Још као дијете, Обрад Хајровић је показивао интересовање и таленат за рад са дрветом. Међутим, живот га одводи у другом смјеру те уписује Машински факултет, а оно према чему је у дјетињству гајио посебну љубав ставља у један кутак да сачека право вријеме. Тек током рата, а са циљем да прекрати дуге дане и ноћи, почиње да резбари не слутећи колико ће се дрво и длијета урезати дубоко у сваку пору његовог бића.
Обрадов дуборез краси Саборни храм у Требињу
„С обзиром да сам дијете са села, увијек сам имао афинитета за стварање својим рукама, а често сам био и вјештији од одраслих. Међутим, када сам упловио у свијет технике, она је преузела мој живот, удаљивши ме од ручног рада. Нисам ни обраћао пажњу на таленте из младости. Када је дошао рат, да бих пронашао мир у тренуцима затишја, почео сам да се бавим дуборезом. У паузама када се не пуца, носио сам књиге и алат како бих се искључио из стварности“, присјећа се Обрад.
РАД СА ДРВЕТОМ – ЉУБАВ ИЗ ДЈЕТИЊСТВА
„Одрастао сам у сеоској средини, у кући гдје су сви имали склоности ка изради пољопривредних алатки па сам и ја научио да их правим. Међутим, у петом или шестом разреду, наставник нам је дао задатак да направимо гуслице и заиста сам то добро урадио. Направио сам тако да су личиле на праве гусле. До тог тренутка ни сам нисам знао да сам надарен за рад са дрветом. Али, отишао сам Машински факултет који захтијева потпуну посвећеност и никада нисам ни размишљао да се бавим нечим другим нити о својим талентима из дјетињства. Све до рата“.
Тако су настајале муштикле које је Обрад радо поклањао. Ипак, истиче, на ратишту је био изазов пронаћи дрво, док је длијета правио од ексера и камена и управо тим алатом је настала прва икона овог умјетника.
„Једно вече сам дошао на одмор и на телевизији видио човјека из Србије који је направио иконе Хајдук Вељка, Карађорђа и Светог Ђурђа. Моја крсна слава је Свети Ђурђе и то ме је инспирисало да радим иконе. Када сам, једном приликом, ишао у Београд, понио сам икону у Музеј примјењених умјетности како бих чуо и њихово мишљење. У први мах нису били заинтересовани, међутим кад сам објаснио у каквим условима је рађена, да су фронт и ровови били моја радионица, а длијета импровизована од ексера и камена добио сам одговор: Многи су се прогласили умјетником, а нису овако направили. За мене је то било сасвим довољно и управо је то тренутак када сам схватио да ћу наставити да се бавим дуборезом“, прича нам Обрад.
И наставио је.
Обрад је са Трипом Бабићем и Борбеном Вукановићем чинио “трио” који је први почео да ради у столарско-дуборезачкој радионици у Ластви, а на позив владике Григорија. Од тада је прошло пуних 27 година, а закључујемо, Обрад са истим узбуђењем и поштовањем приступа сваком задатку.
Жезло за патријарха
„Веома озбиљно смо приступили послу, двојица су чак ишла и на курс у манастир Дечане. Први иконостас који смо урадили био је за цркву у Михољачама код Гацка. Затим смо радили иконостас за Херцеговачку Грачаницу, на Црквини. Искрено, били смо самоуки, тада и без великог искуства, и није било лако упустити се у један тако велики подухват. Међутим, урадили смо иконостас између прва два стуба и јако сам поносан на тај рад. Како је вријеме одмицало имали смо све више посла који је захтијевао и више радника па нас је тако у једном тренутку било чак 14. Поред тога, вођство игумана Сава бих истакао као тренутак када смо постали права радионица“, каже нам и истиче да у радионици која је сада у Тврдошу раде само двојица, Миленко Гредо и он.
Обрад признаје да су му први радови били најтежи с обзиром да није имао искуства, но како је вријеме одмицало, све је више бивало посла, а длијето у његовим рукама постајало је све сигурније. И, наглашава, рад му никада није тешко падао, дуборез је постао његов начин живота.
„Прије непуних годину дана позвала ме је игуманија Павла из Петропавловског манастира да урадимо ћивот за мајку Светог Василија у Мркоњићима. С обзиром да је рађено за свету Анастасију постојало је велико поштовање и жеља да рад буде савршен. Игуманија Павла је из Љубостиње донијела детаље са ћивота царице Милице које сам прилагодио потребама нашег рада и то ми је сасвим сигурно најдраже дјело“, прича нам Обрад и истиче да је ћивот радио заједно са Миленком Гредом.
Ћивот за свету Анастасију
Овај мајстор и умјетник нам открива да највише ради у липи за коју каже да није техничко дрво, да је приступачна, а постојана, и само је треба прелакирати, а временом од свијећа и кандила добије једну патину која додатно доприноси њеној љепоти.
Када слушамо са колико љубави и прецизности Обрад прича о свему што је стварао схватамо да је дуборез за њега много више од хобија. Рад са дрветом му, подвлачи, храни душу, даје енергију и представља најљепши начин да проведе пензионерске дане.
„Наших радова има и по Европи и у Канади. Док смо још били у Ластви урадили смо један иконостас од 60 метара квадратних, у ораховом дрвету. То нам је била и одскочна даска и показатељ да можемо да се упустимо у коштац са сваким изазовом. Без лажне скромности, урадили смо сигурно 50 или 60 иконостаса, и постављени су по многим црквама у Херцеговини. У Петропавловом манастиру сам радио иконостас, уз помоћ столара. У Саборном храму, с обзиром да је иконостас камени, рађене су дрвене царске и ђаконске двери. У Калгарију, у Канади смо радили огроман иконостас од липе као и црквени инвентар“, издваја Обрад неке од радова.
Како нам прича, у овом послу, прво столар обради дрво и слијепи га ако није ширине која му је потребна, а онда лагано приступа стварању умјетничких дјела. Најприје бруси па црта мотиве које треба да ради. Обрад све сам црта, а за себе ни у једном тренутку не говори да је и умјетнички надарен. Ипак, увјерени смо, да би се скицирало на дрвету неопходно је имати дара и за цртање. Подвлачи, у дуборезу је веома мало машинске обраде, већином се све ради ручно уз помоћ длијета.
Сталак и иконе настале вјештим рукама Обрада Хајровића
„Иконе су захтјевније за рад, треба урадити свеца, његов лик, детаље попут око које је често врло мало. Као и сваки човјек, када нешто стварам осјећам радост гледајући како то расте и добија свој облик. Посебно сам поносан на оно што сам направио на Црквини, гдје сам уложио и највише труда – и физички и умјетнички. То мјесто ми је од посебног значаја јер ме увијек испуни духовном снагом и често тамо останем дуже него што сам планирао, обилазим, љубим иконе и прикупљам снагу и инспирацију за даљи рад. Све што сам тамо створио, симбол је мог труда, посвећености и љубави“, прича нам Обрад.
Међутим, овај седамдесеттрогодишњак који се скоро 30 година бави дуборезом, посебно истиче подршку своје породице, а прије свега супруге.
„У периоду када су ми ћерке студирале у Београду мој радни дан је трајао и по 16 сати. Радио сам у Индустрији алата до 14 часова, а након тога сам до 22 часа био у радионици у Ластви. Тада је супруга морала велики терет да поднесе и доста тога је пало на њу. Без подршке и разумијевања породице било би тешко све ускладити“.
Имитација Исусовог гроба и врата на цркви у Хатељима у којој је Обрад крштен
Прича нам да је највећи бенефит дубореза тај осјећај испуњености који човјек добије када зна да је нешто створио својим рукама и сама спознаја да оставља траг иза себе.
„Божији благослов је дати неки свој детаљ који ће уљепшати цркву која је већ лијепа сама од себе“, закључује Обрад.
Обрад Хајровић своје пензионерске дане проводи у радионици, стварајући најљепше предмете, како иконе, иконостасе, сталке тако и рамове за огледала, жезло за патријарха... Док длијето лагано клизи вођено његовим вјештим и прецизним рукама и обликује разноразне мотиве, овај машински инжињер у сваки свој рад утисне и дио своје душе. Свјестан да га је дуборез спасио током рата, дао му снагу и скренуо мисли, Обрад се већ скоро три деценије захваљује дрвету удахњујући му нови живот.
