За Драгишу Кораћевића, чини се, не постоји немогуће кад је рукомет у питању те одважним и сигурним корацима стреми ка својим циљевима, а резултати не изостају. Овом пасионираном спортисти љубав према рукомету је главни покретач па је захваљујући њој успио да побиједи препреке које је живот ставио пред њега и окрене игру у своју корист. Ипак, рекли бисмо, успјеху су допринијели и велики труд, рад и залагање некадашњег играча, а сада тренера који је и даље цијелим својим бићем у овом спорту, живи свој дјечачки сан и лагано, али сасвим сигурно иде ка самом врху.

Мушка репрезентација Србије.jpg (128 KB)

Своје прве рукометне кораке овај рођени Никшићанин направио је у РК у Никшићу, а љубав према овом спорту се родила још на првом тренингу. Знао је, каже, да је пронашао спорт у ком ће бити читав живот. И у школи је, шали се, био добар ђак због рукомета и страха да би лоше оцијене утицале на то да не може да одлази на тренинге.

Када је дошао у Требиње, прије двадесетак година, постао је члан РК Леотар који је тада био у другој лиги Републике Српске. Ипак, убрзо су ушли у прву лигу и чини се, тада почиње прича Драгише Кораћевића, данас тренера Рукометног клуба Леотар.

„Заиста смо били сјајна екипа, добро смо играли рукомет, али смо били још бољи пријатељи. Почаствован сам и привилегован што сам имао прилику да, као капитен, РК Леотар уведем у Премијер лигу БиХ. То је био сан моје генерације, који смо напокон досањали 2010/2011. године. Осјећај је био невјероватан, а сама чињеница да смо и сљедеће године остали у тада веома јакој премијер лиги говори о томе каква смо били генерација“, прича Драгиша и истиче колико му је драго што је био капитен те генерације сјајних људи и рукометаша.

Од најранијег дјетињства присутна је љубав према рукомету.jpg (338 KB)

РК Леотар 2012. године.jpg (365 KB)

Рукометни клуб Леотар 2012. године

Но, лет једног врсног спортисте нагло је прекинула тешка повреда руке на пријатељској утакмици у Невесињу. Признаје, тек након неколико дана постаје свјестан да више неће играти рукомет и да је његов пут играча завршен. Присјећа се, животно је био угрожен, а степен повриједе је захтијевао тешку операцију и опоравак од двије године. Ипак, Драгиша је остао у рукомету, као тренер, и сада води нове генерације до успјеха.

Чини се, колико год да му је тешко пала спознаја да више неће играти рукомет, прихватање је било лакше самим тим што је остао у свијету спорта који толико воли. Наиме, још прије повреде, у сезони 2013, започео је свој тренерски пут водећи млађе генерације у клубу, а у сезони 2014/2015. је постављен за шефа стручног штаба прве екипе. Каже, подједнако ужива у тренерском послу као и у игрању премда је много теже бити тренер.

РК Леотар је увијек у његовом срцу.jpg (400 KB)

РК Леотар је увијек у његовом срцу

„Као играч имаш своје обавезе и задатке које мораш да испуниш на тренингу и кући одлазиш растерећен, док тренер одлази са свим проблемима и оптерећен оним што се дешавало на тренингу или на припремним утакмицама. Тренерски посао је заиста обиман, али и јако занимљив и узбудљив. Чињеница је да ми је било много лакше као играчу и неизмјерно сам уживао на терену, али исто тако уживам и у тренерском послу. Већ сам дуго у рукомету и 24 сата размишљам о њему и својим играчима. Ипак, колико год да је стресно, напорно и црпи енергију све бих исто урадио јер уживам цијелим својим бићем у овом послу и спорту“, прича нам тренер прве рукометне екипе Леотара.

УСПОМЕНЕ ИЗ ДЈЕТИЊСТВА
„Једна од најдражих успомена из дјетињства ми је период кад смо брат и ја, обојица заљубљеници у рукомет, прикупљали све везано за њега. Наша опчињеност овим спортом је ишла до тога да је он водио своје спортске новине у које је писао резултате рукометних утакмица, а ја сам имао спортски магазин и у њега сам лијепио сваки чланак који бих нашао о рукомету у београдском издању Журнала и спорта. Све што има везе са рукометом сам чувао и уживао сам у сваком тренингу, утакмици и путовању. Док сам био средњошколац постао сам дио кадетске репрезентације Југославије и то ми је једна од најљепших успомена из дјетињства, као и одласци на утакмице и припреме са РК Сутјеска“, присјећа се Драгиша који је Требиње заволио још као тинејџер када је редовно долазио у Аранђелово код свог пријатеља, а сада кума Петра Гобовића и ту проводио љетње и зимске распусте.

Ипак, Драгиша са великим поносом истиче своје играче за које каже да су прије свега једна велика породица, али и главни покретач клуба. Сигуран је, каже, да би резултати изостали без њиховог залагања и спремности да на терену дишу као један.

Тренутак када је РК Леотар освојио Куп РС 2023. године.jpg (481 KB)

Тренутак када је РК Леотар освојио Куп РС 2023. године

„Њихов рад на тренингу је сваким даном све бољи и све више напредују, и цио клуб са њима јер смо уско повезани и један другог гурамо напријед. Свако од нас је спреман на рад, труд, одрицање и дисциплину и мислим да су нам због тога резултати овако добри. Откад сам у РК Леотар, четири пута је наш клуб проглашен за спортски колектив године – 2011, 2016, 2022. и 2023. године. Ипак, вјерујем да ће 2022. и 2023. година, односно двије године заредом, бити златним словима исписане како у историји рукомета тако и у историји требињског спорта. Само учешће у европском такмичењу и освајање купа, као и све што нам се десило у посљедњих пет година је велики успјех, а све то је захваљујући систематском раду играча, тренера, управе, пријатеља и навијача. Сви смо ишли у истом правцу и ка истом циљу, корачали смо степеник по степеник да бисмо на крају подигли клуб на један озбиљан ниво. Данас, РК Леотар је препознат не само у свијету рукомета у БиХ него и у региону“, поносан је тренер на успјехе својих играча и клуба.

ПОЧЕТАК СЕ НАЈБОЉЕ ПАМТИ
„Кроз каријеру сам играо много утакмица и вјероватно најбоље памтим побједе које сам остваривао на почетку. Ипак, у сјећању ми је посебно урезана утакмица РК Леотар против екипе Горажда, у Премијер лиги, у првој сезони. Горажде је било много боља екипа од нас и кад смо је те 2012. године побиједили нашој срећи није било краја. Тада је моја генерација одиграла своју најбољу утакмицу и мислим да је управо она печат наше генерације. Те сезоне је Горажде играло лигу за првака и освојили су Куп БиХ, а ми, као потпуни аутсајдери, показали смо наш раскошни квалитет и побиједили. Био сам капитен и та утакмица ме веже за све који су играли тада са мном - Јокановић, Ристо Мисита, Спасоје Пекић, Велибор Жарковић, Марко Давидовић, Славко Шешлија, Немања Буха, Харис Педић...“.

Рекли бисмо, овај врхунски тренер је рукомет пустио у сваку пору свог бића па тако и не чуди што је отишао корак даље и прије четири године је, захваљујући свом колеги Дарку Таврићу, упловио у свијет видео анализе рукометних утакмица.

„У свијету модерног спорта видео анализа је веома значајна јер без анализе утакмица, али и тренинга нема озбиљног спорта и посла. Већ неколико година Дарко и ја радимо за једну исландску компанију која је водећа у свијету рукомета. Велики бенефит видео анализе је у томе што, анализирајући многе рукометне утакмице, успијем да видим мноштво добрих ствари које касније могу да примијеним и на нашим тренинзима“, истиче Драгиша.

Драгиша и његов кум Спасоје Пекић заједно су добили диплому master coach у Врњачкој Бањи 2023. године.jpg (212 KB)

Драгиша и његов кум Спасоје Пекић заједно су добили диплому master coach у Врњачкој Бањи 2023. године

Драгиша скромно говори и о сарадњи са Бојаном Поповић, једном од најбољих рукометашица на свијету, коју познаје још из студентских дана. Ипак, без обзира на трему, страх и стрепњу да ли ће успјети да одговори изазову, Драгиша истиче значај овог искуства за њега као тренера.

„Када је Бојана постала селектор Црне Горе, предложио сам јој видео анализу и велика ми је част и привилегија што сам за њу и репрезентацију Црне Горе радио Олимпијске игре у Токију и Свјетско првенство у Шпанији. То су били моји први додири са свијетом сениорског и репрезентативног рукомета и мислим да сам добро урадио свој дио посла. Наравно да је било стресно и напорно, прије свега што се тај посао мора урадити и не смије бити непредвиђених ситуација. А онда, сјећам се, прва утакмица Црне Горе са Јапаном, а ја имам проблем са интернетом и не могу да пошаљем податке. У четири ујутру трчим код комшије под балкон како бих ухватио његов интернет, не вјерујући шта ми се дешава“.

Овај требињски тренер посједује и диплому мастер коуча (master coach), највеће звање које један рукометни тренер може да има и она му пружа могућност да ради свуда у свијету, у било којој рукометној лиги и на било ком нивоу такмичења, уколико то пожели. Та диплома има моћ да једном рукометном тренеру отвори многа врата па и пут до стручног штаба репрезентације Србије, што је засигурно велика част.

Драгиша је био и дио стручног штаба женске репрезентације Србије.jpg (379 KB)

Драгиша је и дио стручног штаба мушке репрезентације Србије.jpg (394 KB)

Драгиша у стручном штабу женске и мушке селекције Србије

„Кад ме је контактирао Борис Ројевић, селектор мушког рукометног клуба са жељом да будем члан његовог стручног штаба, одмах сам прихватио понуду. Наравно, све у договору са управом Леотара који су препознали колико је та прилика добра како за мене и клуб, тако и за Требиње. Мислим да је за све нас велика ствар што сам дио тог система и стручног штаба и вјерујем да ће то имати велике бенефите за све нас“, прича нам Драгиша који је 2022. године, прије него што је постао дио стручног штаба мушке репрезентације, био члан стручног штаба женске репрезентације Србије коју је предводио селектор Урош Брегар.

ПОРОДИЦА КАО ПОКРЕТАЧ

Породица као подршка и мотивација.jpg (348 KB)

„Једино што ми је изнад рукомета је моја породица, супруга Анђела и ћеркица Исидора, наше породице и пријатељи јер су они, заправо, вјетар у леђа који ме тјера напријед и све ово радим због њих. Трудим се да они не испаштају због рукомета и моје опсесије њиме и да им посветим довољно свог времена и пажње. Драго ми је што видим да они све рукометне утакмице пролазе са мном и пружају ми подршку, а посебно сам срећан кад ме ћеркица гледа са трибина. Иако је овај посао заиста стресан и захтијева доста времена, одрицања и труда, ипак ми најтеже падају пословна путовања која захтијевају раздвојеност од породице, некада и по мјесец дана“, прича Драгиша.

Овај тренер посебно истиче значај сваког тренера ког је упознао кроз своју каријеру. Наглашава, тренерски посао је такав да мораш све да видиш како би, прије свега, пригрлио могућност да усавршиш свој рад, а уједно и квалитет своје екипе јер од сваког тренера може нешто да се научи, било то добро или лоше.  

Да ће се једног дана бавити тренерским послом, Драгиша је знао одувијек што потврђује и чињеница да је, још као играч, све тренинге записивао. Та навика му је остала и данас што говори колико озбиљно схвата свој посао и колико је посвећен клубу и играчима. Јер, чини се, Драгиши је и као играчу и као тренеру прихватљив само епитет најбољи.