Дугачак је пут до успјеха једног врхунског спортисте, а још је дужи када тај пут траје деценијама, када се године нижу, када тијело полако почиње да осјећа све оно што је током живота поднијело, а човјек и даље, умјесто лагодног живота и одмора, свакога јутра устаје са истом оном жељом са којом је као дјечак први пут закорачио на татами – да тренира, да буде бољи него јуче и да увијек изнова помјери границе властитих могућности.
Јер, када је човјек једном заиста постао спортиста, онда спорт за њега никада није само период живота који почиње и завршава се медаљом, већ начин размишљања, систем вриједности и морални кодекс који се носи са собом гдје год да се оде, а један од најбољих примјера за то јесте Требињац Данило Јањић, некадашњи, а по свему судећи и данас, џудиста Леотара, човјек који већ више од двије деценије живи хиљадама километара далеко, у Чикагу, али који се свом Требињу и свом џудоу увијек изнова враћа.
Његова прича почела је почетком деведесетих година, у времену које је било тешко и неизвјесно, када се о спорту није могло учити путем интернета, када дјеца нису свакодневно гледала снимке свјетских шампиона и када су највећи узори били управо они које су могли видјети у својој сали, на тренингу, на татамију, међу својим пријатељима и старијим генерацијама.
На први тренинг џудоа Данило је дошао готово случајно, на наговор пријатеља и друга Зорана Игњатића, али оно што је почело као дјечачка радозналост врло брзо је прерасло у љубав која ће одредити читав његов живот.
„Дошао сам на наговор друга и брата Зорана Игњатића, који ми је рекао да пробам. У то вријеме нисмо имали интернет и нисмо много знали о спорту, али сам дошао на први тренинг, а тренер је био Марко Дучић. Наредне три-четири године нисам пропустио ниједан тренинг и тада је све почело“, присјећа се Јањић.
А почело је у можда најтежим годинама које је Требиње памтило, у годинама рата, када су гранате падале око града, када је свакодневица била неизвјесна и када је било много разлога да се одустане од свега, али је управо тада, у тој генерацији младих спортиста, постојала једна невјероватна упорност да се живот, колико год је то било могуће, настави нормално.
„Падале су гранате, али смо ми ишли на тренинге; падале су гранате, а ми смо ишли и на такмичења, јер је увијек постојала та воља и мотивација да тренирамо, да се такмичимо и да идемо напријед“, говори Данило.
У времену прије друштвених мрежа и великих телевизијских спортских спектакала, узори младим Требињцима нису били недостижни спортисти које су гледали на екранима, већ људи који су стајали на неколико метара од њих, дијелили исти татами и исти спортски сан, а управо међу таквим узорима Данило памти генерацију требињских џудиста која је, како каже, била велики покретач и мотивација свим онима који су долазили послије њих.
Посебно памти једно такмичење у Горици, које је у његовим дјечачким очима било равно највећем свјетском спортском догађају, јер су на татамију стајали људи које је гледао као истинске хероје – Шћепо Краљевић, Марко Дучић, Симо Дучић, Мићо Нинић, Ђоко Гудељ и покојни Игор Анђелић и Брано Радета, имена која су представљала једну генерацију требињске дјеце која је својим резултатима и односом према спорту показивала пут онима који тек долазе.
Године 1998. Данило одлази у војску, потом га живот води у Европу, а 2001. године стиже у Чикаго, гдје почиње ново поглавље његовог живота и гдје ће џудо, умјесто да буде само наставак спортске каријере, постати још снажнији дио његовог животног пута.
Најприје тренира у Јудо академији Токан, а касније прелази у Чикаго Тенри, клуб чији је члан већ око петнаест година, и управо тамо још дубље упознаје суштину јапанског џудоа, спорта који је у тој култури много више од обичне физичке активности и такмичења.
„Када дођете у јапанску академију и видите шта је њима џудо и колико им значи, онда схватите да је то нешто много веће од спорта; можете бити свјетски првак, али ако не поштујете моралне кодексе и не понашате се у складу са њима, нисте добродошли“, каже Јанић.
За Јапанце џудо није само борба, побједа и медаља, већ начин живота који подразумијева поштовање, дисциплину, храброст, пријатељство и стални рад на себи, а управо је оснивач џудоа Џигоро Кано оставио једну од најважнијих порука овог спорта – циљ није бити бољи од некога другог, већ свакога дана бити бољи него што си био јуче.
И можда се управо у тој реченици најбоље може пронаћи и Данилова спортска прича, јер и данас, након више од три деценије проведене на татамију, његов дан почиње тренингом у пет сати ујутру, након чега слиједи радни дан који траје до вечери, а онда поново одлазак у салу, нови тренинг и ново доказивање.
Иако данас не учествује на такмичењима онолико често колико је то чинио раније, Данило је и даље активан у ветеранској конкуренцији, па се два до четири пута годишње враћа такмичарском татамију, а резултати које је остварио у посљедњој деценији довољно говоре о његовој посвећености, јер у периоду од 2001 до 2017. није доживио пораз и освојио је седам националних медаља.
Ипак, за њега џудо никада није био само питање резултата.
Џудо је спорт у којем каријера, заправо, не мора да се заврши онда када престану сениорска такмичења, јер у једној сали могу заједно стајати дјеца од пет година и људи који су већ закорачили у девету деценију живота, сви на истом татамију, сви спремни да уче и да преносе знање, без обзира на године, искуство или резултате.
Управо у томе Данило види једну од највећих вриједности џудоа, јер се на татамију сви међусобно поштују, па се тако и човјек од 85 година поклања дјетету од пет година са истим поштовањем, свјестан да без нових генерација не би било ни будућности овог спорта.
А можда је управо та скромност и спремност да се увијек изнова учи оно што човјека чини правим спортистом.
Данило нам је испричао и причу о једном свом учитељу Јапанцу, човјеку који је доживио 98 година и који је готово читав свој живот провео уз џудо, а који је и у позним годинама свакодневно проналазио начин да тестира самога себе.
Живио је на четвртом спрату и дуго је степеницама ишао по двије или три одједном, а када је једног дана почео да иде само по једну, рекао је Данилу да се не осјећа добро јер више не може као раније, али је и тада наставио да се пење, јер је његов највећи противник увијек био он сам.
У тој причи можда се крије и суштина џудоа, јер живот спортисте није увијек праволинијски пут према побједи, већ непрестано падање и устајање, одустајање и поновно проналажење снаге да се крене даље.
„Шампион није онај који никада не падне, већ онај који устане“, каже Данило, подсјећајући на ријечи једног од великих џудо шампиона који је рекао да џудо представља живот – падове, устајања, тешке тренутке и побједе.
Када говори о Требињу и пореди услове у којима тренирају млади спортисти овдје и у Америци, Данило сматра да овај крај има огроман потенцијал, јер требињска дјеца, како каже, имају природне предиспозиције, снагу, брзину, кондицију и интелигенцију, али оно што ће на крају направити разлику између талента и шампиона ипак је увијек исто – рад, дисциплина и истрајност.
Јер услови могу бити бољи или лошији, тренер може бити овакав или онакав, конкуренција може бити велика или мала, али када спортиста одлучи да одустане, увијек може пронаћи милион разлога за то, док онај који жели да успије увијек тражи само један разлог више да настави.
Данас, када се враћа у Требиње, Данило се враћа и свом џудоу, људима са којима је некада дијелио тренинге и такмичења, својим бившим тренерима и пријатељима, али и новим генерацијама требињских џудиста који тек почињу да исписују своје прве спортске странице.
Са посебном пажњом прати младе таленте, међу којима види и Божа Вучуровића, за којег вјерује да има све оно што је потребно да једног дана постане шампион, баш као што су некада неки други требињски дјечаци сањали велике резултате, а онда их својим радом и остваривали.
Јер шампионска стаза требињског џудоа није настала јуче.
Њу су прије много година прокрчили људи попут Данилових тренера и старијих генерација, а они који данас стоје на татамију имају задатак да ту стазу наставе и продуже, да пренесу знање онима који долазе послије њих и да покажу да један мали град може имати велике спортисте онда када има људе који вјерују у спорт.
Данило Јањић данас живи у Чикагу, тренира у Америци и такмичи се на великим ветеранским турнирима, али када говори о Требињу, из његових ријечи се јасно осјети да човјек може отићи хиљадама километара далеко, може промијенити државу, континент и начин живота, али да неке ствари никада не може оставити иза себе.
Међу њима су први тренер, први тренинг, први татами, први пријатељи и град у којем је све почело.
Зато се Данило враћа.
Враћа се Требињу, враћа се Леотару, враћа се људима који су заједно са њим градили његов спортски пут, али се враћа и оном дјечаку који је почетком деведесетих, у времену када су око града падале гранате, први пут обукао кимоно и закорачио на татами.
Од тог првог тренинга прошле су деценије.
Промијенили су се градови, клубови, државе и континенти.
Промијениле су се генерације.
Али оно најважније није се промијенило.
Данило Јањић и даље тренира.
И даље се такмичи.
И даље учи.
И даље преноси знање.
И даље вјерује у џудо.
А можда је управо у томе и највећа побједа једног спортисте – не у медаљи коју освоји, већ у томе да и послије свих година остане вјеран ономе што је научио на свом првом тренингу.
Да поштује противника.
Да поштује учитеља.
Да буде скроман када побиједи.
Да буде храбар када изгуби.
И да, када падне, увијек устане.
Јер џудо је за Данила Јањића одавно престао да буде само спорт.
Џудо је постао живот.
А Требиње, без обзира на то колико је далеко, остало је његов почетак и мјесто којем се увијек враћа.
