Po uprošćenoj definiciji, komedija je akceptacija činjenice da smo samo ljudi, sa svim manama i slabostima koje iz toga proizilaze. Komedija nam pomaže da razumemo da lepota leži u sitnicama, banalnim, svakodnevnim stvarima, a ne u nedosegnutljivim idealima. „Kad želimo da budemo čisti, bestelesni duhovi ili ideje, komičar nas podseća na materijalne uslove života, koje moramo da prihvatimo, ako hoćemo da preživimo i ostanemo pri zdravoj pameti. Ne dopušta nam da zaboravimo da smo ljudi, da smo stvorenja koja imaju svoj početak i kraj, a ne anđeli“ (Natan A. Skot).
...
Leon Golden je komičku katarzu video kao razjašnjenje „indignacije“, koja je korelativ za sažaljenje i strah u tragediji. Sreten Marić je pisao da je smeh „oslobođenje duše, bar na trenutak, od strave, te mutne svesti od smrti“.
...
Visoka ocena komedije kao potparola ljudske konačnosti (i svega što je s njom povezano: akceptacije naših slabosti, ograničenja i nesavršenosti, mirenja s odsustvom transcendencije i prihvatanja definicija poput „čovek je samo čovek“ i „život je samo život“) je konceptualno vrlo problematična, kako je to zapazila Alenka Zupančič u svojoj studiji o komediji . „Istinski duh komičnog“, kako zaključuje Zupančič, ne može se pronaći u tako shvaćenoj metafizici konačnosti. Naprotiv, on je pre i uvek u „fizici nedovršenosti“, koja smešta komediju u prostore istinskog materijalizma, oslobađa je svakog spiritualizma i daje joj anti-religijski impuls.
Argumenti koje komedija na scenski način iznosi ukazuju da je konačnost ljudske stvarnosti od samog početka paradoksalna i problematična. Komični likovi, kao i komične situacije, proističu iz toga što stvaraju, čime se poigravaju. Podsetimo se reči Vilijama od Baskervila, književnog junaka romana Ime ruže (1980): „Možda je zadatak onoga tko voli ljude navesti ih da se smiju istini, navesti istinu da se smije, jer jedina istina jest naučiti da se oslobodimo bezumne strasti prema istini“ ili Ženetovog verovanja da je zadovoljstvo u komičnom „isto koliko i osećanje tragičkog izvor estetskog zadovoljstva“.
Smeh je pesma trijumfa
Postoje različiti stupnjevi humora: od frivolnosti do farsičnosti. Bez obzira na vid komičnog, tj. meru smeha, on treba da izbija iz same strukture dela. Nekad je izvorište smeha traženo u šaljivim situacijama, a on počiva, kako je to uvideo Marsel Panjol, u subjektu koji se smeje. “Smeh je pesma trijumfa”, kaže Panjol, a to “objašnjava sve provale smeha u svim vremenima i svim zemljama”. Otuda se može govoriti o komedijama koje su nastajale u različitim epohama, istorijskim i poetičkim, u različitim društvenim, pa i kulturnim sredinama, sa većim ili manjim uspehom zasmejavale publiku, ili barem nastojale da to učine.
Ponekad su ambicije njihovih autora bile više, pa su nastojali da se približe suprotnom žanru – tragediji, ali u tim pokušajima da svojim rečima daju težinu, a radnji ozbiljnost, često su upadali u patetičnost, ostajali nedorečeni, nedovršeni. Smeh kroz suze, usiljen a ne spontani smeh, remetili su ritam komedije, koji je istovremeno i “osnovni ritam života”, ali su, vremenom, pojedina dela, koja su u sebi sadržavala “suštinsko komično osećanje”, uspevala da ga iznesu, da uspostave komunikaciju sa novom publikom i da ponovo (ili po prvi put) zrače i znače, ne prestajući da pobuđuju emocije.
Poznato je da se komedija rađa iz distance. Ono što razumemo kao komično, pojavljuje se tek u efektu delanja određenih mehanizama koji su karakteristični za komediju. Komedija je neka vrsta unutrašnjeg ekscesa, prekoračenja nekih zadatosti i zakonitosti.
...
Po nekim novim teorijama, komedija se ne odigrava u sferama vrednosti. Vrednosti se vezuju za subjekte. Komedija pokazuje funkcionisanje, otkriva pravila ponašanja i delovanja. Zadatak komedije je, prema Alenki Zupančič, susretanje na sceni onoga što se u mišljenju i u životu ne susreće. Na taj način dolazi do prožimanja dve stvarnosti, a sve to nas nagoni na drugi i drukčiji pogled...
Po novim teorijama, komedija je sve manje smešna, tako da će biti potrebno razlikovati i odvojiti komediju od komičnosti. To drugo dopušta, distancira, oslobađa akumuliranu energiju i rastura je u neproduktivnim gestovima. Ta prva predstavlja određeni uopšteni okvir za ljudsku kondiciju, neguje mogućnost „čistog života“, ukida podelu na unutrašnje i spoljašnje, svest i materiju, subjekat i objekat. Otkriva dijalektiku materijalizma. Dopušta da se dopre do fakta da je život (fizički, somatički) uvek neka forma, sadrži neki konstruktivni i veštački elemenat. I obrnuto: sfera kulture ili prostor onog što je simbolično, nikad nije odvojen od bića prirode, od haotičnog biološkog sveta.
U koncepciji slovenačke autorke, Alenke Zupančič, postoji neka vrsta zamišljanja smeha – apsolutni smeh iz apsoluta, koji oscilira između jeke ponavljanja i ćutljive materije naših tela, nadmoćan, nedodirljiv, sastavljen od maštanja o sigurnoj, distanciranoj poziciji ideološkog fantazma. Smeh koji mogu sebi da priušte samo malobrojni.
Priredio: Zoran Đerić
