Информациона револуција донијела је својеврсни парадокс: иако нам знања никада нису била доступнија - човјеку никад није било теже да се оријентише у свијету и времену. Свијетлећи екрани свакодневно нас затрпавају тонама информација, често сувишних, некредибилних или контрадикторних. Како нас алгоритам друштвених мрежа увјерава да је важнија популарност од компетенција, а право на лични став релативизује ауторитет аргумента - манипулисање „истинама“ постаје уобичајна, чак пожељна и профитабилна работа. Поврх свега, друштвено убрзање ставило је човјека у позицију да на темељу таквих, несварљиво обилатих а збуњујућих инпута на дневном нивоу мора доносити на десетине важних или мање важних одлука.
Зато се чини да је мислити својом главом, критички преиспитивати оно што нам се сервира данас важније и потребније човјеку него икада раније.
На ову тему Требињцима је недавно говорио Ранко Мандић, наш суграђанин, инжињер и члан Менсе, који је управо у оквиру програма ове асоцијације у БиХ „Менсине приче“, у сарадњи са Центром за надареност „Наум“, на Факултету за производњу и менаџмент одржао предавање на тему „Критичко мишљење у времену пост-истине“.
Ранко МАНДИЋ је завршио Факултет за производњу и менаџмент у Требињу. Бави се програмирањем од своје тринаесте године. Интересовања су му, поред рачунарства и програмирања, квантна физика и астрофизика, историја и палеонтологија. Објавио је прву књигу у Републици Српској из области рачунарства „Kомпјутер је најједноставнија ствар“ (2000), „Основе употребе рачунара“ (2008) и Интернет публикацију „Средње кратка историја свемира, Земље и живота на Земљи“, прво издање (2015).
Ранко не само да увијек критички преиспитује појаве око себе, већ се занима уопште за феномен мишљења и учења. Нешто од својих знања из властитог искуства и литературе желио је да подијели са својим суграђанима, у првом реду, како каже, са младим човјеком којем је неопходан својеврсни „компас за размишљање“, као важан навигацијски алат како би се оријентисао на том непрегледном океану сервираних садржаја и доносио одлуке фундиране на квалитеним информацијама (informed decision).
На прву бисмо рекли да све то и није тако тешко, да је размишљање човјеку природом усађена навика, штавише да је то његово одређујуће својство, оно што га чини јединим словесним бићем међу другим живим створењима. Ствари не стоје баш тако, објасниће нам на почетку Ранко. Човјек, изгледа, није ни биолошки предиспониран да превише мисли.
ЗАШТО РАДИЈЕ МИСЛИМО ТУЂОМ НЕГО СВОЈОМ ГЛАВОМ?
„Размишљати је тешко. Људски мозак је негдје на свега 2% тежине читавог тијела, а троши 20% енергије. И то не кад размишљамо, већ кад се одмарамо или спавамо. Кад интензивно размишљамо, та потрошња енергије скаче на 25%, чак до 28%. С друге стране, природа се труди да трошимо што мање енергије шта год да радимо. Дакле, ако баш не морамо да размишљамо – ми и не размишљамо, просто зато што је размишљање - енергетски скуп процес“, појашњава Ранко.
Признаје да су га за тему људског мишљења посебно заинтересовале мисли америчког писца Мајкла Крајтона („Парк из доба јуре“), штавише да су својевремено „окренуле његово разумијевање свијета за 180 степени“.
„Карактеристична особина људске врсте, казаће Крајтон, није свијест - него конформизам. А конформизам је оно кад не мислите главом него прихватате оно што сте чули од других. Крајтон даље каже да већину времена људи просто понављају оно што су чули од других и није им пријатно кад су изложени другачијем мишљењу“.
Постоје и одређене историјске условљености због чега је то тако. Модерни људи, онакви какве данас познајемо, казаће предавач, постоје неких 300.000 година а чак 96% тога времена живјели су као ловци и сакупљачи плодова, који нису разбијали главу око много чега нити је за тим било потребе. И понеку значајнију одлуку коју је требало донијети – да ли ће, рецимо, данас ловити јелена или мамута – препуштали су другима, искуснијима, племенским старјешинама. Конформизам је у то вријеме био легитимна стратегија преживљавања.
Потреба за интензивнијим когнитивним напором дошла је тек „одскора“, кад су људи измислити пољопривреду, а нова, стајаћа култура живљења само ће кроз наредне вијекове умножавати свакодневне дилеме и проблеме. Морало се мислити о свему, о обради земље и усјевима, како и гдје градити насеља, како трговати вишком рода...
„Ми се још нисмо стигли прилагодити том начину живота који нам је донијела пољопривреда, а онда нас је ударило индустријско доба. А затим и информационо доба. Дакле, направљени смо да ходамо и трчимо, а ми данас углавном сједимо и гледамо у екран. Шта све то ради нашем мозгу - можете само да замислите“, истиче Ранко.
ШТА ЈЕ ИСТИНА АКО СВАКО ИМА СВОЈУ?
Сама ријеч „пост-истина“ етаблирана је Оксфордским рјечником 2016. године да означи све израженију праксу манипулисања истином, као еминентно обиљежје комуницирања у времену које живимо. Манипуланти истинама просто рачунају на увид - да објективне чињенице слабије утичу на обликовање јавног мњења и да је стога боље „заиграти“ на емоције и увјерења оних којима се обраћамо.
„То је ситуација када је неко схватио да ће лакше убиједити људе у нешто ако напада њихове емоције и ако подилази њиховим вјеровањима, него ако им каже истину. Ово је врло опасна ситуацији, посебно данас кад на располагању имамо тако савршене алате да нам неко гура таква увјерења – као што су друштвене мреже“, упозориће Ранко.
Разни су начини манипулисања у свијету пост-истине. Такве обрасце „мишљења“ чујемо свуда око нас и важно их је препознати као логички „криво насађене“. Кад немамо аргумент да некога побијемо, често нападамо неку његову особину која са предметом расправе нема никакве везе. Или постављамо ствари у однос „или-или“, као да између тих понуђених крајности нема читав спектар других могућих избора. Или кад желимо некоме нешто доказати, бирамо само оне информације које нама одговорају, а прећуткујемо све оно што не иде у прилог нашим тврдњама...
Подсјетиће Ранко и на ријечи упозорења историчара Тимотија Снајдера - кад одустанемо од истине, предајемо моћ онима са довољно богатства и харизме да праве спектакл умјесто ње. А људима се и сервира шоу како се не би питали шта се збива иза кулиса тог инсценираног спектакла...
„Поента је у томе да када уз помоћ друштвених мрежа или сличних платформи са персонализованим садржајем креирамо ситуацију да свако има неку своју истину, онда људи не могу да се договоре ни око неких основних постулата који би требало да стоје у темељима друштва, да се договоре шта је битно, шта треба да радимо, како треба да нам изгледају институције...“, појашњава он.
АЛАТИ ДА КРИТИЧКИ ПРЕИСПИТУЈЕМО СЕРВИРАНО
Због драматично измијењених околности - традиције, насљеђене формуле и генерацијама депонована знања и искуства данас нам углавном не помажу да се снађемо у новом добу. Једини начин да некако пливамо уз матицу је критичко мишљење.
Овај појам, појасниће и то предавач, не треба мијешати са склоношћу да се нешто стално и по сваку цијену критикује, и кад за то нема објективних разлога ни покрића.
Критичко мишљење је процес анализирања, процјене и синтезе информација да би се дошло до разумних закључака: умјесто прихватања неког садржаја „здраво за готово“, оно подразумијева преиспитивање, препознавање предрасуда, примјену логике. Критичко мишљење се служи бројним алатима, а од Ранка ћемо чути нешто више о три основна.
Први је „Окамова оштрица“ (по енглеском калуђеру и филозофу из Средњег вијека Виљему од Окама), која нас поучава да код појаве за коју постоји више могућих објашњења као највјероватније бирамо оно – најједноставније.
„Ако се неко осјећа уморно сваки дан, ваљда ћемо прво помислити да је то од недовољног или лошег сна, а не - да му неко блокира енергију или да је проблем у подземним водама. Метода има значајну примјену у медицинској дијагностици. Студенти медицине је уче на једној изреци која каже: кад чујете копита - прво помислите на коње, немојте на зебре. То би значило да приликом постављања дијагнозе увијек прво траже највјероватније и уобичајене узроке, умјесто да претпостављају неке ријетке и егзотичне болести. Врло је корисна и за разобличавање разних врста теорија завјере“, каже Ранко.
Истина, додаје он, „Окамова оштрица“ умије и да нас превари јер најједноставније рјешење није увијек и тачно, као што је за ваљану примјену ове методе ипак неопходно познавање области о којој се разговара.
Други важан алат критичког мишљења нас поучава да увијек имамо у виду да догађај који је временски претходио неком другом није нужно и његов узрок. Ранко ће подсјетити да је у свијету широко распрострањено увјерење да ММР вакцина изазива аутизам - само зато што се први симптоми обично јављају у добу када дјеца примају ту вакцину, иако није доказана узрочно-посљедична веза између вакцине и аутизма.
Некада је ова методолошка грешка у закључивању, напоменуће и то Мандић, бивала и врло плодоносна у недостатку других алата провјере, као што је случај са народном медицином. Оздрављење или олакшање код здравствених тегоба након примјене неког чаја или мелема народном видару већ је била потврда и довољан доказ о њиховој дјелотворности.
„Све знање народне медицине настало је на овом принципу: послије нечега, значи - због тога. То је знање које је скупљано генерацијама, али је учењем на грешкама јако скупо и плаћено. Данас имамо много боље алате. Али народна медицина је једино што смо имали дуго времена, а и данас је непресушан резервоар из кога званична медицина црпи нова сазнања.“
Уосталом, напоменуће Ранко, слијепо инсистирање на рушењу сваке традиције може нас одвести у другу замку у закључивању, познату као „Честертонова ограда“. Честертон нас поучава да не мијењамо нешто, макар изгледало потпуно бесмислено - попут ограде на сред пута, док не схватимо како се и зашто та ограда нашла ту. Другим ријечима, позива на опрез – ако ми на прву нечему не видимо сврху или смисао, не значи да оне не постоје...
„Ово је добар савјет за младе руководиоце кад се суоче на неком чудном и необјашњивом праксом у свом колективу – немојте то да мијењате док не испитате и схватите како је дошло да то тако буде“.
Трећи алат критичког мишљења који савјетује младим суграђанима јесте - да воде рачуна кога и кад треба да слушају.
„Свакако вам нећу рећи да слушате медије или инфлуенсере. Рећи ћу вам да слушате праве ауторитете. Али, чак и истински ауторитети за неку област морају да имају добре аргументе за оно што тврде. Проблем је данас што људи губе повјерење и у ауторитете, баш стога што се велики медијски простор даје онима који то нису. Исак Асимов је још осамдесетих година прошлог вијека указао на једну заблуду – како људи мисле да демократија значи да је твоје незнање једнако вриједно као и моје знање. Наравно да није нити може бити једнако вриједно“, закључио је Мандић.
„КЊИГЕ, БРАЋО МОЈА, КЊИГЕ...“
И у новом миленијуму чувене Доситејеве ријечи опомене упућене свом роду звуче једнако истинито и актуелно. Читање је супермоћ будућности, тврди Ранко, а то је уједно и његов одговор на питање - како дјеци помоћи да развију способност критичног мишљења. Читање гради активну конструкцију знања кроз свеобухватну и дубинску обраду информација у мозгу. Оно не даје аутоматски способност критичког мишљења, али ствара одличне предуслове да се оно развија.
Видео садржаји за учење можда јесу атрактивнији и међу дјецом данас популарнији – али, увјерен је Ранко, они нису никаква алтернатива „старомодној“ пракси усвајања нових знања - кроз читање.
„Видео вам све сервира на готово. Онда имате једну ситуацију коју психолози зову – илузија компетенције. Кад ви погледате видео на неку тему – вама је све јасно. Али кад би вас неко пропитао да својим ријечима испричате шта сте гледали - настаје проблем. Код видеа информације иду тако брзо да немамо времена да их анализирамо. Особа која гледа неколико сати видеа гута у просјеку преко 70 гигабајта информација. Подсјетићу вас опет на оног нашег претка, ловца-сакупљача, који је дневно имао више хиљада пута мање информација. Просто ми нисмо у стању да толико информација процесуирамо. С друге стране, читање упошљава више дијелова мозга, а доказано је да се неки садржај лакше разумије и дуже памти ако приликом његовог усвајања активирамо веће зоне и дубинске дијелове мозга“, појашњава Ранко.
Из истог разлога младима ће препоручити да оно што желе научити – записују негдје руком и својим ријечима. Много боље него куцање на тастатури, писање активира везу руке и мозга, а људска шака има за себе резервисану највећу зону у мозгу...
„Никога не можемо натјерати на читање, јер то не фунционише. Али ако мислимо нешто да учинимо за нашу дјецу, мислим да им морамо некако помоћи - да читају.“
