Драган Томић, некадашњи репрезентативац бивше Југославије и један од најистакнутијих тренера атлетике у Босни и Херцеговини, изградио је свој тренерски приступ на темељима скромности, одговорности и истинске бриге за младе спортисте. Иако је његов лични спортски пут био испуњен успјесима, о њима говори скромно, истичући да су образовање и породица оно што траје и дефинише човјека. За њега, атлетика није само спорт него и средство за изградњу карактера, дисциплине и моралних вриједности.
Рођен је 1968. године у Нишу и, као већини дјечака, фудбал је био његов избор када је у дјетињству градио љубав према спорту. Сасвим случајно, 1982. године, док се на стадиону играо и трчао са друговима, примијетио га је тренер атлетског клуба „Железничар“ Ниш и позвао на тренинг. Отишао је и - остало је историја.
„Веома брзо сам показао таленат и већ у првој години средње школе сам био међу најбољим јуниорима СФР Југославије. У почетку су ме сви успјеси збуњивали као и бројке у дисциплинама које сам трчао – 800 метара, 1500 метара и крос. Јуниорски стаж, до 1987. године, најуспјешнији је дио моје каријере. Био сам репрезентативац СФРЈ у кросу и на стази и то је лијепо искуство. Из тог периода су ми сва познанства и управо то највише цијеним у спорту. Резултати прођу, остају вам успомене и пријатељства која сте стекли и то је једино и битно“, прича нам Драган Томић који данас заједно са супругом Весном предводи Атлетски клуб „Требиње“ од 2013. године.
Крос Србије, 1985. године, Јагодина, тадашње Светозарево - Драганова прва значајна побједа
Драган је све дубље улазио у атлетику и љубав према овом спорту је расла, а изазова је било све више. Присјећа се да је још у другом разреду средње школе одлучио да ће бити тренер. Дјечачки сан је постао стварност и данас је један од најбољих тренера атлетике у БиХ, а успјеси су постали за њега сасвим нормална ствар.
„Све је почело лагано, скоро као игра, а временом је попримило озбиљне размјере. Имао сам прилику да сарађујем са свим људима који су обиљежили југословенску атлетику, и као атлетичар и као млади тренер. Имам позитивна искуства са многим тренерима са простора СФРЈ и много тога сам научио од старијих тренера, свако њихово искуство које су радо подијелили са мном сам записивао и ти разговори су ми неизмјерно значили. Посебно сам поносан на тај дио моје тренерске каријере и на сва пријатељства која су се родила“, присјећа се.
Своју спортску каријеру прекида 1991. године због повреде, али се не опрашта од атлетике него наставља као тренер да води нове генерације ка успјесима.
Драган и Весна Томић
„Мој тадашњи тренер је отишао у Њемачку, а ја преузимам његову групу атлетичара и настављам да их водим. Била ми је велика част, али и изазов упустити се у то. Али, када сте млади, радите са пуно жара. Био сам заиста строг тренер који је имао неке своје визије, циљеве и амбиције. Из те групе се изродило неколико репрезентативаца. Није било забушавања, стално сам трчао са њима и мотивисао их. Са њима сам остварио све што сам желио, своју амбицију и енергију сам пренио и на њих и то су били лијепи почеци и дио каријере који посебно памтим“.
Драган је провео 14 година радећи као тренер у Нишу, посвећујући се развоју младих талената и усмјеравању њиховог спортског пута. Његов примарни фокус био је рад са дјецом, а школе су му биле најважније мјесто за откривање нових спортских потенцијала. Ипак, подршка коју родитељи пружају својој дјеци је, истиче, један од кључних аспеката у развоју младих спортиста. Без ове подршке, каже, чак и највећи таленат може остати неискоришћен. Родитељи нису само посматрачи у спортском развоју дјетета већ активни учесници који кроз охрабрење, разумијевање и ангажованост могу значајно утицати на успјех младог спортисте.
„Када сам почео озбиљно да се бавим тренерским послом, мој циљ је био да пронађем младе таленте. Када дијете први пут стане на терен, оно не зна ништа и ту почиње мој посао - да га мотивишем, пробудим у њему љубав према спорту, помогнем му да открије своје могућности и научи основне ствари. У почетку га водим, али временом, када се пробуди његова амбиција, мој задатак постаје да га усмјеравам, подстичем и гурам напријед. Највећа сатисфакција је гледати како неко од првог тренинга расте, напредује и остварује врхунске резултате. И мене су, у најмлађем узрасту, други мотивисали и драго ми је што сам имао част да учим од старијих тренера, а још веће ми је задовољство што сам данас ја у улози оног ко преноси знање новим генерацијама комбинујући традиционалне и савремене методе. Желим да сваком дјетету пружим прилику да оствари свој потенцијал, да развије самопоуздање и да научи вриједности које ће му бити од користи не само у спорту, већ и у животу“.
НАЈМЛАЂИ МЕЂУНАРОДНИ АТЛЕТСКИ СУДИЈА
Судије, првенство Балкана, сениори
„Као најмлађи међународни атлетски судија у Југославији, морао сам проћи захтјеван пут до тог звања. Стицање потребних бодова за суђење било је сложен процес. Посебно сам поносан на своју улогу техничког руководиоца значајних такмичења, укључујући Универзијаду у Београду 2009. године, као и три Балканска првенства. Организација таквих догађаја носи огромну одговорност, јер свако такмичење захтијева беспријекорну координацију, од планирања до реализације. Звање међународног судије није се стицало лако. Број суђења на квалитетним такмичењима, као и улога техничког руководиоца, били су кључни фактори који су допринијели мом напредовању. Најтежи задатак ми је била организација Универзијаде јер су, од седам дана такмичења, четири били пљускови, а програм као на Свјетском првенству. Ипак, пред каквим год изазовима да се нађем, атлетику волим у сваком смислу, и због резултата и суђења и такмичења и организације такмичења и пријатељстава. Јер, атлетика није само спорт, већ начин живота који повезује људе, гради дисциплину и доноси неизмјерно задовољство“.
Атлетика је, прича нам, краљица спорта како због своје свеобухватности тако и због унутрашње борбе у којој атлетичари морају да побиједе себе. Тврди, када то успију, борба са противником је лака.
„Индивидуални спорт тјера на истрајност. Увијек сам волио да трчим против јачих од себе да им дам до знања да нисам слаба конкуренција и да ћу се борити. Лијеп је осјећај када остварите неки свој циљ, то вас мотивише и подиже самопоуздање, нарочито када сте дијете. Ипак, разочарења су оно што се боље памти. Када сам имао највеће амбиције и очекивања, најгоре сам истрчао. Сјећам се првенства Југославије, јака конкуренција, велика очекивања, а истрчао сам своју најгору трку. Али, много сам научио из тог искуства“.
Још као млађи јуниор, у првом разреду средње школе, евоцира успомене, изборио се за мјесто у финалу Купа Југославије у трци на три километра гдје се такмичио са јуниорима из завршне године средње школе. Прича кроз осмијех, био је једини млађи јуниор и то га је посебно мотивисало, допринијело његовом самопоуздању, али уједно улило и одређену дозу страха.
„Кад сам био млађи наравно да су ми награде значиле. Био сам један од најмлађих у стручном штабу репрезентације Србије. У својој каријери имам освојено 11 медаља на Балканским првенствима – једна је из БиХ када је Марко Шуковић био првак Балкана у категорији млађих јуниора, а остале су из Србије - пет у сениорској категорији на шта сам изузетно поносан, и пет у јуниорској. Те медаље су ми биле улаз за стручни штаб Србије, углавном за спринт и средње пруге од 800 метара. Својевремено сам имао сениорског првака Балкана на 800 метара, затим вицешампиона на Балканском првенству на 1500 метара, као и два спринтера која су била међу најбољима у Србији. Постизао сам успјехе који су ме увели у озбиљну атлетику и то ми је тада заиста много значило. Посебно сам поносан што сам учио од врхунских тренера. Знао сам до јутра да записујем све о чему су ми говорили и те биљешке и данас чувам“.
Ипак, Драган признаје да је његов однос према спортистима некада и сада потпуно другачији и да данас највећим успјехом сматра када су дјеца здрава, реална у својим амбицијама, истрајна и упорна и то му је основа за рад са њима. Уживање је, прича нам, када видите стални напредак код дјетета.
Тренер Драган и његова дјеца
„Није суштина да неко сваки тренинг буде потпуно исцрпљен, морате да примијетите кад да станете и опет кренете. Не желим да тренирам претјерано амбициозну дјецу јер вјерујем да спорт треба да буде извор радости, развоја и здравог такмичарског духа. У АК Требиње, први резултати се виде тек почетком средње школе, а све прије тога посматрам као игру и развој љубави према атлетици“, изричит је Драган Томић.
АТЛЕТИЧАРЕ ПОСМАТРА КАО СВОЈУ ДЈЕЦУ
„Један од најупечатљивијих момената за мене био је недавни сусрет са бившим атлетичарем који ми се, уз загрљај, захвалио на дивном дјетињству. Тај тренутак је потврдио колико је важан утицај који тренер оставља на младе. Драго ми је да чујем да сам тој дјеци коју сам тренирао уљепшао дјетињство и остао им у лијепом сјећању. Одувијек сам потенцирао шта долази послије спортске каријере и да образовање нема цијену. Спортиста може стећи бројне успјехе, али ако не разумије вриједност знања које ће га водити кроз живот, најбитнија ствар ће му измаћи. То желим да пренесем и на дјецу у Требињу и да им помогнем да схвате да ће резултати проћи и да је много важније шта остаје након њих. Волио бих да атлетику памте по другарству, истрајности, мотивацији за спорт и образовање“, прича нам Томић.
И данас, као и прије много година, Драганови атлетичари нижу успјехе, и чини се да у овом клубу све иде по плану. Ипак, прича нам, много изазова је свакодневно пред њима, а прије свега услови у којима раде. Срећом, дугогодишње искуство је допринијело да се лако сналази у свакој ситуацији, често и у импровизацији и на најбољи начин спроводи свој план и мотивише атлетичаре да и они пруже максимум. Јер, каже, неријетко таленат није довољан, много је значајнија упорност и рад самог такмичара.
Тако су Драган и Весна Томић, захваљујући свом искуству и великој љубави према атлетици, у Требињу, за само два олимпијска циклуса, створили клуб који је имао три репрезентативца БиХ – Марка Шуковића, скок увис, Емилију Пикић, троскок, и Сару Томић, трка на 800 метара.
Драган и Весна Томић са својим репрезентативцима Емилијом Пикић и Марком Шуковићем
„Бити дио великог спортског клуба у Нишу, окружен искусним тренерима из различитих дисциплина, било је драгоцјено искуство које је обликовало мој тренерски пут. Састанци стручног штаба били су прилика за размјену знања, анализу тренинга и дискусију о различитим приступима у раду са спортистима и то су моји први додири са различитим атлетским дисциплинама. Слушајући искусне тренере, учио сам не само техничке аспекте тренинга, већ и педагошки приступ, начин на који се гради однос са спортистима и како се препознају њихови потенцијали. Посао тренера је комплексна ствар и константно размишљам о тој дјеци јер морам да увидим све што чини атлетичара, а прије свега његове границе и могућности“, прича нам овај прекаљени тренер.
Томић је 2024. године проглашен за најбољег тренера старијих јуниора и јуниорки Републике Српске док је ове године добио признање за најбољег тренера млађих сениора. Уједно је и међународни атлетски судија од 1997. године, а од скоро и селектор мушке атлетске репрезентације БиХ. Каже, функција селектора је изазов који је радо прихватио, а ми смо сигурни да ће Драган вишеструко оправдати мјесто које му је повјерено.
Ипак, о својим успјесима прича скромно истичући прије свега дјецу коју тренира и изазове пред којима се они налазе, а уједно подвлачи важност образовања и породице који човјека воде кроз живот. Иако је свјестан да су га за селекторску позицију кандидовале медаље са 10 Балканских првенстава као и чињеница да је у Требињу изградио респектабилан клуб, са бројним медаљама и успјесима, своја достигнућа помиње тек у кратким цртицама, не допуштајући да се истакну више од онога што сматра правим животним вриједностима.
