Прича проткана љубављу и тренуцима за незаборав те из године у годину новим нараштајима који настављају стопама својих родитеља, браће или сестара, у протекле двије деценије она је по којој је фолклор у Љубињу надалеко познат. По којој ова мала херцеговачка општина показује велико срце и дјецу и младе који здушно чувају традицију. Све то не би било тако да није ње, Десанке Радић, предсједника Фолклорног друштва Љубиње, на првом мјесту жене која у данашњем времену апсолутно представља риједак примјер како се ентузијазмом и искреном љубављу може створити прича која надилази границе немогућег.
Десанка, ипак, не воли о себи много да говори и радије сву љубав поклања онима због којих и јесте ту, како их назива, свој њеној дјеци.
„Фолклорно друштво водим више од 20 година и наша бројка увијек износи око стотину чланова, тако да је за све ово вријеме кроз КУД прошао огроман број дјеце и младих, сигурно више од њих 500. Заинтересованост је велика, али, на жалост, сама не могу да их примим више јер рад тада не би био квалитетан. Углавном су то основци и средњошколци, а имамо и школицу фолклора, гдје нам долазе дјечица од 3 до 5 година. Како полазе у школу тако се формирају и старосне групе, с тим да су у првом ансамблу средњошколци и неколицина оних који раде и живе у Љубињу. Задовољна сам бројем дјеце и члановима првог ансамбла“, отвара нам душу ова по свему јединствена жена.
Како нам каже, свих ових година испуњава је прво љубав, а потом и жеља да онима који јој вјерују узврати на најљепши начин.
„Оно што вам дјеца пружају тешко може било ко други. Колико год ви имали уредан и сређен живот, дјеца ако вас воле, онда вас воле из срца! То су емоције у које не можемо да их убиједимо. Кад дођем на пробу и када се те мале ручице скупе око мене и загрле ме, то нема цијену!“
Зато када је питају зашто све ово ради и себе толико даје, Десанка одговара из срца:
„Данас, када иза себе имам и више од пола свог животног вијека кажем ако ништа, сутра кад ме не буде, биће много оних који ће споменути да је у њиховим животима остао лијеп траг на једно дружење, пријатељство, на заједницу која је увијек функционисала као породица. Јер, осим проба и учења корака, ми овдје дијелимо и тајне, успомене, прве љубави, прва разочарења, дакле много тога, што је већа вриједност него било шта што може новцем да се купи. Дјеца осјете искреност и то је онда узајамна енергија која нас вуче даље“.
Да је љубав вјечити покретач и сила која може промијенити свијет, потврда је и рад овог друштва. Десанкин несвакидашњи ентузијазам разоружава, нарочито када знамо да већ деценијама све ради сама, али и да је за традицију фолклора у Љубињу управо она заслужна.
„Већ 20 година дјелујемо самостално као КУД. Претходно сам радила у оквиру просвјете бројне секције док нисмо успјели да се региструјемо као Удружење грађана. Све то вријеме, 11 година смо радили буквално без чланарине, била је то само активност коју сам жељела на неки начин да покренем у Љубињу. Много волим фолклор који у Љубињу није имао традицију и нисам одустајала ни када сам радила са мањим бројем дјеце. У то вријеме моја кћерка и син су играли фолклор па њихови другари и тако смо кренули од мале групе да би за врло кратак период то прерасло у озбиљан рад“.
Њена посвећеност малтене је опипљива. Зато нам је јасно зашто ово чиме се бави никако не доживљава као посао већ исконски позив душе.
„Ово не могу назвати послом јер тада би то било нешто што мора да се ради. Овако, радим срцем па ми није тешко ни када морам да одвојим безброј сати, не само за учење кореографије, већ и да нађем средства за путовање, да се снађем за ношње, за смјештај и хиљаду других ствари да би дошло до неког концерта. Али свему вас научи живот, уђете у процес и посложите коцкице. Хвала Богу задовољна сам и искрено се надам да ће ме здравље послужити да још пар година будем са овом дивном дјецом“.
Захваљујући толикој жељи и вољи, дјеца из КУД- а Љубиње обишла су цијелу Републику Српску и већи дио Србије и Црне Горе и, готово на свим такмичењима остварили изузетне успјехе.
„Посебно женска пјевачка група која задњих неколико година ради у оквиру нашег друштва. На пар фестивала освајали смо прва, друга и трећа мјеста, што је за нас велики успјех. Учествовали смо на „Златном опанку“, затим у Орашју на „Међународном фестивалу фолклора“, на разним саборима и гдје год смо били добили смо завидне коментаре. Дјеца су само у 2025. години имала 35 концерата, а осим наступа у Љубињу били су у Београду, Новом Саду, Чачку... Посебно ме радује што су сва друшта са којима смо сарађивали увијек имали жељу да дођу у Љубиње, чиме се наша ријека пријатељства шири и са свима смо у контакту“.
Оно што је још једна посебност рада овог друштва је да сваки наступ представља више од такмичења па и самог путовања.
„Трудим се да свако путовање претворим у едукативну екскурзију, да дјеца обиђу манастире, цркве, музеје, библиотеке, све што је могуће. Потрудимо се да спојимо угодно и корисно и да осим концерата, првенствено дјеца науче своју културу, вјеру, ко су и одакле потичу. У том духу, обиљежимо и наше велике вјерске празнике васкршњим и божићним концертом, а за Дане Светог Василија Острошког приредимо лијеп концерт на отвореном, код цркве на Мишљену“.
Па иако је у Љубињу креирала потпуно нестварну причу, и након 20 година постојања те бројних признања, и даље се боре са недостатком ношњи, основним средством за рад.
„Ми смо Удружење грађана и наш буџет није велики али функцинишемо и сналазимо се. Пробе одржавамо у просторијама Друштвеног центра, које су релативно условне. Кренули смо са неким пројектом у овој години и надамо се да ћемо недостатке успјети да поправимо. Најпотребније су нам ношње и опанци. Без њих сав наш труд и рад не могу доћи до изражаја, поготово ако смо у прилици да идемо на неки фестивал или такмичење. Уз све друго што некако можемо да надокнадимо ношње су нам приоритет и суштина нашег рада, а јако су скупе. Буџет нам оде на гостовања и превоз и велико хвала дугујем свим херцеговачким кудовима који су нам ношње посуђивали. Прије пар година преко Општине, неких пројеката и уз помоћ родитеља успјели смо да направимо скромни фонд за наступе у окружењу, тако да сад располажемо са шест комплета ношњи Херцеговине и по осам Лесковца и Пирота. Наша дјеца их сигурно заслужују и пресрећна сам што смо успјели и толико!“
Десанка разлог за радост увијек нађе па иако се непрекидно довија на разне начине да дјеци обезбиједи и оно основно. Захваљујући подршци других херцеговачких ансамбала снађе се и по питању кореографија. Тако данас са пуно поноса и знања изводе пар сплетова дјечијих игара за млађе узрасте, затим игре из Херцеговине, игре Старе планине, Шумадије, Централне Србије, Косовског Поморавља те игре из Лесковца, а тренутно примпремају игре из Врања.
Планова имају много, а једина жеља им је да трају, како нам рече Десанка, на радост њену а посебно свих чланова ове предивне фолклорне приче.
„Средином септембра у Љубињу смо одржали „5. Сабор фолклора“, на који се одазвало више од 300 малишана, а потом концертом и свечаном литијом учествовали на обиљежавању славе наше Општине. У октобру нас очекује излет у Србију и гостовање код нашег братског куда у Фекетићу, у новембру концерт у Вуковару у „Удружењу Срба из Вуковара“, док нас у децембру чекају припреме за новогодишњи и божићни концерт. Планова је много и трудимо се да их испоштујемо у складу са могућностима“.
Поред фолклора, у КУД-у Љубиње баве се и другим занимљивим садржајима – едукативном школицом разних активности за млађи узраст, као што су вече малих манекена, маскенбал, спортске игре за „Недјељу дјетета“, затим дани воћа, поврћа те цртање у природи. Све како би имали дјетињство испуњено богатством успомена на КУД кроз који стасавају, попут и њиховог ментора, која никада није заборавила ни своју учитељицу фолклора, Цмиљу Вујовић.
Носивши у срцу властита сјећања на оне уз које је и сама расла, када погледа иза себе, Десанка зна да уложени сати, дани и године нису били узалуд. Чине посебан печат сваког члана овог друштва, али и жене која је, потпуно несвјесно исписала историјске странице фолклора у Љубињу.
Зато, када је питате зашто је још увијек ту, добијете одговор у коме је сажет сав смисао живота и сва њежност једне жене, која најтананијим, мајчинским емоцијама свакодневно бдије над својим КУД-ом и сваким дјететом које јој безрезервно вјерује.
„Мислим да би нам свима било боље када не бисмо све гледали кроз материјално. Можда нешто у датом тренутку не изгледа примамљиво, али кад прођу године, остану вјечне успомене урезане у сјећању мом и све моје дјеце, које се не могу мјерити ни са чим. Уз толику љубав, кад се осрвнем на протеклих 20 година, за себе пуног срца могу рећи да сам богата жена!“
Љубав – једина нит водиља
Десанкин свијет испуњен је и писањем и до сада је издала двије збирке пјесама, једну љубавне поезије „Недосањани сан“, а другу, сходно њеној неизмјерној љубави према дјеци „Хајде свијете буди дијете“, како нам рече, као поклон унуци и сваком дјетету.
„Нарочито сам срећна што сада моји унучићи играју фолклор, тиме се ова наша нит љубави преноси даље. Посебно сам захвална мојој породици, супругу и дјеци, без чијег разумијевања не бих ово могла радити, као и неизмјерној подршци родитеља са којима могу све да се договорим. Желим да кажем да поред љубави према фолклору много волим и Љубиње. Колико год наша општина била мала, има своје предности. Дјеца живе здравим, лијепим животом, а породичне вриједности се и даље чувају. Сви су научили дио наше традиције јер је важно да сачувају свој идентитет, посебно данас, у времену модерних схватања живота. Са друге стране, медицински је доказано да је фолклор једина физичка активност у којој су укључени сви мишићи па позивам сву дјецу, која то првенствено воле, да дођу на неку од проба и виде тај наш чаробни свијет другарства, лијепих животних навика, гдје на путовањима научимо да будемо пријатељи, да помогнемо, да се сналазимо у новим срединама. Ко дође једном, тешко одустане!“
Комплимент какав се заслужује
„Много животних лекција научила сам баш од те дјеце. Године са њима, уз њихову неискварену љубав и машту, утицале су на мој живот. И кад бих имала тежак дан, међу њима све прође, они су покретачи свега. Знају много више него ми одрасли, само ако знамо да их слушамо. Створили смо однос да смо више од породице. Кроз наш рад многе сам и удала и оженила и родила су се њихова дјеца која сад играју фолклор. Проживјели смо много тога заједно и заувијек остали заједница која, на првом мјесту, функционише са много љубави. Сви наши сусрети увијек су посебни. Било да је ријеч о онима који више не живе у Љубињу или онима који су овдје, а чија дјеца су сада чланови КУД-а. Родитељи су послали дјецу тамо гдје су знали како се ради, што је мени предиван комплимент!“
Подршка која се цијени
„Родитељи су нам велика подршка, труде се да помогну око концерата, превоза, организације, да угосте дјецу која гостују у Љубињу. Прије пар мјесеци, цијелој пионирској групи од 24 дјечака и дјевојчице, родитељи су из личних средстава купили ношње и опанке јер им је било жао да тако лијепо раде а нисмо у могућности да их опремимо. И сада су тако дивно сређени и прелијепо их је видјети. Прије пар дана један наш бивши члан, који је давно отишао из Љубиња, преко своје организације донирао јеновац за осам комплета ношњи Косова и Метохије. И то је један од многих гестова који се тешко може описати ријечима. Како нам се руке повежу у коло тако се повежу и наша осјећања!“
