„Сматрам да бар због оних људи који се баве планинарењем или оних који једног дана планирају отићи на високе врхове треба да постоји књига написана преко личног искуства. У овој књизи је све детаљно написано, из искуства женске особе, како да се снађемо у одређеним ситуацијама и како се треба уопште припремати за оваква путовања“, прича Драгана Рајбловић, прва жена са Балкана која се попела на највиши врх свијета, Монт Еверест 8850 м, на Хималајима.

ТРЕБИЊЕ I У организацији Планинарског друштва "Вучји зуб" и Градске библиотеке Требиње вечерас је одржана промоција књиге “Мој Еверест – Сан и јава” Драгане Рајбловић, прве жене са Балкана која се попела на највиши врх свијета.

Послије девет година, текст о овом подухвату је угледао свјетлост дана и у априлу 2016. године у продају је изашла књига.

Често су је људи питали зашто је чекала девет година да напише књигу о овом несвакидашњем путовању, а она на то одговара: „било је  потребно одређено време  да се слегну утисци“.

Драгана додаје да се при оваквим експедицијама најважније придржавати правила. Како истиче, уколико се буквално свако правило испоштује, то је загарантовано 50 одсто успијеха. До врха свијета одвела је жеља.

“Нас деветоро је ишло у ову експедицију, а седморо се попело, двојица колега нису стигли до врха и вратили су се назад, а вођа је био у базном кампу одакле нам је командовао. Пели смо се са северне стране, односно из правца Тибета. Експедиција је трајала два месеца. То је много одрицања, аклиматизације, спавања у шатору на  минус 40. Често су ме питали како смо се сналазили када је у питању велика нужда, али на тој висини метаболизам веома споро ради, па за то није било потребе. Малу нужду смо вршили у боцама док смо боравили у шаторима. Неопходно је било да пијемо доста воде па смо морали да топимо снег како бисмо сваки дан имали бар по три литра воде по особи“, објашњава Рајбловић, која је изабрана да иде на ову експедицију као једина жена али јој то није нимало сметало, јер како наводи мушкарци су једноставнији, мање причају па је уз њих иста таква постала.

Она истиче да за овакве експедиције није битно ипак да ли сте мушкарац или жена -  битна је добра организација.

„Много је било препрека на које смо наилазили док се нисмо попели на сам врх. Било је ту и психолошких препрека. Знала сам да ћемо пролазити и поред оних који су тамо заувек остали, умрли или погинули. Мислила сам када будем то видела да нећу издржати, да ћу се вратити али с временом се човек и навикне, а и сви су имали опрему, нису им се видела лица па је изгледало као да спавају. Сви смо се на те призоре полако навикавали. Ишли смо мало по мало и ето након свега стигли смо до врха“.

Драгана каже да није вјеровала да је дошла на сам врх свијета.

„Толике припреме, толике препреке, ризиковање живота и све да бисмо тамо остали само 45 минута. На врху смо се мало гурали, јер смо сви били везани на ужету. То је оно као када улазимо у аутобус и гурамо се ко ће где стати. Стално се чуло 'Помери се да се сликам' и 'Немој да ми газиш ранац'. Била је пометња, сви смо мало затупели али то је вероватно због тога што смо сви толико борили да дођемо до краја“, прича ова храбра жена и закључује да је повратак назад  много опаснији, јер се 80 одсто несрећа догађа при силаску.

„Спуштање је ризичније због саме самоуверености што сте успели, концентрације која опада, велике исцрпљености. Много њих смо срели који су дан раније пали са неке стене, али то су све били призори да нас опомињу колико треба да пазимо.“

Драгана је као учесник многих експедиција, прошла и упознала разне крајеве свијета, па је ова књига и путопис, гдје преноси своје импресије о народу Шерпаса, Тибетанаца и њиховој историји. Уз све то, ово је и планинарски приручник, а на крају се налази додатак о аклиматизацији и прилагођавању организма на велике висине.

У овој експедицији на кров свијета попео се и Петар Пећанац из Дрвара, први алпиниста из наше државе који се нашао на Монт Евересту.

С.П.