„...Произвођачи из Дубровачке Жупе и Конавала већ су нанизали сепете, већином пуне парадајза, према линији на којој ће столови бити постављени. Да... колико ли ће требињска домаћица данас на тржној пијаци платити килограм парадајза? У Сарајеву је 80, у Мостару 70-80, у Требињу 120-140. Чувени требињски парадајз сочан, квалитетан још није ступио на род. Цијене ће, кад се он на пијаци појави, бити знатно ниже. (...) Испред 'Чађаве механе', по фирми - 'Побједе' чистач мете камену подлогу између столова. Хитро се сагнуо и подигао згужвану стодинарку. Некад, око првог деси се да нађе, такође обично згужвану, и хиљаду динара. Посјетиоци 'Чађаве' попију, а љето је, новац држе у џеповима панталона. Кад се извади марамица или шибица или кутија цигарета понекад се не примијети да је испала и згужвана новчаница. Али такви обично сутра се не питају гдје су изгубили хиљаду динара, већ гдје су је потрошили. И не могу да се сјете, па лаконски закључују: пило се... Улице су све живље (...) Отворене су продавнице меса и хљеба - најчешћи пролазници су домаћице са цекерима у руци. Аутобуси непрекидно долазе – одлазе. Најчешће пут Индустрије алата и Ластве. (...)
У граду као и прошле године 'ради' пет плажа: Бање, Бегово коло, двије мање - Код малих врата и Код куле, и, као и раније, плажа од скакала на Блацама до Диздаревића (Малтезевог) кола. ( ...) На Бањама насипаног пијеска ни ове године нема. Јули мјесец већ пролази, значи пола љета је већ прошло, а једина новина на Бањама су – клупе. Ћуте у сунцу бетонски ступови 'предвиђеног' хладњака. Неко је самоиницијативно покушао да 'заврши' хладњак стављањем обичне ријечне штуре која виси над главама купача (...). Увече град изађе на асфалтиране улице. Корзо сигурно никада није било живље. Башта хотела 'Платани' редовно је пуна. Поред музике у њој, вече се у музику може провести и на тераси хотела 'Леотар'. (...) У вечерњим часовима увијек је по неколико риболоваца на Новом мосту. Рибају помоћу васер-кугле на умјетне мушице повлачењем са дна. (...) На бетонском платоу код Малих врата раздрагана омладина из Старог града. По дању купање, увече музика, разговори, шале, понекад и плес. На пливалишту ПК 'Леотар' чланови клуба и посматрачи тренинга. Прича се да ће популарни 'Бимбо' овога љета опет наступати за прву ватерполо екипу. Требишњица непомична, као језеро. На моменте пљусну весла. Чамци полако клизе поред високих јабланова, поред солитера, поред Старог града и обале Луке Вукаловића у требињску дивну љетну ноћ“.
Овако је изгледао обичан јулски дан на улицама Требиња – прије равно шест деценија, године 1962. Репортажни записи и цртице из живота, које ту и тамо налазимо на на страницама Гласа Требиња из педесетих и са почетка шездесетих година прошлог вијека, питорескно тонирају живот града, атмосферу улица, пијаце, башти и кафана, одводе вас међу Требињце тога времена, у шетњу добро познатим или данас заборављеним топонимима. Можда се освјежите на плажама Требишњице које то већ одавно нису - још од градње хидросистема, када је хладна вода дубоких хидроакумулација учинила купање у ријеци непријатном авантуром. Или, заједно прошетате сточном пијацом на Блацама, која је одавно ишчезла и из сјећања. Наравно, суботом, на пазарни дан, када Блацама „одјекује жагор купаца из Требиња, околних села, Дубровника, Дубровачке Жупе, и Конавала, (...) телади стоје тужно и збуњено у камиону удешеном за превоз стоке, (...) скиче продата прасад испод пазуха или из џакова“, а склопљене погодбе прелијавају су у оближњој гостионици „Бисто“. (Током шетње аутор нас још подсјећа да је сточна пијаца прије рата била у граду, „у новом дијелу парка“, па су „сваке суботе, пазарног дана кроз градске улице гоњена стада оваца и овнова, јарчеви су излијетали из колоне и као ђаволи с брадом појављивали се на отвореним вратима занатлијских радњица...“)
Сточна пијаца на Блацама (горе), уобичајна слика на требињским улицама суботом (доље)
Живи дамар свакодневице града у једном давно минулом времену данашњи читалац понајбоље осјети - када она проговори о својим проблемима и потребама. А Глас није само писао о ономе што се расправљало на зборовима бирача, народним одборима општина и среза, сједницама партије и социјалистичког савеза, скупштинама разних друштава (којих је, по некој ваљда задатој потреби да се цјелокупни и привредни и друштвени живот заједнице формализује, било необично много). И сам наш лист, као орган Народног фронта, касније Социјалистичког савеза среза требињског, био је осмишљен као својеврсна трибина на којој су јавно проказиване „наше слабости“, претресани и најситнији проблеми комуне. А тада је за новину, утисак је, писало све што је у Требињу писати знало - од јавних политичких радника до обичних „посматрача“. Непријатан, полемички тон није био ријеткост, скоро би се могло рећи да је био општеприхваћени, помало и помодан манир. Почесто се судило строго, са вишком и страсти и самопоуздања, при чему није било устезања ни од посве личних етикетирања. Као слике из живота једне заједнице, које носе дух једног времена и јавног општења у њему - ови написи и данашњем читаоцу могу бити занимљиво штиво. У њима има нечег заиста живописног и аутентичног, у њиховом заједљивом тону неријетко и хуморног.
"Наша комуна", јануар 1953.
Тако, листајући архиву прве Гласове деценије стичемо утисак да су идеолошки „освијешћене“ понајвише бринула „неправилна схватања“ у народу, међу радницима, омладином, на селу и у грађанству. Друге је „нервирало“ скоро све остало.
Писало се о заосталости сељака, аљкавости радника и службеника. Несолидној градњи и некултурној услузи. Неодговорној омладини и лошем одгоју код дјеце. Родитељским небригама у оба ова случаја. Требињцима су сметале и различите комуналне и животне ситнице. Неправилни натписи на радњама и улицама. „Неукусно написани и нацртани“ плакати по фасадама и платанима јер „ружно дјелују“. Затим, што у Млијечном ресторану нема - млијека. Или што се у другом нуди само хладна пита, притом и потпуно неслана, само ето зато, како је госту појашњено, што куварица не воли слано. Неки камен што су ваљда за потребе градње радници истоварили у Бреговима - па га ту оставили. Крчање и увијек исте плоче са разгласне станице...
Љети, опет неуређена градска плажа на Бањама, а зими - чекање на услугу градског купатила, с друге стране ријеке „у Воденој улици“, јер се ватра у пећима за загријавање воде из Требишњице није ложила „све док се не сакупи потребан број за следећу 'туру'“ (због чега „они нестрпљивији, извирују кроз капију купатила очекујући 'појачање' и позивајући познанике које примијете на улици да се и они окупају“). Ту ће се ускоро (почетком шездесетих) „изградити диван кеј“, међутим - жали се други Гласов аутор - „данас је Коловрат (обала Требишњице од Билећке капије до Хукине ковачнице) најнечистији дио града. На обалу се са свих прозора дотрајалих кућа баца разна нечист, отпаци, сметље, прљаве флаше са ко зна каквим текућинама... Често становници који просипају и бацају којешта са прозора (не настојећи нимало да отпатке кад их већ бацају одбаце бар до ријеке) поспу разним прљавштинама, обично риболовце. Узалуд људи протествују...“
Ако су грађани мислили да се прекиди у јавној расвјети дешавају због неке „више силе“, варају се – и то је због јавашлука. „Наиме, кад агрегат Индустрије алата престане са радом, истог момента контролна лампа у централи 'Пареж' то сигнализира, и одређено лице које се тамо налази треба само да 'упре у дугме'. Дакле, прекид може да буде само неколико десетина секунде кад би дотично лице било будно и приправно на свом радном мјесту“.
Квалитет занатских услуга је такође радо експлоатисана тема међу дежурним „зановијеталима“. „Три пута муштерија враћа панталоне овдашњој Кројачкој задрузи да поправи један мали недостатак. У шали се каже: 'без треће нема среће'. Нажалост, муштерија ни трећи пут није имао среће. (...) Прича ми један познаник: 'Кад ми је сат био покварен, знао сам тачно колико је сати, а откад сам га поправио не знам уопште'“.
Трговине и трговци су били посебно на мети. Услуга би можда и била културнија да трговци знају да су они ту због купаца, а не купци због њих. И да ли би „у том смислу можда месар Ибро или неки други требали бити упућени на неки курс, ако се директно не може ништа учинити“. Дефициране робе у радњама ријетко кад потраје, а и кад је има – опет је нема за сваког купца јер је трговци чувају за старе муштерије. А нити се данас смије тако трговати, нити чувати муштерија баш по сваку цијену. Јер „поред свих указивања и објашњења још се тамо (и код комуниста) чују ословљавања са 'господине' и 'госпођо', а све под паролом да би се 'сачувала муштерија'“.
И угоститељство жели зараду по сваку цијену јер како друкчије објаснити то што допуштају да се, као што је случај пред крчмом у Билећкој улици, дјеца из осмољетке „у атмосфери затрованој алкохолом и дуванским димом“ играју билијара у паре, а зна се да је коцка законом забрањена („и уз игру избацују тако масне псовке да се и ми старији скоро можемо зачудити како ето наши млади знају у том погледу више од нас“).
Продавница Травуније у Полицама
Тога не би било да родитељи воде рачуна о томе шта им дјеца раде. Нити би се дешавало, док им родитељи гледају фудбал, да онако штеточински чупају коце и ломе гране младих борова засађених око новог стадиона - који, и то напомиње аутор, још није ни довршен а утакмице се на њему играју тек три мјесеца. Требиње је добило и саобраћајне знакове али су убрзо добрано оштећени, неки чак и од ловачке пушке - што се, опет, не може приписати дјеци, већ значи да „овакве штетне глупости изводе одрасли“.
Младима је, разумије се, много више стало до разоноде, па макар била повезана и са штеточинством, него до намијењене им улоге, озбиљних и одговорних, будућих градитеља социјализма. „Умјесто да се наша омладина сакупља око својих руководилаца, она се окупља око некаквог тамбураша Ћемала“, гласила је примједба на (не)рад секретаријата народне омладине кварта Засад. Нештедимице се писало против алкохолизма, који је међу Гласовим дежурним критичарима „наших слабости“ сматран толико озбиљним проблемом да се тих 50-тих година почесто и живо дискутовало о оснивању антиалкохоличарског друштва у Требињу.
„Чини се, као да се оформљава један однос (за нас данас нов, иначе стар по свему) 'фрајерски' који омладини не долукује и који њене редове квари. (...) И не ради се само о обичном пијанчењу, (...) ствар је далеко тежа, јер се све непрестано завршава тучом, ломљавом, оштећењем општенародне имовине итд.". Пијанчење, лумперање, „разбијања бокала и чаша о стубове, зид и патос“, а најпосле и туче узеле су маха и у новоотвореном хотелу „Леотар“ па ће се тај понос наше комуне, уколико надлежни не предузму нешто, ускоро претворити у најобичнију механу. „Овакви испади све више одбијају озбиљније госте од овог привлачног хотела. Недавно је, напримјер један инжињер, ни крив ни дужан, добио јак ударац флаше у груди“.
Урбанизација преко Требишњице, почетак шездесетих
А у хотелу „Под платанима“, написаће један забринути посматрач, као у вестерн филмовима. „Додуше, нећете видети револвере, нити ћете чути пуцњаву, али ако изузмете то двоје, осећаћете се исто као када из биоскопске сале посматрате неки ентеријер на дивљем западу. (...) Просторије сувише задимљене. Музика свира, певачица пева, али то се више примећује него што се чује. Не чује се јер присутни крештавим и промуклим гласовима певају за себе. Ломи се стакло. Руке дижу флаше и витлају их изнад глава. Псовке и понашање из кога је отсутно и најмање обележје културе“.
Дух неке нове поп-културе или само примитивизам? Свеједно, није било по укусу Гласовог коментатора, осјетно узнемиреног што се према игри и музици међу младима у Требињу такође „ствара један декадентан (у нашој средини и неразумљив) однос“. Јер, како другачије објаснити понашање оних „што за вријеме плеса неким животињским дегенерисаним покретима изазивају у сали гнушање“. Па опет, угодно би било проводити вечери уз џез оркестар хотела „Леотар“, али није слушати и пјевача овог оркестра „који сматра да преко микрофона може да се размеће несланим шалама“, па често „појединим људима добацује надимке 'пензија', 'ублехаш' и слично, (...) мислећи ваљда да је то духовито“.
Није ријеткост ни „неумјесно добацивање и смијање на представама“ у Дому културе (а „нарочито су у томе предњачили појединци са балкона“, који су „ту пјевали, пушили и гласно разговарали“), док би конференције и предавања у Радничком дому засигурно били успјелији, да их не ометају радници у другом дијелу сале који све вријеме радије играју домине „дајући одушка свом задовољству у што јачем ударању доминама о сто“.
Акција прикљупљања отпада корисна је ствар, са крупним резултатима на подручју требињског среза, али би покаткад требало повести рачуна и о поријеклу робе која се даје на откуп. „Примјер вађења водоводних цијеви са фискултурног стадиона, крађа канте са бунара код Ђачког дома, нестајање појединих ствари из кућа, нарочито у задње вријеме бакарних и месинганих, требали би да нас озбиљно позабаве“.
Па опет о алкохолизму, који већ и међу школском омладином узима маха: у школама се жале да на наставу ђаци долазе са свакојаким мучнинама а „са мало више пажње можемо се лако увјерити да неки од тих примјера имају свој корјен у том што се ових дана по селима пече ракија“.
Најпосле, ону партијски активну омладину забрињавају и „религиозна схватања“ међу њиховим вршњацима. Кажу да за ово „добрим дијелом сносе кривицу и просвјетни радници који нису подузели довољне мјере да (...) код ученика развијају правилан поглед на свијет и природне појаве“. „Делегати су констатовали да је било доста заваравања да омладина посјећује црквене зборове само ради забаве (иако има и таквих), јер пошћење рамазана не претставља никакву забаву“.
