Крајем ове године „Глас Требиња“ обиљежиће седам деценија постојања. Први број нашег листа, тада под називом „Наша комуна“, изашао је из штампе 22. децембра 1952. године. Од тада је Глас животни сапутник Требиња, хроничар посљератне изградње и развоја града, свједок његове свакодневице и друштвених мијена.
Гласова архива данас је занимљива историјска читанка свима који се интересују за прошлост Требиња. Зато ћемо у години јубилеја, у наставцима, доносити прилоге из Гласове хронике града, посебно из њених првих деценија. Требиње тога времена данас памте ријетки, а понешто од заборава још само чувају пожутјеле странице нашег листа...
Глас почиње да биљежи свакодневицу Требиња у вријеме када је у градској општини живјело свега 6.214 становника. Са другим општинама требињског среза – Поповим пољем (5.809 становника), Хумом (4.930), Љубомиром (3.196), Лаством (2.817), Зубцима (2.373) и Џиваром (2.311)– на подручју Требиња живјело је, приближно колико и данас – 27.850 становника (Резултати пописа становништва из 1953, Глас Требиња, јун 1953.).
Улице у граду тек добијају прве стотине метара асфалта. Намјера да се прашини и блату у средишњем мјесту среза стане у крај потакнута је већ тада освијештеним туристичким потребама. Почетна средства, како тада пише наш лист, били су добровољни прилози грађана, затим су услиједиле и масовне акције на прикупљању жељеза, прибављању туцаника и пијеска...
„Лијепом Требињу дуго је нарушавала изглед прашина на улицама...Радило се без предаха, а резултати су сваког дана ницали: 8 вагона жељеза, 2.000 м3 туцаника, 1.000 м3 пијеска, прве стотине метара асфалтираних улица, а затим помоћ Владе, што је све омогућило асфалтирање улица у простору од преко 20.000 м2. Рад није престао, прибављене су потребне машине, нове количине битумена и туцаника а прољетни дани обиљежиће наставак асфалтирања.“ (Глас Требиње, март 1953.)
У граду је држање стоке још уобичајна пракса, а народне власти годинама су без успјеха покушавале да „из санитарних, али и туристичких разлога“ испослују забрану. „Сагласност за укидање стоке у квартовима Центар и Крш, те донекле у Старом граду постигнута је и на зборовима бирача“, али је запело у Бреговима, гдје од свих „напријед наведених има највише стоке, нарочито крава“ (ГТ, март 1955.). У овом, одавно урбанизованом насељу, тих година тек су ницале прве стамбене зграде. „Брегове тешко може да препозна онај ко није био неколико година у Требињу. Читав низ стамбених зграда потпуно је измијенио овај дио града“. (ГТ, септембар 1953.)
У априлском броју из 1953. године „Глас Требиња“ пише и о проширењу телефонске централе у граду - на укупно 100 бројева. „До сада је постојало 40 бројева (...) а у исто вријеме централу је могло користити пет бројева.“
Највећи проблем градске општине био је недостатак стамбеног простора. У односу на друге, руралне општине среза, град већ тада биљежи раст становништва, па се упркос интензивираној стамбеној изградњи - живјело у великим заједницама и врло скученом простору.
Стамбени фонд је „подизањем нових зграда повећан за 126 станова“, али и даље „преко 800 домаћинстава посједује стан са само једном просторијом, преко 800 домаћинстава само са двије просторије а око 300 домаћинстава само са три просторије“ (ГТ, децембар 1953.) Притом, о „хигијенским становима“, односно онима „гдје уз стамбене постоје и остале споредне просторије“ може се говорити само у новоградњи.
У међувремену, станује се гдје год се нађе иоле згодан кров над главом. „Грађани Требиња се с пуним правом питају када ће се уклонити ружне слике становања у старим дотрајалим дућанима у најпрометнијој улици (од којих ни један нема више од једне просторије а затим никакве споредне просторије, па ни клозета), када ће и ови становници добити пристојне станове у иначе лијепом и за туристе интересантном Требињу“. (ГТ, децембар 1953.)
ВОДЕ - ТРИ САТА ДНЕВНО
У Требињу је у то вријеме постојало и јавно градско купатило, за основне хигијенске потребе оних који их нису могли приуштити у властитом стамбеном простору. Становање са купатилом и није била нека посебна привилегија у граду који је ионако већи дио дана био - без воде.
У јунском броју из 1953. године Глас најављује грађанству да ће мукама са оскудним и нередовним водоснабдијевањем ускоро доћи крај – гради се нови цјевовод са врела Ока. У тексту се подсјећа да је водовод у Требињу „направљен и пуштен у погон прије равно 50 година и намијењен за град који је тада имао скоро половину становника мање“, да он не може да задовољи ни садашње, акамоли потребе града који се гради и развија.
„Три пута дневно по 1 сат, па чак и не увијек једнако за све квартове, било је мало...Ова година скинуће то питање са дневног реда. Пројекат који је израдио инг. Илија Школник прошао је кроз ревизију. Прије неколико дана одржана је лицитација на којој је учествовало неколико предузећа.“
Годину дана касније, у Гласу налазимо кратку биљешку: „28. јуна у 20 часова потекла је вода из новог водовода“ (ГТ, август 1954.). Ипак, ово се питање није ни брзо ни тако лако скинуло са дневог реда. „Сад се као актуелно поставља питање изградње градске мреже“ јер „садашња разводна мрежа не може да задовољи и поред новог цјевовода“ (ГТ, септембар 1953.)
ИДЕЈА О ЦЕНТРАЛАМА НА СУШИЦИ
Оно нешто електрификованих објаката струју је добијало са старе, још предратне хидроцентрале „Пареж“ на Требишњици. Опет, мало и нередовно. „Уређај хидроелектране је дотрајао, далековод тражи хитне оправке, а потребе индустрије и грађанства свакодневно расту“.
Занимљиво је данас прочитати да су ондашње власти среза рјешење налазиле у изградњи „система електричних централа на Сушици“, притоци ријеке Требишњице. Наш лист доноси и стручни прилог (инжињера В. Шлебингера) на ову тему - замисао је била да се граде три постројења: „код Ковачевића кућа“ у Нудолу, „Аранђелово“ и „Ушће“, при чему би прве двије централе производиле струју за сусједна црногорска села, а она на ушћу у Требишњицу – за Требиње (ГТ, април 1953.).
Сушица се наједном више неће спомињати као дио рјешења - након што ће Глас у мајском броју из 1953. године донијети вијест, која ће драматично и дугорочно измијенити развојне перспективе југа Херцеговине. Наиме, наш лист пише да је тих дана у Требињу боравила једна „комисија стручњака за водопривреду и електрификацију“, у којој је био и експерт из организације Уједињених нација, а са циљем да испита „комплексно рјешење ријеке Требишњице у мелиоративне и енергетске сврхе, а нарочито у вези са проблемом извоза електричне енергије“.
„Према мишљењу комисије, коришћењем водних снага Требишњице добила би се производња од око 2.500 милиона kWh високовриједне енергије, а са друге стране омогућило би се натапање преко 12.000 ха земљишта, а од чега у требињском срезу 6.200 ха. Уз то би се 5.000 ха заштитило од поплава. Сматра се да је систем Требишњице најсигурнији и најрентабилнији извор извозне зимске енергије у нашој земљи. Ових дана приступиће се геолошким и хидролошким испитивањима.“
Прича о „великој брани на Требишњици“ наједном ће истиснути идеје о „свјетлу“ са Сушице из свих развојних планова среза, мада ће до првих киловата произведених на тој брани још много воде протећи - и ријеком и њеном притоком...
ВЕЛИКИ ХОТЕЛ, НОВИ МОСТ, СПОМЕНИК У ПАРКУ
Посљератне власти много су полагале на то да се празници нове социјалистичке Југославије у Требињу прославе достојно и свечано, са богато припремљеним програмом и уз масован одзив грађанства. Редовно су у нашем листу објављивани пригодни чланци и историјски подсјетници о њиховом значењу и значају. Овим светковинама често су обиљежаване и нове радне побједе у изградњи и развоју, што је данашњим читаоцима њихов занимљивији дио.
Тако је првомајска прослава из 1953. године остала упамћена по томе што је град тога дана добио свој први велики и модеран хотел.
„Отварање хотела извршено је врло свечано. Претсједник НО градске општине Требиње друг Бранко Вулешевић предао је овај дивни објекат, важан за нашу привреду, посебно туристичку, радном колективу Угоститељског предузећа. Читав дан хотел је био отворен за публику и масе грађана су дефиловале кроз њега, разгледајући све.“ (ГТ, јун 1953.)
Требињци су за свој хотел „Леотар“ говорили да је један од најљепших у републици, постао је „симбол наше комуналне изградње“, а тих година његовим фотографијама често су илустроване и странице нашег листа. „Страни и домаћи гости необично су задовољни хотелом“, писао је Глас већ три мјесеца након отварања.
„Изванредан је наш положај и што се тиче близине ријеке и уз мала средства моћи ћемо осигурати лијепу плажу нашим гостима пред сликовитим старим градом требињским, подно Леотара“, увјеравали су тада из управе овог угоститељског објекта. (ГТ,септембар 1953.)
До новог хотела ваљало је преко ријеке – али, не више преко старог и дотрајалог дрвеног моста, који је тада био и једини прелаз на другу страну Требишњице. Саграђен је послије рата на мјесту жељезног моста, подигнутог још за вријеме аустроугарске управе, а који су Нијемци, током борби за Требиње 1944. године, порушили приликом повлачења. Грађани су апеловали да су већ оронулој и натрулој грађевини потребне хитне оправке. Градским властима једноставније је било да му даскама заграде прилазе и да посебним одлукама, из безбједносних разлога, преко њега забране прометовање. У истом, септембарском броју из 1953. године „Глас Требиња“ најављује да ће стари дрвени мост ускоро добити више него достојну замјену.
„Велики камени мост на ријеци Требишњици налази се у завршној фази. Мост је углавном довршен, а сада се завршавају прилазни путеви, тако да ће цјелокупни радови на овом важном и врло солидно изграђеном објекту бити завршени крајем септембра о.г. (...) Раширио се далеко парк. У сред њега је споменик палим борцима. Ових дана биће потпуно довршен и 4. октобра свечано отворен“. (ГТ, септембар 1953.)
Отварање новог моста и споменика борцима НОР-а планирано је да буде током дводневне прославе дана ослобођења Требиња - 4. октобра.
У прилогу о прослави деветогодишњице ослобођења у празничном издању листа нема ни забиљешке о отварању новог моста. Писало се углавном о светковини откривања „споменика за 720 палих бораца и жртава фашистичког терора“, јер је тим поводом „у новом дијелу парка, до Дома културе, одржан свечани митинг коме је присуствовало преко 15.000 људи“. Чак је и споменик био у другом плану – ступци су углавном били резервисани за говор највише званице на свечаности, предсједника извршног вијећа БиХ Ђура Пуцара Старог.
Дан раније, 3. октобра, на заједничкој сједници народних одбора среза и градске општине предсједник Тито изабран је за почасног грађанина требињске комуне. Двадесет дана касније, делегација Требиња предвођена секретаром Среског комитета Чедом Капором, боравила је у посјети Титу и уручила му повељу почасног грађанина. „Претсједник Тито разгледао је са интересовањем донијете поклоне: херцеговачку народну ношњу, кошницу са саћем на коме су пчеле испуниле медом име Тито и петокраку звијезду, затим гусле у дуборезу који приказује историју требињског краја од борбе с Турцима до борбе за изградњу социјализма у новој Југославији и друге дарове“ (ГТ, октобар, 1953.)
Тито те године није посјетио град у којем је добио звање почасног грађанина. Послао је телеграм. Наредне године, за десетогодишњицу ослобођења, први пут ће доћи у Требиње. Биће то догађај деценије за мјесто које је тада себе поносно звало комуном...
