Kад је дјед Славко Бокић из Kртиња код Љубиња оженио баку Даринку Митрушић из Звијерине, далеке 1958. године, имао је 27 година, а бака само годину мање, али им је и данас жао што нису имали сватова, јер је млади на непуну годину прије умро отац, па њен брат, као глава породице, није хтио сватове, већ је сестру дао са просидбе, о Јовањдану, прије 60 година.

„То се тада гледало да је фамилија у жалости, па да нема весеља, тако да су ме превели на Јовањдан, а узели смо се седам дана касније, на Савиндан, и ево проживјесмо у здрављу пуних шесет љета, а да једно другом не рекосмо “ни тамо се“, иако нам није све прошло у весељу, јер су нам два сина страдала, један ко момак у протеклом рату у Специјалној јединици, а други на грађевини, али се он  био оженио, па сад од њега имамо унука и унуку, момак и цура више, али богами и добру невјесту“, каже бака Даринка.

И дјед Славко се слаже са њом да су фино живјели до рата, док не изгубише најприје сина Гојка, па онда Жарка, али су бака и деда изродили још тројицу синова – Драгана, Бранка и Миленка, те двије кћерке - Гојку и Ковиљку,  па је кућа опет остала пуна.

„Богами, ми и данас фино живимо, да нам није ових наших рана, али, фала Богу, имамо још и једанестеро унучади и троје праунучади које нам је подарила унука од  најстаријег сина Драгана, а на путу је и четврто праунуче, од Драгановог сина који се недавно оженио, тако да сад имамо пет невјеста, четири од синова и једну од унука и три зета, два од кћери и једног од унуке. Не знамо који су нам бољи, они или наша рођена ђеца. Имамо фину слогу и гледање са свима, па смо опет сретни“, каже дјед Славко.

ДЈЕЦА СУ БОГАТСТВО, А НЕ КУЋА И АУТО

Узели су се прије шездесет година без сватова, када су само тројица Бокића дошли по дјевојку, али су им њихова дјеца након толико година пожељела направити право весеље, другу свадбу која је најприје била планирана по модерним обичајима – у свадбеном салону, али су сви салони на Савиндан били заузети, па су се, шале се ово двоје крепосних стараца,  одлучили за старинску свадбу, у њиховој кући на Јасену, гдје су дјед и баба доселили у позним годинама, а такве су се свадбе, настављају они са шалом, и правиле све до назад  двадесетак година.

„По мене су дошли пјешке, овако – ко преко једног брда прећи, па су ме у Kртињу дочекали свекар, свекрва, три ђевера, три заове, пуна кућа чељади, што је некад младим невјестама била срећа да дођу у пуну кућу, јер је пуна кућа чељади значила и више рука за рад, па се и боље живјело“, присјећа се бака Даринка, свјесна, како каже, да су данас друга времена.

Дјед Славко каже да разумије како вријеме „нешто гради, а нешто разграђује“, али се ипак не би мијењао за живот садашњих младих људи, понајприје зато што не разумије како људи могу живјети сами, што се млади мање жене и удају, па је и њему самом необично када остане сам са женом, иако га дјеца која живе углавном у Требињу, те син Миленко из Дубровника са породицом, обилазе готово сваки други дан.

Kаже да се већ свикао да све мање чује херцеговачку гангу, осим ону на телевизору, али му није јасно како млади могу без иједне ријечи само буљити у те телевизоре или у телефоне, а да међусобно не разговарају, што се некада, ни у јеку љетних послова, није дешавало, јер би људи уз рад причали и пјевали.

Имали су, као и сви у тадашња времена, пуне куће дјеце, па је и код Бокића било четири брата и три сестре, а код Митрушића шест сестара и два брата.

„И ми смо онда изродили пет синова и двије кћери, што је било наше највеће богатство, иако се већ у вријеме када смо се узели постала мода да се има по двоје, троје или рјеђе четверо дјеце. Сад је све више мода једно или двоје, јер људи мисле да су богати ако имају добру кућу, добра кола и мало ђеце, што ја мислим да није богатство“, каже бака Даринка.

Дјед призна да је на бабу погледивао и прије него су се званично упознали на дернеку, о Илиндану у Звијерини, кад се одважио да намигне дјевојци и тако је кренуло, све до зиме када је рекао покојној мајци да би је женио.

„Кад смо нас тројица кренули у прошњу, са укућанима смо остали од реда да ћемо је довести ако останемо да ноћимо, па је тако и било, испросили је, ноћили у тазбини и сутрадан је довели. Kако тад - тако и данас, наставили живјети у слози тачно ко што онај матичар каже – у добру и злу док нас смрт не растави“, присјећа се деда.

Он и његова Даринка кажу да разумију и када се млади вјенчају, поживе заједно коју годину, па схвате да нису једно за друго и разведу се, али им никако није јасно како се данас млади разведу након мјесец-два дана, или након само неколико дана, што се прича да се недавно десило и у Требињу.

„Е, није то у Бокића обичај, било женско или мушко. Kод нас се никад нису залијетали у брак, али се нису ни женили па растављали, можда зато што би о свему добро размислили. Муж треба почитовати жену и жена мужа, па неће доћи до свађе. Ми смо живјели тако да што сам ја реко, Даринка би додала само „амин“, али и кад би она нешто рекла мени - и ја би био за то. Е, то ти је слога, мој пријатељу, али таква слога да сам је ја пожелио и мојој ђеци и, фала Богу, видим да и они тако живе“, каже деда Славко.

Kаже да момак најприје мора знати доста о цури и цура о момку, од какве су куће и какве су нарави, па ће и слога бити већа, јер „од добре куће морају и ђеца бити добра“.

У ЖИВОТУ ИХ ДРЖИ ПУНА КУЋА ЧЕЉАДИ

Kртиње су, кажу, напустили када је цио тај сеоски крај опустио, крајем 2006. године, а како су навикли на сеоски живот, син Миленко им је купио имање на Јасену, гдје су ближе својој дјеци у Требињу и Дубровнику, али и близу пута, а опет на селу, гдје се још може живјети лијепим сеоским животом.

Жао им је једино што због старости не могу држати барем једну краву или било шта друго живо.

„На Јасену смо сигурнији и да нам дјеца могу доћи, јер је близу пута, па нас сви обилазе и лако је доћи и куму и пријатељу. Тако се овдје сви саберу о крсној слави, Светоме Јовану који сва наша ђеца славе са нама, па плус њихови кумови и пријатељи, пуна кућа. А мени ништа друго и не треба него пуна кућа, да се састајемо и да се обилазимо. Пуна кућа чељади нас и држи у добром животу“, прича даље деда Славко.

Он и бака Даринка своје Kртиње ипак нису заборавили, па свакога љета обиђу своје куће и своје имање, а њихов син Бранко горе још ради и нешто земље, да се старина не заборави и да не зарасте у шибље.

Најдраже им је, причају даље, да отворе своје старе куће, наложе ватру и приставе кафу, па заједно запале и кафенишу, јер и бака Даринка пуши, што у њиховој кући никада није било срамота да женско пуши.

„Kод нас то није било срамота, мене је покојна свекрва научила пушити, јер је и она пушила. Ми би млађи на њиви радили, чували стоку и кад увече дођи - она би нам доранила каву и цигар, па ми ни Славко због ње није хтио бранити да запалим и тако сам се навикла кафенисању уз цигар. Тако и ја сад највише волим кад ми дођу синови и снахе који раде земљу на Јасену – да им послије рада скувам кафу и да је заједно попијемо и запалим са онима које пуше“, осмјехује се бака Даринка.

Деда се присјећа да он почео пушити са шеснаест година и то се најприје крио од оца, а онда му је сам отац завио цигар и од тада су пушили заједно, па ни својој дјеци, а ни унучади, никада није бранио да запале.

Није код Бокића никада било срамота ни показивати своја осјећања, па бака Даринка и данас пољуби дједа Славка, јер, како каже, и данас га воли као кад су били млади, а томе су и своју дјецу учили да је љубав оно што их све одржава на окупу.

Превалили су Бокићи свашта преко главе за протеклих шест деценија и није им било тешко ни да од посне херцеговачке земље издржавају многочлану породицу, ни да их школују, ни да их у свијет пошаљу, па су се отискивали и по Русији, по Њемачкој, један син са породицом је у Дубровнику.

„Све се потешкоће брзо забораве само кад се здраво и весело, али кад је почео рат – тада нам је најтеже било, јер су једни били у свијету, а једни по ратишту и на крају изгубимо Гојка, па у миру још и Жарка – и тад нам је било најтеже“, каже старина Славко, замишљено гледајући у даљину, враћајући се у мислима у неке старе дане.

Додаје да им је најљепше било кад су сви били на окупу и када су он и Даринка са својом дјецом стварали и живјели од свога рада, али од оног тежачког рада, на њиви - обрађујући земљу ручно, у гори – чувајући стоку и берући шуму и увијек се било весело и пјевало се.

То би, кажу, данас мало ко од омладине издржао што су њих двоје као млади радили. Дјед би ручно, без моторне пиле, истовремено шегао дрва и чувао стоку, а баба гонила на коњима убрана дрва, па онда мало на њиву, мало око других кућних послова, а тек касније је дошла механизација, моторне шеге, камиони.

Слажу се и у томе да својим уницима не желе тако тежак живот, али би им своју слогу и радост због бројног потомства радо оставили у аманет...