Његовање нематеријалне културне баштине требало би да буде задатак сваког појединца. Нажалост, то није случај. И као што то често бива због, понекад се чини и свјесног занемаривања онога што је наша традиција, заборављамо да је, хтјели то себи признати или не, сви носимо у генима. Чињеница је да оно што тој традицији припада не морамо нужно вољети, али без изузетка требамо поштовати, као што то чине људи широм свијета, креирајући надалеко препознатљиве брендове.

IMG-8ba999149d3f10c3d9f9e0b8f659d137-V.jpg (225 KB)

Павле Паовица, етномузиколог у Музеју Херцеговине

Оно на чему су наши, као и преци других поникли, чини културу једног народа универзалном споном са прошлошћу и немјерљивим залогом за будућност. Ако заборавимо или још горе презиремо оно што нам је кроз историју уткано, одричемо се себе, али и свих оних прије нас. Јер живјело се и прије. Да није, не бисмо данас слушали о духу једног времена. 

О значају наше културне баштине најбоље говоре они који се њоме помно баве. Који је изучавају, не само кроз студије, него и кроз живот, попут Требињца Павла Паовице, етномузиколога у Музеју Херцеговине. Момка који иза себе има изузетно образовање у сваком смислу.

Свира хармонику, коју је усавршио кроз основну и средњу музичку школу, упоредо похађајући и средњу економску. Захваљујући професорици из Музичке школе Требиње, Александри Рајковић, опредијелио се да студије упише на катедри за Етномузикологију, Академије умјетности, Универзитета у Бањалуци. Стичемо утисак да се малтене и несвјесно цијелог живота припремао за подручје које данас представља свеобухватан домен његове пажње.

IMG-d4669983bc56739b3cf208b34601f3c2-V.jpg (338 KB)

Професори и студенти Катедре за Етномузикологију, 2017.

„Све што сам учио кроз основно и средње образовање било ми је касније и те како значајно, поготово знање прикупљено приликом припрема за пријемни испит, за који заиста треба издвојити много времена, рада и труда. Упис на факултет био је још једна потврда да се труд увијек исплати. На помен ријечи 'Етномузикологија' многи мисле да се ради о проучавању само архаичних изворних пјесама, међутим традиционална музика подразумијева много шири дијапазон музичких жанрова, чак и до музике бивше Југославије, коју можемо сврстати у традиционалну, с обзиром да она егзистира дужи временски период. Смјер је, дакле, много занимљивији него што је представљен, а на факултету смо се константно трудили да га промовишемо на најбољи могући начин“, упућује нас Павле, један од троје студената који су 2015. године уписали овај одсјек.

ВЈЕРНИ ЧУВАР НАШЕ ИСТОРИЈЕ
„Добро је што се враћа популарност гусала као инструмента јер су заслужне за много битних ствари код нас Срба, прије свега за преношење комплетне усмене књижевности. У томе је њихова највећа улога. И данас оне дају осјећај припадности, иако нису заступљене само код Срба, већ и у околним земљама. Заправо и претпоставља се да су дошле са простора Мале Азије. Иначе, скоро ниједан инструмент не би требало да се припаја само једном народу јер је већина њих старија од свих тих народа. У Требињу, генерално и цијелој Херцеговини, људи воле да пјевају. Мушкарци више изводе ганге и бећарце, док је код дјевојака мање интересовање. Сходно с тим, много је већи број 'изгубљеног' музичког насљеђа које су изводиле дјевојке/жене, него што је то случај код пјесама које су изводили/изводе мушкарци. Охрабрујућа чињеница јесте да наши КУД-ови, поред играчких, такође имају мушке и женске пјевачке групе, које ће, надам се, на најбољи могући начин настојати да сачувају, пренесу и презентују традицију свог краја.“

Током студија учио је технике свирања на више традиционалних инструмената, као што су фрула, дудук, гајде, дипле, кавал, шаргија, тамбура самица..., од којих најбоље свира фрулу и хармонику. Био је члан хора, као и дио мушке пјевачке групе Катедре за Етномузикологију, која је заједно са женском, наступала на многим манифестацијама у Бањалуци, али и у Србији. Такође са поносом истиче да је био члан пјевачке групе АНИП „Веселин Маслеша“ из Бањалуке.

Са образовањем није стао ни након основних студија. Поред приправничког ангажмана у Музеју Херцеговине у Требињу, као и рада на терену, тренутно је студент другог циклуса (Мастер) студија на Катедри за Етномузикологију, Универзитета у Бањалуци. У ономе што изучава апсолутно се пронашао, што је евидентно док га слушамо како до детаља говори о подручју свог интересовања.

„На факултету смо терен посјећивали са професорима, а ја сам често у Требињу ишао самостално, наравно уз договор и сарадњу са професорима, најчешће у сврхе семинарских радова. Терен је прилика у којој увијек добијемо потпуније информације, што за мене представља посебан сегмент рада, посебно откада радим у Музеју, у коме свима дугујем велику захвалност. Лијепо су ме прихватили и, што је још значајније, добио сам одмах прилику да покажем шта сам научио и да се истински бавим струком. Ово је идеално мјесто за неког ко жели да се бави заштитом и промоцијом нематеријалног културног насљеђа“.

С тим у вези, Павле је урадио презентацију на тему „Традиционална вокална пракса у Требињу и околини“, обухвативши, поред нашег града села Јасен, Љубомир и неколицину села у Поповом пољу.

„Традиционална музичка пракса дијели се на вокалну, инструменталну и вокално – инструменталну. Инструментална пракса у Требињу и околини, као и у Херцеговини није изражена у великом броју инструментаријума. Најпознатије су свакако гусле, а свирале су се и дипле, фрула, двојнице, усна хармоника, лијерица и касније хармоника, која је временом довела до депопуларизације осталих. Што се тиче вокално – инструменталне праксе најзаступљеније је пјевање уз гусле на разним прославама. Када је у питању вокална пракса, сви знају за старије двогласно или пјевање на глас, познатије као ганга, архаични облик извођења, са секундним сазвуком који лаички речено пара уши, чиме је јасно да је старија. Ганга је још увијек заступљена у Требињу и околини и надам се да неће бити заборављена, што је задатак етномузиколога да допринесу очувању таквих примјера. Затим, имамо и новије двогласно пјевање тзв. пјевање на бас или бећарац, карактеристичан за Попово поље. У односу на ганге, бећарац има развијенију мелодију, сазвук терце и квинте 'на крају' што нам говори да је ријеч о пјевању новијег времена, које постоји задњих стотињак година, а можда и више. Било је заступљено и једногласно, путничко пјевање, тзв. прст у уво, забиљежено у причама. Још никад га нисам чуо уживо, на ивици је егзистенције. Некада су се могле чути и успаванке, бројалице, лелек, који се још увијек задржао у Црној Гори“.

IMG-d23b8dfad92b577c040f8f15d45914c7-V.jpg (338 KB)

Са колегама на концерту катедре, Бански двор 2019.

Када говоримо о традиционалним изворним пјесмама у БиХ, како нам говори етномузиколог Павле Паовица, велики је број примјера пјесама са архаичним мелодијама и напјевима без јасно дефинисаног ритма, које је често немогуће прецизно написати у нотама. Да би се у томе најприближније успјело, није довољан само „истанчан слух“, већ обимно образовање и детаљан теренски рад.

„Сазвук, као и мелодијска линија архаичних пјесама припада нетемперованом систему, што значи да често не могу бити прецизно записане, као што је случај код темпероване музике. Постоје симболи и знакови који одређују да ли је тон или група тонова, виша или нижа, као и остали знакови који се користе у транскрипцији, а односе се на ритам, сазвук и друго. Не може се са сигурношћу тврдити да је било који запис 'идеалан' јер сами извођачи архаичних пјесама ће ријетко пјесму два пута идентично отпјевати. Увијек и код њих буде минималних одступања, што је и очекивано. То је специфичност ганге. У Требињу и Херцеговини, као што је познато, најчешће их чујемо на свадбама, славама или осталим празницима животног и годишњег циклуса“.

Како нам каже, музичка пракса Херцеговине нешто је са чиме је упознат од рођења. И сам је заљубљеник у хармонику, коју не свира само за себе, већ често и на свиркама. Све то, преко студија, а и кроз њему драгоцјени теренски рад, довело га је до многих занимљивих сазнања.

IMG-c44fa90d22244e145ca6eee9ed90c1d3-V.jpg (288 KB)

Снимање и вјежбање пред свирку

„Кроз читав живот сазнавао сам чиме Херцеговина располаже када је музичко насљеђе у питању, али ме највише изненадила та динарска линија напјева и игара при којој се виде велике сличности између мелодија у Херцеговини све до Романије, затим Црне Горе, чак и сјеверног дијела Албаније. То говори да смо некада били један народ јер, пјесме и игре много су старије од нас. Дакле, културолошке границе се никако и никада нису поклапале са административним. Таква сазнања до којих долазим не само из истраживања писаних извора већ и на терену гдје у посве другом амбијенту добијемо много информација, за мене је посебно инспиративан дио мог позива“.

ПРЕЖИВИ ОНО ШТО НАРОДУ ПРИПАДА
Према досадашњим сазнањима и подацима из доступне литературе може се констатовати да интересовања мелографа и сакупљача херцеговачких народних пјесама почињу половином 19. вијека, а охрабрујуће је да таква интересовања постоје и данас. Неки од истраживача који су сакупљали пјесме са подручја Херцеговине су: Милман Пери, Алберт Лорд, потом Бела Барток, Лудвиг Куба, Фрањо Кухач, Матија Мурко, Цвјетко Рихтман, Сања Ранковић, Александра Чабрило (Рајковић), Јелена Анђелковић и други. Најстарији етномузиколози који су сакупљали пјесме из нашег краја, Лудвик Куба, Фрањо Кухач и Цвјетко Рихтман образовали су се на Западу, а обилазили само тадашња граска језгра. Претпоставка је да нису ишли на села већ су у Херцеговини сакупљали углавном староградске пјесме.
„Анализирајући велики број зборника пронашао сам свега око 60 пјесама, наводно извођених у Херцеговини, од којих нема ни пет пјесама које ми данас можемо препознати ни по једном критеријуму, што говори да су се оне апсолутно изгубиле. Оно што је занимљива чињеница је да ови етномузиколози нису записали ниједну гангу, а оне су опстале, док многе пјесме које су записали, нису. Дакле, у народу је преживјело оно што народу припада! Битно је поменути и новија теренска истраживања којих је било у посљедњих неколико година, а у којима су учествовали професори и студенти Катедре за Етномузикологију у Бањалуци: др Драгица Панић-Кашански, др Јеленка Пандуревић, МА Сања Пупац, МА Софија Вучићевић те дипломирани етномузиколози Ана Лојпур, Анђела Ламбета, Милица Радић и моја маленкост. Надам се да ћемо убудуће сви заједно настојати да допринесемо очувању наше нематеријалне културне баштине, прикупити и сачувати од заборава што више примјера, који у будућности могу да послуже као основа за доказивање континуитета елемената насљеђа - пјесме, текста, напјева, мотива“.

Радује га све већи број младих који гаје поштовање према музици и уопште култури и историји свог поднебља. У том смислу, вјерује, да је све оно на чему смо поникли могуће отргнути од заборава.

„Код нас у одређеној мјери постоји одбојан приступ према гуслама, гангама, уопште тој врсти традиционалне музике. А потребно и важно ју је поштовати. Свако има избор да слуша шта жели, о укусима се не расправља. Једино на чему треба да буде акценат јесте поштовање! Имамо све више младих који гаје извјесно поштовање, а познато је да се стари гуслари сваки пут поклоне инструменту“, јасан је Паовица.

IMG-e854d0fc17d880c8ba3fceee1a390444-V.jpg (302 KB)

Како нам каже, поред породице, пријатеља и људи који су му пружили сваку врсту подршке, велику захвалност дугује Музеју Херцеговине, институцији која, наглашава, умногоме ради на очувању наше традиције на свим пољима. Њему као етномузикологу прави је драгуљ бити на мјесту у коме се окупља велики број стручњака и професора из разних области, чији радови чине вриједну документацију, али и изузетну прилику да још више развија личне афинитете. А сакупљати пјесме и игре за научне радове, књиге или креирати радионице овакве тематике, истовремено су и најбољи начин како да исконска традиција уђе међу људе.

„Свака држава на свијету је имала или има неки облик традиционалног дувачког инструмента са мијехом, али на помен гајди свако ће се сјетити Шкотске јер су Шкоти од њих створили бренд. Ми имамо дипле, али им не придајемо довољно пажње. То је могуће само уз поштовање своје традиције. Потребна је промоција и зато хвала Музеју Херцеговине на свакој прилици да истражујем простор Херцеговине, препун вриједног нематеријалног насљеђа, које је овдје много дуже од свих нас данас!“