Да је породица Славка Бошковића потпуно посвећена пчеларству, увјерили смо се на лицу мјеста. У Мркоњићима, његовом родном мјесту. Испред куће, уз магистрални пут Требиње – Љубиње, на штанду супруга Новка нуди лепезу пчелињих производа, а у пчелињаку изнад пута Славко и син му Милош пчеларе.
Славко - само у комбинезону, без капе и рукавица. Прекидамо их у послу. Док нам иде у сусрет, ведар, живих покрета, и пружа руку, а ми умјесто да кажемо имена, забезекнуто питамо: „А опрема?“ Смије се.
„Опрему, капу и рукавице носим у зависности од пчеле и од паше. Ове године је пчела била мирна. Мало кад ми је капа требала. Морао сам је носити само пар дана пред пашу. Тачно је осјетила пашу, а опет сад сте ме подсјетили на Зупце. Тамо сам једне године селио пчелињак и јесам ли им пришао на 200 метара толико су биле љуте да су ударале у шофершајбну. Дакле, некад носим, некад не. Ако ти, Јелена, неко каже да не носи никад-лаже. Слободно тако напиши!“
Први сусрет много говори о човјеку. Стисак руке. Дочек. Разговор, на који је Славко пристао тек кад смо сјели и почастили се. Како и доликује домаћинској кући. Онда смо и сазнали сљедеће.
Рођен је у Мркоњићима, али су га стазе живота водиле до Жабља поред Новог Сада, гдје га је рат затекао. Прича нам како је истог дана упалио камион и дошао у Требиње. Јавио се у војску, гдје су му мобилисали и камион. Послије рата, бавио се махаником и у међувремену испунио дјечачки сан.
„Као мали заволио сам пчеле и пчеларење са покојним ујаком Славком Куштровом, такође, родом из Мркоњића. Био је велики човјек и велики пчелар. Сјећам се једне прилике, јако мали сам био, чувао сам овце и дотјерао сам их из брда. Ручали смо заједно и за вријеме ручка ујак ми је пуно причао о пчелама. Од тог дана је све почело. Почео сам другачије посматрати пчеле, а игром случаја у Требињу ми је кућа близу куће покојног Николе Кораћа, великог требињског пчелара. Кад сам одлучио озбиљније да пчеларим, питао сам њега за савјет: која кошница је најбоља, који восак... Он је био пресретан. Отишао је кући и донио ми је ЛР-овку и рекао: 'Овом Славко почни!' и вјерујте сво вријеме је био уз мене. Свако вече је долазио код мене, а кад сам био у Попову чекао би ме увече до 11 сати испред куће, туда негдје шетао и чим ја дођем каже: 'Причај шта има? Каква је паша? Шта се дешава?' Онда му ја све изнесем, а он ме посавјетује. Тако да сам од ђеда Николе Кораћа научио доста. Ја сам његов ђак. Са поносом то кажем“.
По сопственом признању никад није испробавао неки други тип кошнице. Ел-еровка је за њега закон.
„Радим са три тијела и матичном решетком. Бјежалице користим приликом вађења меда. Бјежалице су права ствар. Иначе, ми сав мед избацујемо горе, у трећу коцку и кад дође вађење, било да је беспашни период, јер ако је беспашни период тешко га је вадити, ето грабежи... Бјежалице ставимо испод тог горњег дијела гдје је мед и има доље отвор на средини. Рецимо вечерас ставим бјежалицу, а сутра вече вадим мед. Мада би најбоље било за 48 сати, а ја обично вадим сутра вече јер немам кад чекати. Сва пчела, не сва, али мање више сва, можда остане једна мала шака, сиђе доље јер доље јој је матица. Остане на рамовима по која пчела, али онда узмеш четку и много брже се одлажу рамови у коцке и транспортују до мјеста гдје врцамо. Уопште нема грабежи. То је страшна ствар за мене. Један од највећих изума пчеларства“.
Стари требињски пчелар Никола Кораћ је крив што је шездесетдвогодишњи Славко врло брзо стигао до цифре од сто педесет кошница. Присјећа се да је то било вријеме кад су му синови Симо и Милош прирасли и почели помагати. Одмах им је дао по педесет друштава. Данас, не крије број друштава, али и тврди да тачан број не зна.
„У овом тренутку имамо између 250 и 300 друштава. Не знам, мајке ми ни ја тачно колико имамо. То се свакодневно и шири и спаја и број се мијења. Мислим да има 300. Ево бројите! Немам шта да кријем!“
Славку је пчеларство професија. Од овог посла живи његова породица. И зато много ради, али и много чита, истражује по интернету, иде на сајмове, интересује се, јер је свјестан да „ако жели резултате, мора много да ради“.
„У прољеће сам скоро нон стоп у пчелама. Док не ставим матичне решетке, а кад то учиним, мало одахнем. Треба радит', али треба знати шта радит'. Ти кад отвориш пчелу од тридесет рамова, ти мораш знати од првог до задњег шта је на ком да би је сложио послије. Нећемо само отворити да се прозрачи и вратити поклопац. Мораш знати зашто си је отворио. Нећеш је сваки дан без везе отварати. Трудим се да имам јака друштва, јер само јака друштва доносе мед! Кажем свима - Немој држати јаду у пчелињаку. Појачавај друштво! Највише радим у прољеће, а кад почне медит' више је не дирам. Ето само мало, из знатижеље“.
Карактеристика овог пчелињака су двојна друштва, друштва са двије матице. На питање зашто тако пчеларе, одговара – због приноса и објашњава о чему се ради.
„Два друштва једно на другом. Увијек. Имам пет тијела једно на другом. Пет коцака. У моменту пребацујеш излетну пчелу преко Снеглерове даске и лета пребацујеш, једна затвараш, друга отвараш, она излетна пчела што је навикла иде доле... Највише меда сам вадио кад сам то радио. Друго је друштво у петој коцки. Доље да подигнеш, нема шансе. То је тешко. Двије коцке одмах се врцају. Пуне меда, а већином је била и трећа коцка. Те године да сам био искуснији, сигурно сам још тону меда могао извадити, да сам знао него мени миле пуне пчеле. Требао сам вадити мед, додавати празне рамове, стварати јој простор да носи, а оно пчела није имала више гдје да ставља мед. Е ту сам грешку направио. То је искуство“.
Бошковићи имају селећи пчелињак. У потрази за пашом највише иду око Требиња-Мркоњићи, Требињска шума, па Ржани до, према Љубињу, па Зеленгора... Имаји тзв. СМС ваге, које распореде на тим локацијама, па свако вече добијају извјештај шта се гдје дешава. До сад су превозили на својим камионима, а лани су почели да праве контејнере. Иако Славку помажу синови, свјестан је да приликом транспорта има проблем с недостатком радне снаге. Зато, јавно изриче истину која мучи све пчеларе.
„Највећи проблем у пчеларству је наћи радника! Никад не бих правио контејнере, нити би се мучио да имам кога наћи да ми помогне при сељењу. Ма џаба. Не питам колико. Само ајде. Носи и товари. Кажи сам колико да те платим. Колико ти кажеш, ја ти дам. Не можеш наћи па Бог. Не можеш. Једноставно неће нико. Нико. Зато сам направио контејнер и бићу миран. Мало је теже радити, али шта ћу. Нисам имао другу опцију“.
Анегдота приликом селења је било и биће увијек. Присјетио се овом приликом Славко, кад су им баш ту у Мркоњићима с камиона склизнуле коцке. Задрхти док прича како се одједном све претворило у гомилу.
„Облак пчеле се диг'о. Не знаш сад која коцка је са које. Те ја, брат, и старији син навуци се и скочи, мало их утишамо и сложимо, али нисмо потрефили коцке, која је са које. Остало је доста мртве пчеле... а било је и бјежања... скачеш, вриштиш, оне нападају, уједају, али идеш даље, настављаш. Имали смо таквих случајева колико хоћеш да се отворе кошнице. Како нисмо. Скачеш, а она уз ноге“.
Као и сви пчелари и Славко Бошковић радије прича о рекордним годинама, кад није имао канти колико је медило, али не бјежи ни од оних које га боле попут оне о Удружењу пчелара у Требињу.
„И ова година је била одлична. Врцали смо почетком љета. Имам још да врцам. Не знам колико ће бити. Углавном добро је. Ове године сам направио нових деведесет друштава и то је добро. Лани је била лоша година. Имао сам нешто и губитака, јер је радила медљика, а послије ње је била суша. Медљика не ваља за пчеле. Она је смрт за пчеле. Медљиковац мед је добар за људску употребу, али за пчеле је много лош. Послије медљике пчеле остају лоше, а не би пчелар ни смио зазимити пчеле на медљиковцу. Добро је кад меди, али се ја лично никад не бих пожелио медљике и медљиковца. На медљици пчела доноси мед, али нема полена, а што се тиче Удружења сматрам да могу много боље радити и да морају боље. Члан сам, као и велики број пчелара у нашем граду. Плаћам чланарину и питам се зашто нема више предавања, зашто нам не обезбиједе новију литературу, групни одлазак на сајмове, семинаре. Фали нам тога!“
На питање који мед он лично највише воли каже: „Ми у Херцеговини не можемо имати сортни мед и зато на мојој етикети пише 'Херцеговачки' мед. На питање купаца од чега је, увијек кажем: 'Окле ја знам од чега је!' Кад меди у брду, 'ајде знади шта меди и на шта пчела иде. Углавном гро медења је зановет, кадуља или жалфија, драча, ливада ... и све су то квалитетне биљке, најчешће и врло љековите зато је наш, херцеговачки мед, високог квалитета. Дуго сам ишао на Сајам у Бања Луку и морам вам рећи да је наш мед увијек био скупљи за двије три марке од меда из Крајине, из Посавине. Управо због обиља љековитих трава“.
Бошковићи редовно дају мед на анализу. Прошле године, у Мостару, на такмичењу регије Херцеговине, у конкуренцији 90 врста меда освојили су друго мјесто са 19,93 поена. Са тим истим медом, ишли су и на међународно такмичење у Брчко и освојили златну медаљу.
Објашњавају нам како немају проблем с продајом меда. Славку једини проблем представља Новкина алергија на ујед пчеле. Каже ово у шали, док у збиљи тврди да му је много већи проблем произвести мед. Прави мед. Наглашава - прави мед.
„Не могу произвести колика је потражња. А право да вам кажем мени је битно да овдје на штанду човјек купи теглу меда, теглу на којој је моја етикета и мој телефон и да он њу однесе, а касније кад буде задовољан зваће и ја ћу му послати без обзира да ли је Босна и Херцеговина или иностранство. Ове године мој мед је стигао у Норвешку, Шведску, Данску, Италију...“.
Мада Славко има више од 300 друштава, тврди да се успјех пчелара не мјери бројем кошница већ килограмима извађеног меда. Он има обоје. Сад је већ дошао у фазу која му омогућава да од пчела живи и ради нормално. Оба сина је укључио у посао, али наде за наставак пчеларења полаже у једног Уроша.
„Постао сам ђед у децембру. Ево девет мјесеци, ако ми и сузе крену немојте замјерити“, говори Славко Бошковић док устаје и руком показује преко магистрале на пчелиња друштва у врту: „То су Урошеве пчеле. Већ има три. И док сам ја жив, новац који се заради од продаје меда из те његове три пчеле, иде на банку. Јер ће Урош наставити традицију. За синове не знам, али Урош хоће!“
Сусрет с медвједом
„Два пута ми је долазио у посјету на Зеленгори, али био је поштен. Развали једну и оде. Није се враћао, јер му нисам дао прилику. Одмах сам реаговао и гонио пчеле на друго мјесто. Преклани сам и дежурао. Нисам имао чобаницу и 20 дана сам дежурао док је медило. Ове године се није појављивао“, истиче Славко још један пчеларски проблем.
Мркоњићи – село пчелара
„Било је у Мркоњићима одвајкада великих пчелара. Није то био само мој ујак Славко Куштров. Био је ту и Васо Милутиновић, Видоје Бошковић, Јован Марковић и много других, а и данас их има. Четири-пет великих и баш добрих пчелара“, указује на чињеницу да Мркоњићи могу бити препознатљиви и по агротуризму и пчелињим производима, како су по Светом Василију Острошком, слава му и милост.
Помоћ Аграрног фонда
Славко Бошковић у Мркоњићима нема адекватну просторију за врцање и одлагање меда.
„За сад рамове возим у Требиње да врцам, а у наредном периоду планирам тражити мини грант од Аграрног фонда како би ми помогли да завршим просторију за врцање меда. Имам озидано, требају ми плочице и мало да се то уреди да бих могао овдје врцати. То би ми много олакшало. Надам се да сам заслужио оволиким радом и мени да се помогне“, на глас говори о својим жељама и надањима овај вриједни домаћин, а ми се надамо да неће још дуго чекати на овај вид подстицаја.