„Требиње је један од најљепших градова у којем сам био, а један од разлога јесте што ваш град одише Дучићевим духом и има Дучићеву ауру. Свима који пишу поезију, Дучић је један од узора и учитеља, поготово нама који пишемо везаним стихом, гдје је Дучић велемајстор на версификаторском плану, избору лексике и способности да поетску љествицу стално диже у веће висине и да стално расте као пјесник, да би својом посљедњом збирком `Лирика`‚ досегао саме врхове српске поезије. У том смислу, и награда која носи његово име чини круну мог књижевног стваралаштва, бивајући велики подстицај да и сам покушам да љествицу свог поетског стваралаштва дигнем на још виши ниво“.
Овако, за емисију „Благо цара Радована“, говори пјесник, есејиста и преводилац Ђорђе Нешић, из Бијелог Брда код Осијека, овогодишњи лауреат „Дучићеве награде“ за цјелокупно књижевно дјело, који је, претходно, овјенчан низом значајних награда, од Бранкове - за прву објављену књигу „Црв сумње у јабуци раздора“ (1985), преко награде „Лаза Костић“, „Милан Лалић“, „Жичке христовуље“, Змајеве и Дисове награде...
Један од најистакнутихих српских пјесника „на оној дучићевској линији која је дијалог са свеукупним духовним насљеђем свог народа сматрала и сматра првим условом стварања“, како је то истакнуто у образложењу жирија за додјелу „Дучићеве награде“, живи у родном Бијелом Брду и Сомбору, а истиче да је увијек припадао и припада српској култури. Мјесто рођења - на граници, уз Дунав, али и сусједни Даљ, као важна тачка српске историје, одредили су га и као човјека и пјесника.
„Завичај и дјетињство су инспиративна врела за сваког ко пише, ту смо научили локални језик којим говоримо. Простор око ријеке Дунав ме је обиљежио, настојим да му писањем вратим дио дуга“, прича саговорник Радио Требиња.
Оцјењују га као најизразитијег лиричара међу српским пјесницима, који је проникао у дух традиције и савремености свог народа. У пјесмама ниже завичајне, архетипске слике, а пред читаоцима се ниже занимљив и аутентичан свијет Подунавља и његових људи на граници. По многима, умјетничко зрење досегао је у пјесмама о протеклом рату, у којем страдају невини, на обје стране.
Као новопечени пензионер, на прагу 70-тих година, своди животне и поетске билансе, са намјером да настави да пише.
„Свако ко пише је у некој врсти мањине. Мањинска позиција је добра јер вас подстиче на активитет, то је подстицај да се тежи нечем вишем и бољем, да се човјек докаже већини како његова позиција може дати значајне резултате на сваком животном пољу“, каже Нешић.
Широј јавности познат је као обновитељ куће научника свјетског гласа Милутина Миланковића и управник Културног и научног центра „Милутин Миланковић“ у Даљу, који је прошле године прославио 15. годишњицу успјешног рада.
Један је од ријетких, ако не и једини српски пјесник који је написао завичајни рјечник – с ушћа Драве у Дунав, “Лук и вода“, који је доживио и треће издање.
Као поносном дједу три унука, недавно му је објављена и прва збирка поезије за дјецу „Штука код зубара“, а тренутно припрема књигу есеја о Милутину Миланковићу, те есеј о паралелама и супротностима Миланковића и Николе Тесле.
Разговарала: Влатка Мусић
