У Музеју Херцеговине Требиње данас је одржан разговор под називом „Гостујући радници Херцеговине“, који покреће теме гастарбајтера и уопште масовних одлазака на „привремени“ рад у иностранство.
Из мултидисциплинарне перспективе, али и од самих повратника из иностранства, посјетиоци су могли да чују нешто више о пројекту „Музеја Југославије Југо, моја Југо - гастарбајтерске приче“, начину истраживања и сарадње са бројним странама, укључујући и Музеј Херцеговине.
Александра Момчиловић Јовановић, кустос из Музеја Југославије из Београда каже да је пројекат започет у Србији, али са жељом да се прошири на читаву територију бивше државе, јер је тема заједничка и због тога су контактирали разне институције и организације у БиХ, између осталих и Музеј Херцеговине Требиње, са којима су отварили одличну сарадњу.
„Иначе, све је иницирано великом изложбом 2016. године, отвореном у Београду, која се звала 'Југо, моја Југо – гастарбајтерске приче', по пјесми Силване Арменулић. То је тема која покрива миграције, поготово емиграцију из ових крајева, која се дешава не само деценијама већ и вијековима и не само трбухом за крухом, већ и из разних разлога, потребе за бољим животом и стандардом. Како смо и планирали, пројекат би требало да се прилагоди свакој средини, са њеним индивидуалним и аутентичним причама на ту тему. То су теме одлазака и повратака, дома, припадности и слична питања која се отварају када се говори о привременим или трајним миграцијама“, истакла је Момчиловић Јовановић.
Она је додала да је циљ да се продуби сарадња, да више сазнамо једни о другима, подијелимо искуства, препознамо да многи међу нама живе животе који су тим искуствима обојени и да се повежемо не само институционално него и на људском плану.
Божана Ђузеловић, виши кустос Музеја Херцеговине Требиње каже да су добили понуду за сарадњу од Музеја Југославије из Београда, на тему гастарбајтера, коју су радо прихватили.
„За нас је то била врло интересантна тема, с обзиром на то да се ми, када је ријеч о традиционалној култури и етнологији, првенствено бавимо периодом од краја 19. вијека до Другог свјетског рата. Познато је да су миграције из Херцеговине биле присутне још у том периоду, па и касније, између два свјетска рата. Постоји и она изрека: 'Херцеговина цијели свијет насели, а себе не расели'. Управо нам је било интересантно да у истраживање укључимо и шездесете и седамдесете године, када је један дио Херцеговаца одлазио у западну Европу“, навела је Ђузеловић.
Она је додала да им је посебно интересантно што су колеге из Музеја Југославије то посматрале из културолошко-антрополошког угла.
„Показало се да то нису само миграције у смислу кретања становништва ка подручју централне Европе, него да су ту присутни и одређени културни обрасци. Људи који су одлазили тамо стицали су одређене вјештине и знања и са тиме се враћали у Требиње. То је можда један од начина да сазнамо како смо, на примјер, први пут добили телевизор или миксер, што је значајно олакшавало тадашњи живот становништва које је живјело на овом подручју. Ми смо за овај пројекат имали два врло интересантна саговорника, повратнике Драгана Провиџала и Владимира Чаречину. Они су нам причали о искуствима која су стекли, а њихове приче ће свакако бити дио изложбе коју планирамо за сљедећу годину“, рекла је Ђузеловић.
Своје искусто пренио је и Владимир Черечина, повратник из Канаде, по занимању дипломирани економиста, а који ради као туристички водич.
„Прије 20 година сам се вратио из Канаде. Мислим да се овдје уз мало труда може лијепо живјети. У Канади сам радио у својој струци и што се тиче посла било је одлично. Сваки годишњи одмор сам проводио у Херцеговини и тамо нисам имао друштвени живот, живио сам без породице и то је разлог што сам се вратио“, навео је Черечина.
Данашњи разговор под називом „Гостујући радници Херцеговине“ је повод за наставак прикупљања грађе, започете 2022-2023, као и елемената за изложбу која ће се реализовати у јесен 2027. у Требињу.
