„Дијабетес тип 1 најучесталији је облик дијабетеса који се јавља код дјеце, а учесталост је отприлике 14. дјеце на сто хиљада становника, што би за Требиње значило – један новооткривени у двије године. Прошле године смо имали два, а до краја октобра ове године нисмо имали ниједан нови случај“, каже примаријус доктор Љиљана Буха, педијатар - неонатолог, начелник Одјељења педијатрије са неонатологијом Болнице Требиње.

др Буха.jpg (254 KB)

Примаријус др Љиљана Буха, педијатар - неонатолог, начелник Одјељења педијатрије са неонатологијом Болнице Требиње

Како објашњава, дијабетес је најчешћа хронична болест код дјеце, а уз правилан надзор љекара и породице, могућ је квалитетан живот, чиме се постиже основни циљ – добро развијено, ухрањено и емоционално способно дијете, које нема скраћен животни вијек нити ограничења за било које активности.

„Основни разлог настанка дијабетеса је немогућност ћелија у панкреасу да производе инзулин. Инзулина, који глукозу увлачи у ћелије нема па нема ни глукозе, главног енергента за сва дешавања у организму, тако да код инзулина имамо један апсурд - ми имамо шећера, али смо гладни шећера. Дакле, нема га у нашим органима, ткивима и немамо ништа што нам даје енергију. Постоје два типа дијабетеса, тип 1 и тип 2. Дијабетес тип 1, односно инзулин зависни дијабетес је чешћи код дјеце и настаје нагло, неријетко и као кетоацидоза, као изненадна тешка болест, толико да су и родитељи запањени. Кад се деси дијабетес, поред збрињавања дјетета, важно је код родитеља отклонити осјећај кривице јер се углавном питају да ли су требали нешто да примијете? Не, зато што нису морали да виде уводне тегобе које трају неколико мјесеци, посебно код мање дјеце код које симптоми – чешће жедњење, глад, мокрење и губитак на тежини – трају краће“.

Дијабетес тип 1, појашњава, није директно насљедна болест, али настаје као посљедица мултифакторијалних разлога.

„Нека одређена породична склоност постоји и у таквим породицама чешће имамо тип 2, али није ријетко и тип 1 с тим да код овог типа неки додатни фактор уништава ћелије и оне престају да производе инзулин. На примјер, ако мајка има дијабетес само до 3% дјеце ће отприлике имати дијабетес, ако отац има само до 5%, а ако обоје имају отприлике до 30 % дјеце ће имати дијабетес. Генерално, та генска склоност ка развоју процеса не мора имати пресудну улогу. Доказано је да су у питању неки аутоимуни процеси у организму који када ћелије униште 90% , усљед различитог спољног окидача, најчешће вируса, докаче панкреас. Други фактори су токсини и одређени лијекови којима смо све више изложени, а трећи су стања, попут хируршких операција, стресова и слично. Посебно желим да нагласим да су и дјеца подложна стресу, што често заборављамо јер ми, одрасли о томе говоримо, док дјеца то не знају да нам кажу“, подсјећа докторица Буха.

ДОСТУПНОСТ ДЈЕЦИ И РОДИТЕЉИМА ЈЕ ПРЕСУДНА
„Сазнање да дијете болује од дијабетеса је једно катастрофално искуство, нарочито за родитеље, али и за све нас. И ми, здравствени професионалци смо потпуно у стресу када добијемо дијете са новооткривеним дијабетесом јер никад не знамо како ћемо успјети да га изрегулишемо. Отприлике знамо докле су наше могућности зато што је за такво дијете важно да преживи, а онда да његов живот буде квалитетан. Наша болница, као уопште и већина болница, има недостатак педијатара, али настојимо да увијек будемо доступни, да дијете прегледамо и посавјетујемо родитеља. Боље да нас и више пута узнемире без разлога него да једном пропустимо да дјелујемо на вријеме!“

Борба за свако дијабетично дијете има два циља, да дијете живи без тегоба и да има правилан психо – физички развој.

„Под појмом да дијете живи без тегоба сматрамо да ријетко добија хипогликемију - пад шећера или хипергликемију - повишен шећер, што значи да је под добром контролом. То нам је први циљ. Други је да дијете има правилан развој и то не само у смислу физичког раста, него и емоционалног, који је често занемарен. Учесници у борби да ова два циља буду на вријеме и адекватно постигнута су да имамо добро успостављену мрежу уз помоћ које ће та дјеца касније у животу бити пристојни чланови друштвене заједнице, дакле да имају потомство, посао, да буду носиоци активности у заједници, односно да имају правилан животни пут“, подвлачи начелник Педијатрије Болнице Требиње, додајући да такву мрежу чине дијете, педијатар, родитељи, али и комплетна друштвена заједница, такође важна за дијете са дијабетесом.

УЛОГА ЉЕКАРА

Новооткривени случајеви дијабетеса представљају веома тешке моменте и за родитеље и за љекаре, чија је улога у комплетном процесу лијечења вишеструка.

„Код новооткривених случајева дијабетеса најчешће добијамо дијете у кетоацидози - стању када је много висок шећер и када је животно угрожено, инзулина уопште нема у организму због чега шећер расте и нема ничега да ту глукозу уведе у ћелије, нема енергије и трпе сви органи и ткива, од којих је најосјетљивији мозак, усљед чега се упада у кому. Нама је важно да дијете што прије изађе из тог проблема и сви смо у стресу. Примарно нам је да дијете преживи. Даље се то дијете мора послати у установу гдје, осим педијатра - ендокринолога постоје и добро спремни дијететичари, па ће осим обуке о лијековима тј. о инзулину, начина давања и мјерења шећера, дати и правце и смјернице у смислу хране. Ту родитељи са дјететом остају у болници неколико недјеља. На Институту за мајку и дијете, гдје сам се школовала за педијатра, дијете је седам дана лежало уз планирање терапија и оброка, а онда би двије недјеље проводило у бањи у Аранђеловцу, одакле би се родитељи са дјететом враћали кући потпуно обучени и прилично спремни за даљи живот са дијабетичним дјететом“.

У циљу да дијете буде здраво и да се здраво развија, истиче, дјеци са дијабетесом на Одјељењу педијатрије омогућено је све што се тиче акутног збрињавања. Међутим, додаје, оваква дјеца требају сваких шест мјесеци да се контролишу од стране дјечијег ендокринолога, кога требињска Болница нема.

IMG-080e2df28f9ce143a9bdf95f4af8f97c-V-1.jpg (434 KB)

„Свакодневну контролу и акутне ствари обавља надлежни педијатар, али два пута годишње та дјеца требају бити мултидисциплинарно прегледана, а то значи да их погледа педијатар - ендокринолог који прави план према сваком дјетету – какав преглед ради сада а шта ће радити сљедећи пут, да ли треба психолог или не, гледа картон дјетета. Контрола подразумијева да им се уради одређени хемоглобин A1C, индикатор како се кретао шећер задњих шест мјесеци и ако је висок, нисмо нешто добро радили. Треба да се ураде и холестероли, триглицериди, очни преглед, протеинурија и уопште преглед бубрега. Ти прегледи два пута годишње од стране дјечијег ендокринолога подразумијевају да контрола дијабетеса буде доступна и омогућена сваком дјетету, што морамо признати, нашој дјеци овдје није ако је ендокринолог у Бањалуци“.

Како наводи, дијабетес спада у врло скупу болест и родитељима није лако када два пута годишње дјецу морају водити у Бањалуку на контролни преглед.

„Ако тако болесно дијете треба возити 300 км лошим путем или у Бањалуку или Источно Сарајево онда је то тешко. Ма колико наши одлични дјечији ендокринолози у Републици Српској били, добро едуковани и прате најновије трендове, они су за наше пацијенте и њихове родитеље далеко. Требиње је удаљено од свих центара терцијарног нивоа. Оно на чему ми радимо, а нарочито су неки родитељи много ангажовани и упорни је да добијемо педијатра - ендокринолога који ће долазити ка нашој дјеци, бити на телефону и нама и родитељима болесне дјеце те нашу дјецу прегледати у нашој болници и да се у сваком тренутку могу на њега ослонити!“

ПОДРШКА РОДИТЕЉИМА

Поред улоге љекара, како каже примаријус доктор Љиљана Буха педијатар - неонатолог, у цијелом процесу лијечења, прва карика су родитељи, који када добију дијете са дијабетесом добију и пуно радно вријеме. Таквим родитељима, подвлачи, подршка не само да је потребна, него је пресудна.

„Дијабетес је ствар цијеле породице. Дијете се боји и када му се прегледа грло, а тек како изгледа то дијете научити да је оно хронични болесник. Има емотивне проблеме које бих увијек ставила на прво мјесто па тек физички раст и развој. Јер, дијете са дијабетесом мора да научи да то што је различито може да се претвори у његову предност, а не у недостатак, само ако ми то добро радимо. Родитељи морају да науче како се мјери и даје инзулин, а то је обично четири пута дневно и затим да укључе дијете у ту активност. А дијете тек око 4. године почиње помало да се укључује, тек са 8 година се сматра да може да мјери шећер уз надзор старије особе, а тек са 10 година да самостално узима инзулин, опет уз надзор старије особе“.

Како каже, нека дјеца и родитељи брзо науче, други спорије, што је, истиче индивудално, али и ствар спознаје родитеља са чим се суочавају.

„У мојој каријери је било различите и дјеце и родитеља. У неким случајевима дијете се укључи прије него мајка, у другим се мајка толико укључи да не може да изађе из стреса и зато је јако важно да та мајка и ти родитељи имају подршку. Ту је важна цијела породица, да знају да жена има ново радно вријеме, које осим терапије подразумијева и знања око исхране јер то дијете има пет оброка дневно. Ми имамо неке мајке које знају боље и од педијатара, а значајно боље од љекара опште праксе па је некада тој мајци обесхрабрење када нема кога да пита јер она види да тај неко не зна. То чак не зависи ни од степена образовања мајке него њеног клика да је добила дијете са осам сати радног времена!“

Још једна карика у комплетној мрежи лијечења дјетета са дијабетесом је и степен развијености друштва, који, како докторица Буха прецизира, може не само да родитељима олакша у појефтињењу хране и доступности намирница, него да од вртића па даље, направи низ помака да тој дјеци помогне у социјализацији.

„Нажалост, ми генерално као друштво не радимо много на здравственом просвјећивању и ко је све ту заказао не могу дати одговор. На мојим предавањима, конгресима и едукацијама говорим и о развојној психологији дјетета и тај емоционални дио јако је важан за будућност сваког дјетета, а посебно за оне који имају хроничну болест. Мајке су преплашене и треба их стално оснаживати да могу довољно да надахну дијете, и здраво, а камоли болесно. Комплетно друштво би требало да се укључи, посебно сви који се баве дјецом у вртићима и у школама“.

ПОЗНАВАЊЕ СИМПТОМА ПУТ ЈЕ КА ПРВОЈ ПОМОЋИ ДЈЕТЕТУ
„Осим родитеља и цијеле породице дјетета са дијабетесом, и учитељице у вртићу и наставници у школи требали би бити едуковани како се мјери шећер, односно у случају да дјетету позли, да знају да препознају хипогликемију – низак шећер у крви и да знају да реагују. То је посебно важно код мањег дјетета код кога су симптоми непримијетни – раздражљиво је, плаче, може бити агресивно. Већ када је дијете блиједо и када се зноји, промјене су уочљиве. Дакле, треба обратити пажњу на сваку промјену понашања код те дјеце, посебно млађе, измјерити шећер и ако је низак дати му сок или слаткиш припремљен од родитеља. У супротном, ако има висок шећер, ако повраћа, посумњати и не давати ништа, ако је без свијести окренути дијете на десни бок у кома положај и одмах звати прву службу која може да му помогне“.

Упркос свему, како каже, дијабетес у Републици Српској представља једну од хроничних болести која је јако добро контролисана.

“Ми смо опремљени и отворени за сваку тегобу и родитеља и дјеце. Јако је важна та веза дијете - родитељ - породица - педијатар - педијатар ендокринолог и друштвена заједница, то је мрежа! Ако немамо једну карику, нисмо добри. Значи, родитељ са својим надлежним педијатром Дома здравља мора бити у сталној вези, а болница им мора бити увијек отворена! Важно је нагласити и да неки родитељи схвате а неки не да они могу да буду велика потпора, али да је надлежни педијатар задужен за то дијете оног момента када искаче из нормалности“, закључује примаријус доктор Љиљана Буха, педијатар - неонатолог, начелник Одјељења педијатрије са неонатологијом Болнице Требиње.