„Многи ових дана праве рачунице колико кошта мјесец живљења једне просјечне требињске четворочлане породице. Цифра се углавном креће око двадесетак или више милиона старих динара. По тој рачуници многи би већ одавно требали бити под земљом...“ (Глас Требиња, новембар 1987.)
Ти многи на које мисли аутор Гласовог истраживања са краја 1987. године (С. Омерагић: „Колико кошта живот?!“) у свакој су рачуници, народски речено – доњи. Већ за пензионере она нема много смисла, још мање за незапослене, који су принуђени да живе на туђој грбачи или да се сналазе од данас до сутра. А у времену и околностима када су криза и стабилизација још увијек најчешћи појмови у свакој расправи о економско-социјалним питањима, „двије хиљаде незапослених у Требињу је цифра која се лако не руни“.
Притом, истраживачки напор новинара да неким, иоле поузданим статистичким кантаром извага какав је животни стандард наших суграђана - није био без повода. Тада актуелни удари нових поскупљења све снажније су гурали љествицу наниже и оне који раде, посебно ако је зарада скромнија и ако се живи - само од плате. Још ако сте без крова над главом (а подстанара је тада, како нас исти текст извјештава, било у граду око 750), свака рачуница се додатно компликује кад за просјечан простор „треба издвојити готово трећину плате“ и још тада „сретно одахнути“ јер је и налазак слободног стана потребна посебна умјешност уз „све везе и везице и ангажовање родбине и пријатеља“...
Гдје ће бити та доња граница и најскромније плате и да ли она може раднику осигурати барем социјални минимум - није знало да одговори ни надлежно синдикално тијело за праћење друштвеног договора о дохотку. Остали су збуњени, како примјећује наш аутор, пред немогућим задатком да утврде „лични доходак за најнеопходнију егзистенцију а да рачунају на распоне који немају везе са егзистенцијалним“. О двадесетак и кусур милиона, колико су у властитим калкулацијама израчунали да износи потрошачка корпа најскромнијег животног стандарда у требињским приликама, није се много ни размишљало. Најпосле је и сведени минималац од скромних дванаест и по милиона остао недостижан јер би, по мишљењу многих, значио објаву санационих поступака у свим требињским радним организацијама. Брига о распону по вертикали примања доводила би до таквог апсурда да су „неки чланови износили податке да ће у том случају плате неких директора бити близу стотињак милиона“...
Ово архивско оживљавање једне слике живота из 1987. године у првом реду потакнуто је жељом да сазнамо више како се о животном стандарду у оно вријеме говорило и писало. Из прве руке, из доживљаја, искуства и пера савременика. Нема намјеру да иде уз длаку и данас живим и помало носталичним представама о благостању у неком предратном времену. Још мање да охрабрује друге који са истим жаром тврде да се данас живи боље. Али једна ствар, чини се, ни данас није другачија. Кад се све што нам треба за живот стави на папир и подвуче црта „изгледа да и статистичар и песимиста мисле исто“. По некој чудној и оспкурној логици, свака математика онога што зовемо потрошачком корпом, и тада и у данашње вријеме, даје један исти резултат – да је живот немогућ. Срећом, живот пркоси свакој логици а посебно статистици. Али, вратимо се тексту нашег аутора. Калкулација колико кошта живот, како већ поменусмо, латио се тада и требињски синдикат...
„Од прије годину дана он је преузео корпу мунимума животног стандарда те просјечне четворочлане породице од Општинског вијећа Синдиката Дубровника. По тој преузетој корпи из СР Хрватске, прерачунато по требињским цијенама свих артикала, минимум је нешто преко двадесетак милиона. Премда је једна од обимнијих и 'богатијих' корпи и ова има неке своје апсурде. По тој корпи једне ципеле је могуће за једног члана набавити тек сваке четири и по године, а један капут једног члана породице следује сваких осам година. Истина, чарапе је могуће купити свака два мјесеца, кошуљу сваких четрнаест мјесеци. Дјелује дакле парадоксално прерачунавање на овакав начин. Што се тиче хигијене и здравља, не дај боже да се разболите, јер то није урачунато у корпу, док о поглављу бријања нема ни говора. Тешко оном коме падне на памет да попије кафу, или успут кришом од остала три члана породице запали цигарету. За одлазак у кино корпа прецизира 1,5 филмова, па како се чланови договоре за који мјесец и за који филм. Што се тиче одлазака у позориште, нека чланови организују свака два мјесеца наградну игру. Ко побиједи нека иде на ту једну представу.
Требињска просјечна четворочлана породица живи ипак у другачијим условима. Изабрали смо једну у којој се поред свих одлука и пуши и пије кафа. Њихова се корпа не слаже са оном из Синдиката. Отац је службеник и има петнаестак милиона плату, жена је домаћица, један син незапослен а други још увијек средњошколац. Представити се нису жељели нипошто. Сматрају да је непристојно кукати јавно. Премда мисле да ће бити тежих времена па се сада не вриједи нервирати.
- Пуши се 'викенд' или 'супер филтер'. Од сина се понекад огребем за 'јорк' – каже домаћин. – Премда је жена сналажљива и њено газдовање значи једну просјечну плату. Син ради у 'Омладинском сервису' и просјечно зарађује пет-шест милиона старих динара. Све у свему, у породицу долази око двадесетак милиона. За све издатке након поскупљења породица ће издвајати равно пет старих милиона динара. За 'балахање', како домаћин назива живљење, остане 14 до 15 милиона.
Имају готово све кућне апарате и за струју мисле да ће издвајати са могућим уштедама 1,5 милиона мјесечно. Домаћица се није сложила са количинама у синдикалној корпи. Они троше шест кила меса и то искључиво јунетине, а не како стоји у корпи – 16 кила свих врста. То им је највећи издатак од 2,5 милиона динара. Треба им само милион динара за уље. По корпи не троше ни четвртину од прописаних 60 литара млијека, као и десетак килограма кромпира умјесто прописаних двадесет. Премда узимају народни хљеб и тако их кошта милион динара. Прерачунато, дакле, у њиховом случају, испоставило се да је корпа јефтинија и да износи око 17 милиона. Па откуд вам та три-четири милиона, питао сам их зачуђене. Муж је погледао према жени:
- Не знам ни сама – одговорила је збуњено домаћица. – Уштеди се на све стране...
Чак није било урачунато ни гријање. По свему судећи, просјечна породица за зиму потроши десетак милиона динара за огрјев. Метар дрва коштао је прије поскупљења два стара милиона. Просјечној породици потребно је пет метара. Како су домаћини набавили паре? Признају, штеди се преко читаве године, отима се сваки динар.
Има сналажења и са зимницом, и ту је кључ за презимљавање. Управо због зимнице продаја меса је готово преполовљена у требињским месницама. У исто вријеме пала је куповна моћ становништва па је и то смањило за трећину, по ријечима неких требињских месара, број муштерија и количине меса...“
СА РАДНОГ МЈЕСТА У СНАЛАЖЕЊЕ
Плата коју је у оно вријеме могао да заради радник у Требињу, мање или више, била је на нивоу републичког просјека. У привреди се зарађивало више него у друштвеним дјелатностима и администрацији – али то раднику за машином није свугдје гарантовало да ће наплатити вишу дневницу него радни колега који се тих осам сати бавио режијским папирима у некој канцеларији изнад. Ни у просјечним личним дохоцима, барем међу водећим привредним радним организацијама, чини се, није било тако великих разлика - без обзира да ли производите струју, алат, намјештај или панталоне...
Номинални износи, ако би некако и нашли воље да се овдје у њих запетљавамо, тешко да би нам били од помоћи у бољем разумијевању и тих плата и животног стандарда једног времена. Много је још непознатих у тој једначини. Прерачунавање у неке нама ближе и опипљивије вриједности и односе такође нас не би никуд одвело. Прво, а далеко од тога да је и једино, што би час имали посла са новим хиљадама а онда опет са старим милионима. И разумијевање животних потреба није у оно вријеме било исто као што је данас. Ни оне нужне се не мјере истим кантаром. У дисциплини конзумеризам наш суграђанин из осамдесетих, чини нам се, био је тек дилетант у поређењу са данашњим шампионима. А опет и статистика, како год окренете, не умије него језиком просјека. По њеном рачуну сви су данас уредно ручали сарму. У животу ипак већина једе само купус, док је мало оних на месу...
Зато о платама, толико. Вјероваћемо аутору (такође, С. Омерагић) који каже да би се „лоше писало многима“ ако би им живот зависио само од тог личног дохотка. То повјерење нам је и потребно да бисмо разумјели наредну причу - ону о „животу у двије смјене“ из децембарског броја нашег листа исте 1987. године.
Прва смјена је била у предузећу а друга негдје у сивој зони. Углавном не што се тако хтјело, већ што се морало: некоме за пристојнији живот, другима тек за преживљавање. На прву би се рекло да се те двије привреде сложно уклапају и допуњавају - да се ту негдје не да и наслутити како ће на крају једна другој ипак доћи главе.
Како је ова сива на све стране цвјетала, аутору се могао наметнути само један утисак, са којим и започиње своју причу...
„Претпоставка је да Требињци имају изузетног дара за допунску зараду, након осам сати проведених на послу.
- Ако би неко мјерио снагу која се троши на послу и ону након посла, морао би доћи до апсурдних рачуница. Неки се моји пријатељи чувају на послу да могу радити након радног времена – рекао је заједљиво један млађи радник.
Били смо у једној породици која прави без пуно труда и жара свијеће. Продаја не иде, јер и оне у прадавницама купују се кад загрми, каже старија жена, домаћица...
- Правимо их јер смо то породично научили, некако механички...
Срели смо и човјека у истом насељу који је некад покушао да прави штипаљке, али је убрзо одустао јер су оне у продавници биле јефтиније од његових...
У каснијој причи са неким од оних који зарађују и готово живе од онога што 'кане' након посла, насмијали су се на ова два бизниса.
- Какве свијеће, какве штипавице. Није то пара. Пара је данас у трговини...
Човјек је углавном мислио на шверц. Добављање робе из Турске и продаја испод руке у Требињу. Његова прича је занимљива. Индустријски је радник и од плате не би могао ни да подмири кирију. Подстанар је и има дјецу.
- Идем у Турску по робу, али ми је требало дуже времена да схватим да боље пролазе они који тркну по ту робу у Пећ или Титоград. Ево и примјера. Купе десет фармерица и на сваким зараде по 500 хиљада динара. Тих десет фармерица може се продати исти дан. Дневница му дође два и по милиона. Он ће те фармерице сигурно продати јер у продавници коштају три-четири милиона, а имају и бољи крој. Свима се на крају исплати. За одлазак у Турску мораш имати 30-40 цигли. Све траје десетак дана и за тај период зарадиш једну добру мјесечну плату. И куповина и продаја је ту урачуната. У исто вријеме лако обучеш породицу, јер те практично роба дође џаба.
Чиме још Требињци шверцују?
- Иду неки по сир у Мађарску. Тамо је најквалитетнији, 70 хиљада кило, овдје га продају за 500-600 хиљада. Требињци су ишли и по сухомеснате производе у Мађарску... Било је шверца и паприком и парадајзом из Македоније. Једноставно ту нема избора, него се осјети шта иде. Купи кајмак у Чачку и продај га пет пута скупље у Требињу...
Кад је почео са шверцом?
- Биједа ме натјерала. Подстанар сам. Док нисам почео са шверцом, нисам могао дјеци купити млијеко за плату. Позајмљивао сам сваки мјесец и све више падао у дугове. На крају сам почео са шверцом кад сам видио да више не може овако. Позајмио сам за свој први одлазак све паре и тек мало зарадио. Касније сам већ могао за своје паре, али и шверц је ризик па су ми пола отели на граничном прелазу. Тад сам морао опет из почетка, али вриједило је, било је извјесније.
Колико пута идеш преко границе?
Годишње седам-осам пута... И нисам се обогатио. Само мало сигурније живио...
Срели смо и разговарали са неким који шверцују аутомобилима и аутодијеловима.
- То је најуноснији бизнис. Како, питаш? Ту су могућности безграничне. Знаш ли ти да паметни људи возе кола у Италију и тамо ураде генералку. Јефтиније их дође. Претежно и иду са 'стојадинцима'... Људи купују дијелове за наше аутомобиле у иностранству и свакако им је јефтиније, ето ти шверца.
Причали су о старим декларацијама за увоз кола од инвалида. То је стављено ван закона, кажу. А инвалиди и сви они који су имали декларације јефтино су их продавали. Сад су у колању друге декларације. Какве?
- Продају се декларације за увоз техничке робе и аутомобила. Продају их наши запослени у иностанству. Цијена једне такве декларације је 1.000 до 1.500 марака. Има наших гастербајтера са читавим породицама и сваки члан има ту могућност, а што ће им аутомобили свима. На крају може увијек тај наш човјек купити кола у Њемачкој за пет-шест хиљада марака и да их овамо прода за 10-12 хиљада.
(...) На пијаци смо, даље, упознали још једног шверцера који, каже, не жели падати у очи продајом фармерица. Продаје сребро, крзно и чизме из Пољске. Из Румуније тањире, кристал и – ципеле. И он сматра да је најбоља лова на шверцу аутомобила. (...)
Зна се већ да је без опорезивања саграђено више од пола Требиња. То је био класичан зидарски посао који се на крају исплатио. У вријеме приватног грађевинског бума таква зарада је значила много у прелијевању из џепова оних који су имали у џепове оних који су радили за неку социјалну равнотежу. Зидарство је ваљда почетак пословања након радног времена. И у том фаху има самозваних мајстора паркетара, лимара, керамичара, а један, који након рада у ИАТ-у 'глуми' молера, каже:
- Сви веле лако је и свак то зна. Видим да је молерај скуп и представља ударац на стандард, а ето нико да сам кречи, него мене запослена зову...
Јеси ли јефтинији много од правих мајстора?
- Нисам – каже – може бити да сам понегдје и јефтинији, али је то све незнатно.
До сада се зна да само десет занатлија плаћа порез на своју дјелатност. Подаци су из Управе прихода. Опорезовати тај допунски рад немогуће је. Готово да од три запослена, по неким претпоставкама, два нешто привређују након редовног посла. Њихов посао је најчешће јаван, али сви су изгледи да се у току радног времена не ради како ваља па се човјек више воли обратити приватно. (...)
Не би ни ваљало кад би у оваквим околностима све било ослоњено на плату. Да ли у таквим условима трпи и сама привреда, то није јасно. Радници којима једино преостаје да своју плату побољшају прековременим радом су у нешто лошијим животним условима. У најлошијим су они који не виде начина за допунском зарадом. Један од таквих радника жали нам се:
- Мој комшија у граду оде на село, убере дрва и прода. Каже ми недавно да је 'кукавички' зарадио 160 милиона. Метар је три милиона, па нек се мисли ко не може да плати... Ја немам ништа и завидим свима њима на ријешеној егзистенцији...
Углавном на тим пословима у сивој привреди плаћа се и способност, и знање и окретност. На пословима у 'обичној' привреди плаћају се дипломе, статуси и најмање рад...
Зато ваљда и трпе они који би да некако живе од те једине њихове привреде. Хтјели би а не могу...“
.jpg)
