Имати вјеру и јасан циљ, не пристајати на мање од тога и ухватити се у коштац са реалношћу, пут је који води у правом смјеру. Радити на себи бескомпромисно, не тражећи алтернативу ни онда када се учини да би тако било једноставније, најчешће се испостави одлуком живота. Управо такав изазов пред себе је једном поставила Требињка Драгана (Инић) Николић, по занимању виши зубни техничар – протетичар, а по властитом инстинкту неко ко скоро пуну деценију у Београду успјешно води сопствену лабораторију „Дентал Лаб Николић“.
Лабораторија свјетског ранга - сатисфакција досегнута огромним личним залагањем
Из Згоњева надомак Требиња, из мјеста које се, како нам рече, заувијек зове дом, уз моралну подршку породице, нешто мало новца и са пуно амбиције отпочела је свој пут. Некадашњи кофер од снова одавно је распакован и савршено посложен у пријестоници Србије у којој живи ону давно прижељкивану стварност.
„Одувијек сам знала да ћу се бавити неким послом у медицини, када то већ нису били спорт или умјетност. У Згоњеву сам завршила основну, а потом у Требињу средњу Зуботехничку школу. Свидјело ми се оно што смо правили и моделовали. Ишло ми је лијепо и добила сам одличну повратну реакцију од професора, што ми је дало подршку да се озбиљно овим бавим. Одлучила сам да ћу ићи у Београд и била сам већ тада сигурна да је то оно што желим“, уводи нас у свој свијет Драгана, која се за своју тежњу да студира Високу струковну школу изборила лавовски.
Уз старије сестре на факултету, у том моменту, присјећа се, родитељима није било лако финансирати још једног студента. Са опцијом да паузира годину дана, уз све разумијевање датих околности, није могла да се сложи. Не из хира, него из убјеђења да ће макар и на уштрб себе учинити све да родитељски терет олакша.
„Свијет ми се тада срушио. Знала сам да се живјело тешко. Родитељи су се заиста борили свим силама да нам све омогуће, било ми је јасно у каквој смо ситуацији и нисам била љута, све сам разумјела, само нисам могла да одустанем. Сјећам се као да је било јуче када сам им предложила да ми ако могу плате школарину за прву годину, а да ћу чим дођем у Београд наћи посао и даље све финансирати сама. И сада памтим њихову бригу како да ме пусте тако са 18 година. Бескрајно сам им захвална што су ми вјеровали! Њихова подршка тада, најзначајнија је за све што сам касније постигла“, са пуно емоција и потпуно искрено се осврће на то вријеме и мјесто сигурности и љубави из кога је завртила свој животни круг.
У Београду се снашла. Првобитно уз помоћ породице, а онда сама. Када није била на предавањима и учила, радила је у пекари, а послије и у кафићу. У том судару са животом, диплома као лајтмотив надјачала је све остало, толико да је уз константан посао, факултет завршила у року. Својој упорности, каже нам у шали, дугује херцеговачким генима, а потпуно озбиљна додаје, највише васпитању које је понијела из куће.
ДУЧИЋ ЗА ИСПИТ
„Полажем један од задњих испита и професор ме пита јесам ли спремна? Херцеговачки самоувјерено кажем – Да, наравно! Гледа ме човјек и пита: - Све знате? Одговорим – Да, све знам. И тада помислим, па куд то рекох. Он се насмија и рече: – Кад сте тако самоувјерени, изрецитујте ми нешто од Јована Дучића?! Сјећам се како сам се заледила! Мислила сам да се шали. Међутим, он ме гледа, ћути и чека. Видим, немам куд и почнем да рецитујем „Песму жени“. Није вјеровао да знам, одушевио се. Када сам касније дипломирала код њега, понудио ми је да у Дому здравља одрадим приправнички стаж. Ваљда сам професора мало и „купила“ Дучићем!“
Прилику да одради приправнички стаж у Дому здравља и надограђује знање прихватила је са огромним ентузијазмом. Истим оним који ју је повео из Требиња прије двије деценије и не престаје ни до данас. Из протетике у којој постоји више грана, опредијелила се за фиксну. Крунице и мостови више су од домена интересовања. Оне су дио естете у њој.
Моделовање - креативни и најљепши дио посла
„Врхунска естетика ме увијек привлачила. Жељела сам да радим негдје гдје ћу добити знање, а то је послије Дома здравља било тешко. Протетичари су занат већином чували за себе и сама сам морала да учим. Мијењала сам лабораторије док нисам схватила да је то губљење времена. Знала сам тачно шта желим, а то је велика ствар – да сву енергију усмјериш ка једном циљу и ка ономе што те, на првом мјесту, инспирише!“
Све даље што се догодило можемо назвати историјом. Звучи нестварно, али када пред собом имамо живог свједока, имамо и потврду да оно што се снажно жели, мора стићи. Тако је њена вјечита занесеност зубном лабораторијом полако почела да добија и прве обрисе.
Тадашњи момак, а данас супруг, прича нам, био јој је подршка од старта, као и родитељи и сестре, који су скупили дио новца за набавку најосновнијег материјала за рад и изнајмљивање простора. Све је почело од 25 квадрата са половном опремом, не великим искуством, без веза и познанстава у вишемилионском граду. Пред себе је поставила крупан залогај, али, испоставиће се, и те како сварљив.
„Момак и ја у том тренутку нисмо имали посао. Радила сам хонорарно, али недовољно за живот. Ипак, сваки дан сам одлазила у своју малу лабораторију и свима причала да радим, иако посла није било. Сматрала сам да треба вријеме да сазри, да ме препознају. Моделовала сам и правила шта сам знала. Вјежбала, пуно читала, гледала како могу нешто да направим, без искуства, уз огромну жељу. Хтјела сам да у тај простор унесем своју енергију. То је тако трајало сигурно двије године. Онда су полако почели позиви и кренуло је на препоруку. Послије три године све је ишло много брже. Памтим ту 2014. годину као мој прави почетак, када је све кренуло интензивно!“
Тим коме се вјерује
Оно што је једном изгледало недостижно, прерасло је у велики посао. Амбиција, учинило нам се, надмашила је и Драганина очекивања па данас ради у простору од 120 квадрата, са 18 колега и најсавременијом опремом. Све своје снаге уложила је у лабораторију, али како то увијек и бива, труд, рад и одрицања на крају се исплате. У њеном случају и са великом сатисфакцијом, када зна да је малтене сама, из ничега, досегла предзнак насавременије зубне лабораторије, не само у Београду, него и шире.
У ТРЕБИЊУ ЈЕ ВЈЕЧНО ДОМ
„Када причам о свом граду кнедла ми је у грлу. Пуно емоција ме веже за Згоњево и Требиње. Сада сам у могућности да чешће долазим. То је мјесто гдје пуним батерије, дишем пуним плућима, гдје сам своја на своме и још увијек једино на свијету које зовем дом. Са друге стране, за моје родно мјесто ме веже и наша породична блискост, посебно са моје двије сестре. Мама је заслужна за нашу блискост, усадила је то у нас. То што имам сестре сматрам највећим даром од Бога. Свака од нас је отишла на своју страну, али гледамо сваки тренутак да искористимо и проведемо заједно. Мами и тати дугујемо наш однос. Захвална сам им на томе!“
Стављајући акценат на квалитет, по цијену свега другог, упоредо се усавршавала. Како тада, тако и сада. У току је са свим новитетима који непрекидно напредују па у својој лабораторији посједује машине и материјале свјетског нивоа. Иако тренутно најмлађа лабораторија у Србији по годинама рада, по искуству и преданости дјелује као да су ту одувијек.
„Било је заиста потребно пуно рада, учења, одрицања, касније и улагања. Временом се прикључио мој супруг и данас смо и дистрибутери појединих марки и материјала. Имала сам колеге, али нисам успијевала да пратим финансије, набавке и квалитет рада који ми је најважнији и кога се никада нисам хтјела одрећи. Како дођеш до посла, лако можеш и да нестанеш и себи нисам дозволила да ту чињеницу икада заборавим. Мушкарци имају више осјећаја за бизнис, а нисам жељела да будем менаџер. Супругова помоћ је пресудила да се несметано бавим позивом који обожавам!“
У тој креацији и својеврсној игри, ова протетичарка је патентирала и изглед зуба, стил по коме је препознатљива, али и разлог зашто ужива велико повјерење пацијената.
„Најсрећнија сам када код људи угледам огромну радост након што добију диван осмијех. Многи долазе несрећни, ово је прилично скупа грана, људи тешко издвоје новац за зубе. Наш мото је да увијек размислимо на који начин је неко дошао до новца, да ли је дигао кредит, да ли дјетету није купио патике?! Размишљам о пацијенту као о човјеку и циљ ми је да добије функцију и феноменалну естетику за оно за шта је уложио новац. Туђа срећа ме покреће и то је најљепши дио овог посла, поред кретивности коју ми пружа да могу да радим оно што највише волим. Зубна техника се промијенила. Савременост је донијела дигитализацију, гро посла раде машине. Ипак, онај умјетнички, мануелни дио, ни машина не може направити и управо ми је моделовање најкреативније“.
ЕНЕРГИЈА КОЈА МИЈЕЊА СВИЈЕТ
„Невјероватно, али још давно сам видјела своју будућност, све што сада имам. Звучи банално, али то је истина. Знала сам тачно и шта ћу да мијењам када будем водила своју лабораторију, да се нећу понашати према запосленима како су се некад понашали према мени, да ћу много тога промијенити, посебно однос према женама. Од 18 запослених, 17 су жене, имамо само једног колегу. Мислим да сам и призвала ту женску енергију, вјероватно растући са сестрама. Никада нисам схватала зашто жене ружно причају о другим женама, нити став да требам запослити мушкарце јер они не иду на трудничко?! За мене је то неприхватљиво! Мој тим има све услове попут мене. Наши викенди су слободни! Створила сам једнаке прилике за све јер ме срамота да за себе обезбиједим више у односу на друге, морал ми то никад није дозволио и заиста имам добар тим. Не заборављам своје почетке, разумијем младост и трудим се да им помогнем. Никада им нисам рекла да се морају мучити, ако сам ја морала, већ да може и другачије, лакше. Заједно се трудимо, напредујемо, усавршавамо, пратимо трендове, не застајкујемо и препознати смо у свијету по доброј протетици која се ради у Србији. Посебно ми је драга сарадња са мојим Требињцима, који су ми много пута пружили подршку када је требало, као и са реномираним стоматолошким центрима у Србији!“
Уз све домете на пословном пољу, истовремено је досегла и приватне, оне најдубље личне да као мајка три дјечака за себе апсолутно може рећи да је остварена и задовољна.
Са супругом и дјецом - све је лакше уз овакву подршку и љубав
„Поред посла за који и даље почесто мислим да сањам, највећим успјехом сматрам то што сам мајка. Па и да ништа од овога немам, била бих пресрећна са моја три сина. Та љубав и то што од њих добијам је невјероватно! Дају ми снагу, енергију, вољу. Кроз све три трудноће сам радила до порођаја. Ниједна ме није омела да зграбим живот, сматрајући да ако је нешто суђено оно не може да спријечи друго. Толико тога је стало у протекле године и само да сам родила троје дјеце за мене би била огромна ствар!“
И то је став који ју је и довео ту гдје јесте. Прича малтене филмска, али сценарио потпуно животни у коме се не глуми него се живи и када је тешко. Зато је ту вјера, голема. Зато су ту сати и сати рада па чак и онда, када се све посложи како треба. И опет вјера, сада још већа, али увијек једнако чврста. И нису овакве приче ријеткост. Можда само ријетко обраћамо пажњу на оне који су се једном усудили повјеровати да снови нису илузија већ слика реалности која их, већ иза угла, са радошћу чека!