Омажом професору доктору ЗорануЂерићу и промоцијом његових књига „Смисао драме“ и „Еберечке, еберду“, у кино сали Културног центра, Требиње је, као и главни актери Фестивала фестивала, одало почаст овом дугогодишњем члану Умјетничког савјета "Фестивала фестивала" у нашем граду.
Тих и ненаметљив, професор Ђерић је, како је рекао координатор Умјетничког савјета Фестивала Слободан Радовић, и поред свих обавеза на професионалном пољу, налазио доста времена да за сваки Фестивал представи различите часописе, књиге из области позоришне умјетности и уопште дјела која се тичу театра, као и књиге које је сам написао.
„Ниједна година Фестивала није била без његовог активног ангажовања у пратећим програмима, где је стручно и зналачки презентирао и многа непозната дјела позоришне литературе, а које је он приредио за штампу. Посљедње двије књиге које је представио требињској публици прошле године биле су 'Драме Лазе Телечког' и 'Јоца Савић – глумац и публика', а које је он приредио за издавање. Такође, активно је учествовао у фестивалским разговорима послије приказаних представа и прецизно и добронамјерно, смиреним тоном, анализирао наступ позоришног ансамбла, а такође је имао јако добре контакте са аматерским позориштима, спреман да посавјетује ансамбле око избора текстова или приказаних представа“, нагласио је Радовић.
Он је казао да одласком професора Ђерића Фестивал фестивала није само изгубио члана Умјетничког савјета, већ и значајног, професионалног учесника фестивалских манифестација, који је својим корисним сугестијама допринио програмској цјелини Фестивала.
Доктор театрологије Зоран Максимовић је прочитао своја виђења професора Ђерића, која је говорио на комеморацији у Матици српској, као и из угла Часописа за луткарску уметност „Нити“, наводећи све значајније радове и пројекте на којим је радио професор Ђерић, као и његове награде и признања која је примио за свој предани рад.
„Мјесец дана прије него што нас је напустио, Зоран Ђерић је дирекцији `Стеријиног позорја` предао рукопис будуће књиге позоришних есejа, која је била планирана за штампу у овој години, а аутор јој је дао наслов `Смисао драме`, коју вечерас промовишемо. На крају, ипак није крај. Хвала му и слава му“, рекао је, између осталог Максимовић.
Најдирљивији осврт на лик и дјело Зорана Ђерића дао је, ипак, театролог, проф. др Лука Кецман који је у једном тренутку за својим дугогодишњим колегом чак и заплакао, присјетивши се како су заједно радилии на Академији умјетности Универзитета у Бањалуци, гдје је професор Ђерић провео двије деценије.
Евоцирајући успомене од 2004. године, када је Зоран Ђерић дошао на бањалучку Академију, кроз међународни пројекат размјене професора, професор Кецман је напоменуо да је један дио тог времена није био стални ангажман, па је договорено да 2026. године буде обиљежено његових двадесет година рада у Бањалуци, што се, нажалост, није остварило.
„За ових двадесет година, много времена провео je са студентима и колегама, у стварању наше институције, гдjе је несебично даривао све своје културолошке и умjетничке везе да нас повеже са Европом и свijетом. Какав је био као професор, предавач – нека свjедоче његови студенти. Ја знам да сам као руководилац (декан, проректор) добијао само рijечи хвале за његов рад. Ипак, једном сам се случајно задржао испред његових врата и ослушкивао како му то полази за руком – добротом и стрпљењем да чује све и свакога, знањем и мудрошћу да одвоји битно од небитног, благошћу и њежношћу да искаже све историјске истине и огромном љубављу за студента, који је за њега представљао почетак и крај новог свијета“, рекао је дирљиво Кецман.
Он је нагласио да су и бројни Требињци били тужни када су чули вијест о смрти професора Ђерића, јер је свакога ко га је познавао поучио и надахнуо неким новим знањем о поезији, историји књижевности, позоришту, филму.
Након омажа професору Зорану Ђерићу, промовисане су његове књиге, од којих се прва, под називом „Смисао драме“, односи на професорове театролошке студије, а друга – „Еберечке, еберду“ је књига поезије за дјецу, што опет говори о свестраности овог занимљивог и ненаметљивог културног радника, чијом смрћу су и српски театар, али и требињска култура доста изгубила.
