брат, човјек који је од себе дао оно што је могао.

Послије сахране, Драгутин је сјео пред кућу. Погледао кућни праг, камени довратак, виноград који се опорављао, па Радојку и Анђу.

— Нигд‌је није дом, ако га тамо неко не чека — рекао је.

Те вечери, нису палили свијеће. Сјели су напоље, под небо. Три душе, једно огњиште, и један гроб код цркве– да подсјећа.

Свадба Драгутина и Радојке била је скромна, али честита. Без музике, али с тишином која је говорила више од сваке пјесме. Без сватова са стране, али с онима који су знали кроз шта су прошли.

Дан послије, док су још мирисале свјеже постављене простирке, а јоргован са стране куће цвјетао као да зна, Анђа је стајала крај прозора и гледала низ падину.

Окренула се тихо и рекла, готово као да пита:
— Ја бих са вама остала. Ако Вам не сметам.

Радојка јој приђе, загрли је, привуче себи као рођену душу:
— Ти си овд‌је гд‌је припадаш. Куд ћу ја без тебе?

И тако је било.

Године су прошле. Д‌јеца су се рађала, а кућа им никад није била празна. Иако Радослав није дочекао ни свадбу, ни порођаје, био је ту у сваком имену које су носила његова брата д‌јеца. Био је у причама, у писмима што су се чувала у сандуку, у радној навици коју су учили као свету ствар.

Анђа се никада није удавала. Била је мајка свима, домаћица, савјетница, сјенка над кућним прагом. Чувала је старе навике и гасила задња свјетла увече.

А Драгутин, кад би д‌јеца порасла, кад би вече пало, знао је узети столицу и сјести пред кућни праг. Унучићи би се окупили око њега, а он би подигао поглед према небу и запјевао, тихо, понекад кроз сузе:

„Бог убио дубровачког Банца,
И његове големе фапоре,
Ђе одвезе момке про Вијорке.
Про Вијорке насред Америке.
Враћај момке, осташе д‌јевојке!
Све осташе цуре неудате“

Након пјесме, нико не би говорио.

Само би плакали. Д‌јеца, одрасли, и он.

А сада... ено их горе, на гумну изнад села, гд‌је мирно спавају. Заједно, у једној великој каменој гробници. Драгутин, Радослав, њихова сестра Анђа и невјеста Радојка.

Камен хладан, али с душом топлом као огњиште које никад није угашено.

На њиховој плочи унучад су написала: „Вјеровали су. Чекали. Вољели.“