Током школовања у Првој основној и Средњој Математичко-физичкој школи, Тамара Фазлиновић била је врстан математичар. Пливала је као риба у води међу лимесима, интегралима, једначинама, синусима, косинусима... Дивила се сјајним математичарима, којих у то вријеме у Требињу није мањкало. Освајала награде на школским, општинским, регионалним и учествовала на републичким такмичењима... и била убијеђена да ће једног дана постати инжињер. Али...
У свакој причи постоји оно чувено али, па и у овој. Зато је наша суграђанка, некадашњи математички таленат Тамара Фазлиновић, данас Тамара Спаић један од успјешних канадских стручњака за дијабетес. И морамо признати да то није случајност, јер Тамарин отац је др Џевад Фазлиновић, угледни требињски љекар који је уложио много напора у развој Медицине рада у нашем граду те личним примјером својој кћери указао на медицину као животно опредјељење.
„Пред крај средње школе почела сам да се двоумим. Схватила сам да ми у математици недостаје социјални аспект... људски контакт... људска прича.., а тај дио је потпуно инспирисан радом мог оца Џевада. За мене је тата увијек био, и још увијек је, неодољив спој науке и умјетности. Тата је знао да исприча причу о високој температури своје мајке Девле и познатом требињском љекару који ју је излијечио пеницилином, тако живо, да имаш осјећај да гледаш филм“, евоцира успомене на одрастање у кући оца Џевада, који је свакодневно тежио да здравствене услуге подигне не већи ниво и мајке Загорке, професора њемачког језика у требињској Гимназији, чијим стопама је пошла њена сестра Ведрана.
Џевад Фазлиновић
Тамо, у далекој Канади са радошћу се сјећа Тамара одрастања у Херцеговини. По сопственом признању имала је незаборавно дјетињство и не постоји апсолутно ниједна једина ствар коју би промијенила да може да се врати у тај период.
„Расла сам потпуно неспутано, безбрижно, са много интересовања и активности почев од Црвеног крста, дјечијих драмских аматера, школских хорова до излазака по требињским кафићима. Расла сам са предивном и успјешном генерацијом људи, од којих су неки у Требињу, а многи и широм свијета. И сада се тачно сјећам гдје је у разреду ко сједио и у којој клупи. Наравно, оно што је за мене био пресудни моменат и што су најљепше требињске успомене је веза са мојим супругом Гораном Спаићем са којим сам, ево већ, 30 година“, наставља наш разговор њежна плавуша чији су, на први поглед, заштитни знак – локне, а на други – упорност.
Овог пута, упорност је пресудила. Тамара је дио генерације чије су животне судбине одредиле ратне деведесете године. Вјеровали или не, ни крива ни дужна, медицину је студирала из три пута, у три града, у данас три државе и није одустала. Упорна и истрајна, дошла је до циља.
„Медицински факултет сам уписала у Сарајеву, али се због ратних околности пребацујем у Београд гдје настављам школовање. У међувремену се удајем за Горана. Емигрирамо у Канаду, гдје опет настављам школовање и гдје дипломирам. Преко океана сам завршила и специјализацију из Интерне медицине, субспецијализацију из Ендокринологије и метаболизма, магистрирала и започела са научним радом на истом Western University у Лондону у покрајини Онтарио. И ако ме питате зашто баш Ендокринологија рећи ћу вам - Ендокринологија је јако слична математици, веома логична, један број се повећа, а други се смањи и морају бити у балансу, али бројеви никада не могу да кажу цијелу причу, иако су исти, људске приче су другачије“, објашњава нам докторица која тренутно истражује лијечење дијабетеса код младих у периоду када прелазе из педијатријског у медицински систем одраслих.
Тамарин радни дан траје 15 сати. И не жали се. Одушевљено нам прича како се радује сваком новом дану, јер је сваки потпуно другачији. Њена „база“ је болница „St. Joseph'“, гдје је смјештен Центар за дијабетес. Један дио радног времена проводи на болничком одјељењу у чак три различите болнице у канадском граду Лондону, други дио на универзитету гдје предаје студентима медицине, а трећи дио радећи истраживања и пишући научне радове за часописе.
„Посао је динамичан, често непредвидив, али увијек захтјеван. Радим у академском центру, а то значи да се од мене очекује да радим не само посао љекара него и професора и истраживача и да знам најновија открића, да сам у прилици да их што прије примијеним и да пренесем сво своје знање на студенте и пацијенте“, истиче ова мама двије дјевојчице и помало стидљиво признаје да је њен тим постигао велики успјех у истраживању вјештачког панкреаса кориштењем инсулинске пумпе и беспрекидног мјерења шећера што је врло брзо и примијењено и постало доступно пацијентима. Значај је већ кад се зна да већина истраживања обично траје годинама док се не примјене у пракси.
И управо из најновијих истраживања др Спаић нам открива да је огроман пораст дијабетичара у свијету настао као посљедица пораста дијабетеса типа 2 или дијабетеса код одраслих. Од ње сазнајемо да пораст типа 2 прати пораст гојазности. За разлику од тога, јувенилни или тип 1 је аутоимуно обољење.
„Нажалост, много студија се ради на откривању узрока типа 1, али су добијени контрадикторни подаци. И за сада се не зна тачно шта је узрок овом порасту. Код особа које имају генетску предиспозицију фактори животне средине који вјероватно доприносе повећању броја дјеце и тинејџера са типом 1 су аутоимуна активација различитим вирусима, бебе које су храњене крављим млијеком, житарице у храни, недостатак витамина D, омега 3, нитрати, итд. Нажалост, до сада све интервенције, као на примјер да се бебе хране специјалним хидролизираним формулама (а не пуним крављим млијеком) нису постигле заштитни ефекат. Такође, давање лијекова који смањују аутоимуност нису помогли. Студије се настављају и тренутно у Америци и свијету постоји мрежа која се зове TrialNet гдје се дјеца родитеља који имају јувенилни дијабетес могу тестирати на ризик од развоја типа 1 дијабетеса и могу се укључити у разна истраживања са експерименталним третманом. Нисам сигурна да ли то постоји у Босни и Херцеговини. Иначе, тип 1 је риједак код дјеце прије прве године живота. Најчешће се препозна по повећаној жеђи, повећаном мокрењу које води до дехидратације. Такође, та дјеца губе на тјелесној тежини, а код беба некад су први знак дијабетеса - гљивична обољења генитоуринарног тракта“, истиче др Спаић и додаје да свако ко ради са адолосцентима на првом мјесту мора бити добар психолог.
Истраживачки и научни рад др Тамаре Спаић је у Канади препознат и награђен. Добила је награду у износу од 1,8 милиона канадских долара како би наставила да се бави истраживањима на пољу дијабетеса. У њеним истраживањима учествовали су тинејџери између 17 и 20 година, а сви знамо да је то изузетно осјетљива популација, а у опису Тамарине награде стоји да је посебно важно што је успјела велики број тинејџера који имају дијабетес тип 1 да укључи у студију.
Доктор Спаић тренутно ради на развоју дијабетес програма који ће олакшати тинејџерима да комуницирају са својим тимом љекара и на првом мјесту ендокринолога, а она лично нам прича да су наука, а посебно технологија рапидно напредовали кад је у питању дијабетес. Слушамо о CGM (continuous glucose monitoring - беспрекидно мјерење шећера, оп. аут.), инсулинским пумпама и вјештачком панкреасу.
„Ја сам морала да научим да живот није увијек фер (на примјер започињала сам студије медицине три пута изнова), али ја желим да нађем начин и да га направим фер. Ово, такође, говорим у контексту дијабетеса, јер често су моји пацијенти добили дијабетес као дјеца и то им је заувијек промијенило живот. То заиста није фер и зато је моја мисија да их научим да не дозволе да дијабетес контролише њихов живот него да они контролишу дијабетес“, наглашава Тамара своју упорност и с њежношћу у гласу додаје: „Поносна сам што сам постигла много и што сам цијењена у својој професији, али тек на крају радног дана ја загрлим моја највећа достигнућа. Кад дођем кући, често уморна, поспана, понекад тужна... осмијех на лице ми врате двије кћерке и супруг“, полако приводи наш разговор крају жена која крупним кораком граби ка свом сну – лијеку за јувенилни дијабетес.
Тамари су Канађани указали пуно повјерење, а ми? На питање да је ли је некад неко из наше земље контактирао и понудио јој сарадњу. Са жаљењем у гласу је рекла: „Нажалост не! Мада да будем праведна, треба рећи да ни ја нисам имала времена да успоставим сарадњу“.
Неизмјерна захвалност
Кроз цијели интервју Тамара Спаић подсјећа на подршку родитеља и сестре, али првенствено на подршку супруга Горана.
„Ја сам искористила ту подршку и додала на њу 'магарећу' упорност да бих постала ово што јесам. Признајем да сам највише поносна што сам Горана и моје родитеље учинила поносним“.
НАЈВАЖНИЈА ЈЕ контрола шећера!
Требињка са канадском адресом савјетује све обољеле од дијабетеса да редовно контролишу ниво шећера. Из искуства каже да након неколико година не контролисања шећера може доћи до озбиљних компликација због оштећења других органа. Најчешће компликације настају код очи, бубрега...
ЗАБЛУДЕ
Много је заблуда у вези са дијабетесом. Од оних да дијабетичар не смије јести слаткише, чоколаде.... На то др Спаић каже: „Угљени хидрати су неопходни, јер се инсулин не може дати уколико њих нема у исхрани. Наш савјет је да се користе комплексни угљени хидрати. Чоколада се може јести, али у умјереним количинама. У нашем центру за савјет о исхрани су задужени нутриционисти – дијабетолози. Користи се систем бројања угљених хидрата у исхрани и прилагођавање дозе инсулина базирано на тој количини. Општи савјет за здрав живот је исхрана базирана на поврћу и воћу, маслиновом уљу и риби. У здравственим круговима још увијек постоји дебата која је дијета најбоља. Оно што је изузетно важно је комбиновати дијету са активношћу. Препоручује се минимум од 30 минута умјерене активности пет пута у седмици.