Милица Јеремић –Телебак академски је графичар и умјетница изузетно плодног позоришног стваралаштва, иза које је непуна деценија креативног и више пута награђиваног рада у Градском позоришту Требиње као костимограф и сценограф. Захваљујући умјетничким визијама, сваком комаду одјеће и сценском рјешењу удахнула је живот. Овај, по свему специфичан позив у коме се мора мислити о сваком детаљу те, неминовно и о цјелини, радила је са пуно пажње и љубави. А стицање нових знања, била је прилика да се из различитих процеса изњедри нешто другачије, али, увијек са аутентичним потписом ствараоца.
Ликовну академију, за коју каже да се опредијелила већ у основној школи, дипломирала је у Требињу, свом родном граду, а графику одабрала јер ју је, рече нам, увијек фасцинирао израз кроз линију и цртеж.
„Ликовна академија у Требињу студентима пружа јако добар основ, посебно ако сте вриједни и посвећени. Графика ми се свидјела јер представља спој физике и хемије, али и мени веома важне естетике, не трпи грешке ни компромисе, тражи перфекционизам и да се испоштује техника. Академија нас оспособи занатски, али умјетник је тај који је након студија дужан да надиђе институцију, да се бави собом и ради на себи. Свој сам највећи критичар и најстрожија публика, не желим да будем ни питка ни лако разумљива ни да моја умјетност буде конзументска, већ желим да људи мој рад доживе на свој начин“, упознаје нас Милица са својим умјетничким путем, на коме је до сада имала више колективних изложби и учествовала на неколико ликовних колонија.
Кроз све што је радила, од графике, преко илустрације књига до сцене и костима, сопствени потенцијал несумњиво је показала.
„Када сам добила могућност да одрадим приправнички стаж у Културном центру Требиње, у том тренутку редитељ Слободан Маруновић радио је представу „Писац породичне историје“ и то је била моја прва сарадња као костимографа и сценографа. Свидио ми се тај процес оживљавања слика, сама естетика, рад са глумцима, пројектовање костима и сценографије, заиста диван поступак који захтијева пажњу и предан рад“.
Њеном сензибилитету и перфекционизму, рекли бисмо, рад који савршено одговара. Са друге стране, као умјетници, у једној посве другачијој атмосфери – позоришној, свакако изазов који се не пропушта.
„Једно је теорија а сасвим друго све научено примијенити у пракси. Оно што је мене фасцинирало је чињеница да на филму редитељ може да кадрира, док ви у представи, у сценографији и костиму морате да водите рачуна о публици и у првом и у задњем реду, да свима све буде јасно и прецизно. Било је изазовно али све се научи. Можда је прва представа била најтежа, али са сваком сљедећом било је лакше“.
О људима иза сцене обично знамо јако мало или нимало. Ипак, сви они чине нераскидиву карику у том важном ланцу.
„Костим и сцена су од почетка укључени у цијели процес, већ од читалачких проба. Како глумац гради свој лик тако се ствара и његов костим и сцена, који обликују представу, гарантују јој функционалност и дају посебан печат. Сви ми у позадини обично останемо негдје у сјенци, мада, управо је то тренутак из кога се учи да треба спутати его и схватити да је најбитније да представа настави да живи. Важно је сачувати колективни дух и игру јер се у представи види атмосфера која влада иза кулиса, све се то преноси и, ако ми одлично функционишемо онда представа успије, лако ју је радити, тада уживамо сви“.
Да би све функционисало беспријекорно, присјећа се Милица, морало се залазити у најситније детаље. Њен посао трајао је сатима, данима, мјесецима, често и до дубоко у ноћ. Док би публика уживала у представи, истовремено се иза сцене одвијао посве посебан чин.
„Веома је било важно да знам какав је који материјал до тога како се понаша на сцени јер нека боја под рефлекторима изгледа посве другачије. Костим мора да буде прилагођен и сцени и глумцу, да у њему може несметано да се креће, да се визуелно преобрати само једним детаљем, да буде постојан испод рефлектора гдје је температура прилично висока. Пресвлачење у току представе мора бити брзо, а упоредо са свим тим радила сам и шминку па сам током цијеле представе увијек била у гардероби. Знало је бити веома стресно, пошто се све требало радити брзо. Али, стизало се, имали смо повјерења једни у друге, а кроз рад и искуство научи се како брже доћи до резултата. Највише сам се договарала са редитељем, а важно ми је увијек било чути и глумца јер ово је ипак аматерско позориште. У вријеме моје сарадње са требињским позориштем имала сам слободу у стварању костима и сценографије, што ми је било значајно и на томе сам и данас, када више нисам дио те екипе, захвална!“
То што је увијек успијевала да остане досљедна себи и властитој визији потврдиле су и бројне награде које су јој заслужено припале.
„На свим фестивалима на којима смо учествовали, сценографија и костим били су препознати. Награде, којих имам доста, дошле су као круна и потврда рада, али и дивно сазнање да ни сви ми иза сцене нисмо невидљиви. Нарочито бих издвојила „Златну маску“ са требињског Фестивала фестивала за костимографију у представи „Слуге“ 2018. године, затим, такође за косимографију награду „Моравски цвјетић“ у Трстенику у дјечијој представи „Капетан Џон Пиплфокс“, „Златно звоно“ у Зворнику, као и награду за костим у представи „Аналфабета“ у Коњицу на омладинском фестивалу, те за исту представу и на позоришном фестивалу „Агон“. Свака ми је једнако драга и представља трајну успомену на једно посебно вријеме“.
Па иако је ријеч о аматерском позоришту, Милицин професионализам био је неупитан. Зато не чуди да је и из овакве прилике извукла најбоље.
„За све што се уради на сцени мора да постоји оправдање, дакле шта се очекује од сцене, од костима, од визуелног идентитета. Морало се знати како попунити и оживјети простор, изавати одређене емоције да публика осјети представу и лик, а притом све вријеме водећи рачуна и о функционалности сваког костима. Током свих тих година занимљиво ми је било да се играм бојама на сцени, да све са собом носи естетику лијепог“.
Како нам прича, све представе биле су различите и, на свој начин захтјевне. У свакој је од себе дала максимум, научила много па их сврства у драгоцјена животна, али и умјетничка искуства. Ипак, представе за дјецу назива посебним, чудесним подручјем рада.
„Најизазовније је радити са дјецом. Првенствено, они су бескрајно иксрени, тешко их је преварити и рећи ће јавно, чак и у току представе шта не ваља, што је мени јако симпатично. Када су се радиле сценографија и костим за дјецу, сваком малом глумцу морала сам да објасним зашто је то тако. Са друге стране, у дјечијем позоришту сценографија мора бити трансформативна, пуна изненађења, да игра заједно са глумцем јер дјеца не трпе статичност, а то је опет посебна драж стварања“.
Данас, када више није дио требињског ансамбла, када погледа са дистанце, каже да јој је позориште на извјестан начин оплеменило живот, те је повело и у један сасвим другачији свијет, пруживши јој прилику и за потпуно нови доживљај умјетности.
„Вољела сам рад у позоришту и много је утицао да се изградим у сваком смислу. Почела сам да размишљам изван оквира. Биле су то године рада, труда, истрајности и велике преданости, у којима сам много научила и којих се са радошћу сјећам. Након низа награда и успјеха схватила сам да је у реду да се повучем и да је са моје стране професионално да се други људи докажу а да ја идем у свом смјеру“.
Како нам рече, не правећи компромисе, не подилазећи публици и не јурећи за инстант културом, и када се више не бави позориштем, а графика није изводива код куће, увијек је могуће наћи друге изворе инспирације.
„Тренутно се бавим монохромним сликарством и пастелима и од материјала увијек бирам јачу пигментацију и квалитетне боје куће „Sennelier“, као и француске памучне папире са гаранцијом квалитета до 100 година. Примарно усмјерење ми је графика, најчешће комбинација дубоке и високе штампе за шта користим „Charbonnel“ боје, настале у 19. вијеку у Паризу, конкретно златну, које су кроз историју користили многи умјетници за рад у графичким техникама. Важно ми је да оно на чему радим буде професионално, да могу да експериментишем и направим нешто више од класичне изложбе. Жеља ми је да се бавим концептуалним радом везаним за визуелни идентитет простора“.
А када простор као такав, представља амбијент за стварање, нисмо изненађени том Милицином фасцинацијом, коју, видјели смо небројено пута, исказује оним у чему је најбоља – умјетношћу, њеном великом љубављу, али и примарном одговору на стварност.
„Човјек мора да се надограђује и прихвата нове изазове. Само тако и тада растемо као умјетници па можемо имати и бољи израз. Култура је данас доста институционализована, често на нивоу форме, а умјетник треба да задржи свој интегритет. Умјетност треба да материализује истину, да нас натјера на размишљање и чини бољим људима, а на који начин, то зависи од самог ствараоца. Имала сам срећу да су ми различита дешавања омогућила бројне креативне изазове, а то је велика сатисфакција!“
Епоха као посебан театарски сегмент
„Костимографија и сценографија су веома занимљив посао, нимало статичан и зато су ме толико привлачиле. Са друге стране, тај позив пружао ми је предивну прилику за оживљавање различитих епоха и књижевних дјела. Привлачна ми је увијек била могућност да се учи на тај начин, од изучавања моде једног времена, тканина и боја које су указивале на одређене слојеве друштва, преко намјештаја и реквизита до веома важног едукативног сегмента – читања великог броја књига и литературе да би се дошло до свих релевантних сазнања и реализације једног позоришног комада. Знали смо остајати по цијеле дане у позоришту, посебно на дан премијере и генералне пробе. Када бих видјела да све функционише, да је публика реаговала како треба, тада би мој посао био завршен. Носио је огромну одговорност, али и посебну љепоту“.
Дјечије представе – пут ка култури и естетици
„Рад са дјецом у позоришту био је прилика да им се покаже и естетски доживљај. Сматрала сам да је важно подизати стандарде и образовати их, да виде нешто квалитетно, како би касније у животу знали препознати шта је добро а шта није. Као и у свему другом, и у представама за дјецу сам врло одговорно приступала, управо због тог образовног момента. Уживала сам у раду са њима. Такође, кроз дјечије представе можете маштати колико желите, креирати читав један нови свијет, растерећен свиме што умјетника спутава!“
Искуство које се не заборавља
„Позоришни комад „Знам Дени Рејда“ имао је веома занимљиву сценографију – изгледала је као стрип и била заиста посебна. Захтијевала је много рада и труда, много енергије је у њу уложено и жао ми је што је, због пандемије и околности какве су биле, остала недовољно запажена. Али и данас је се радо сјећам, као уосталом и свих представа на којима сам радила костим и сцену. Свака је чинила непоновљиво искуство!“
