„Херцеговина и цијела црква у празничној атмосфери тугује и радује се, јер владика Атанасија сабира све као непосустали сијач ријечи Божије. Све упућује на Христа као хљеб који силази са неба, да нахрани и утјеши све присутне“, рекао је у бесједи на светој заупокојеној литургији умировљеном епископу захумско-херцеговачком и приморском Атанасију епископ западноамерички Максим.
Истичући да је у страдалној, али и славној светосавској епархији владика Атанасије био и духовни учитељ, заштитник народа, али и највеће дијете, оштре физиномије, али благе душе, епископ Максим је навео да је читав живот нашег архијереја био живот благодати литургије.
„Владика Атанасије, као човјек псаламских дубина, и живио је тако да је његово присуство био благослов за све нас. Током 60 година свештенослужитељства живио је ријечима. И духовни отац упокојеног владике, отац Јустин Поповић, истицао је да владику Атанасија треба увијек слушати јер живи како говори. Био је христолики свештеник чија богословска служба не престаје да одзвања у цркви Херцеговине и цијеле васељене“, рекао је владика Максим.
Он је истакао да се данас радује небо, јер у своје наручје Господ дочекује свог вјерног служитеља.
„Данас се радује и мајка нашег владике Савка и његов отац Милан, и новомученици косовски и метохијски, и јадовачки, јасеновачки, пребиловачки, јер је владика Атанасије био, прије свега, предстојатељ божанске евхаристије, којој је настављао апостолско очинство“, навео је епископ Максим.
Епископ Максим је казао да је владика Атанасије био јединствена појава, који није окупљао присталице и поклонике.
„Створи Бог Атанасија и пуче калуп, истинито и духовито је примјетио митрополит Амфилохије, свједочећи о јединствености нашег упокојеног јерарха. Нас је Господ својом промисли удостојио да животујемо и временујемо са двојицом дивова, какви су били митрополит Амфилохије и владика Атанасије“, истакао је епископ западноамерички.
Изнад свега, додао је владика Максим, „животни подвиг епископа Атанасија састојао се у проповиједи и свједочанству истинитости и љепоте Христовог богочовјечанског лика, а најувјерљивији његов доказ живота у Христу, јесте његово учествовање у заједници страдања Христовог“.
„Увијек је био уз страдални народ, служио је опијела жртвама разних терора, нацистичких, усташких, комунистичких, заложио се да се жртве идентификују и сахране и упишу у живу књигу народног памћења и праштања“, казао је епископ Максим.
