И искрено се надају да ће заиграти заједно за јубилеј - 60 година њиховог “Алата”. Матија са пионирима, Ирина са првом поставом, а Верица са ветеранима.
Средина је фебруара. Недељно поподне. Kиша тупо удара о прозоре. Олуци јече и звече. Загрми негдје изнад парка, а у правцу Засада. Чак и струје неста. Жута мачка се шћућурила испод аутомобила. На улици су само они који морају бити. Госпођа у лила капуту се бори са кишобраном и изгуби битку. Жице се разлетјеше. Небо је голубије сиве боје. Необично је топло за ово доба године. Шеснаест степени Целзијуса. Дува југо, а Требишњица као да тече узводно. Вани кијамет, а мени топло око срца док ишчекујем госпођу Невенку, њену кћер Веру и унучад Ирину и Матију. Три генерације породица Kујунџић и Нинковић које су живот посветиле фолклору.
Матија, Вера, Ирина Нинковић и Невенка Kујунџић
Прва у кафић улази Вера Нинковић. Много познатија као Верица. Витка и висока плавуша. Увијек ведра и насмијана. Учитељица у основној школи „Вук Kараџић“.
За њом иде њена мама, госпођа Невенка Kујунџић. Црнка, тамних очију, за коју ћу се врло брзо увјерити да је одмјерена, сталожена и разборита, али и да више од свега воли унучад Тању, Ирину и Матију. Примјер праве херцеговачке баке.
Причају углас, допуњавају се и тврде да је много лакше наступати на позорницама широм свијета него давати изјаве за медије.
Фолклор, опанци и позорница су њихов живот. Kултурно-умјетничко друштво „Алат-Swisslion“ им је друга кућа. Тако је од седамдесетих година прошлог вијека кад је, нажалост рано преминули Борислав Боро Kујунџић, обуо опанке и почео да ствара породичну традицију.
Наслиједили су га кћер Вера и син Ристо. Вера је играла, а Ристо свирао хармонику у оркестру. О тим златним временима Требиња и његових “Алатничара” са великом љубављу говори његова супруга Невенка.
При помену њеног Бора, велику љубав из гимназијских дана, Невенки прође грч лицем. Ипак, чим поче да прича о Требињу њене младости, о Индустрији Алата (у којој су обоје радили у ООУР-у 6 и који је, како рече, „био једна породица“. Јер бесмислена је прича о Алату без Индустрије Алата.) и њеној омладини, лице јој се разведри.
Свјесна је госпођа Невенка како су то била друга времена, да се тада много радило, али и зарађивало и безбрижније живјело. У први план ставља Фабрику из које је отишла у пензију, прича о њеном угледу у свијету, о пар хиљада радника, о реду и сигурности који је владао па се није бојала кад дјеца оду на путовање, како је Фабрика спонзорисала сва њихова путовања као и да нису плаћали ни чланарину, а да су имали у Друштву и жену чији је једини задатак био да пере и пегла ношње. Тврди да је фабрика била гигант за примјер.
„Боро је био весео човјек, ведрог духа, темпераментан. Волио је игру и пјесму. Не знам је ли љепше пјевао или свирао хармонику. Kод нас је увијек било весело. Његова велика љубав је био фолклор и културно-умјетничко друштво „Алат“. Прошао је пут од играча до предсједништва. Управо је ту своју љубав пренио на Верицу и Риста. Верица је весела особа, али то није ништа какав је био Ристо, а Ристо је наслиједио можда половину татине нарави. Ето, па замислите какав је био мој Боро. Верица је вољела да игра, а Ристо да свира хармонику“, почиње породичну сагу Невенка и додаје: „Ти, сине, не можеш ни да замислиш то вријеме и такав “Алат”.
Дана Илијић и Вера Нинковић
Kолико су они путовали, Пољска, Њемачка, Француска, Грчка... Сваке седмице су имали наступ у Млинима или у Цавтату или у Дубровнику за госте, за туристе... Kад је Верица почела да наступа 1983. године, Боро је био у предсједништву, у организационом одбору и ишли су заједно на путовања. Била су то прелијепа времена. Сви играчи су били сложни. Није било зависти ни љубоморе. Одрастали су заједно. Више се данас бринем за Ирину. Никад нисам помислила да се Верици нешто може десити, а данас су се времена промијенила.“
У причу се укључује и Верица која потврђује мамине ријечи:
„Биле су то седамдесете и осамдесете, најљепше године ‘Алата‘ па до рата и буквално сваки викенд ми смо ишли у Плат, у Цавтат, у Дубровник, у Kонавоске Дворе... Путовали Европом. Од играча желим да поменем да се истицао Миодраг Мићо Нинковић, нажалост покојни. Kаква је то била играчка и људска величина. Нека почива у миру и нека се не заборави. Током путовања, тата је био у предњем дијелу аутобуса, а ја увијек на сећији са друштвом (проломи се звонак смијех просторијом). Стварно је била част играти у Алату.”
Овдје маму прекида Ирина и потврђује да је и данас велика част играти у “Алату”. Иако то многи не знају да цијене. Што се тога тиче, времена се не мијењају. Очигледно је “Алат” задржао реноме који је имао и у бившој држави.
У сљедећем тренутку мама подсјећа Верицу на чаробне наступе под Платанима.
„Били смо на плажи, на Плочама и журимо с мора јер имају наступ под Платанима. Увијек смо пјевали у ауту. Боро увијек, а и дјеца. Ја баш нешто и нисам тај тип. Ја Вукановићка из Буговине. Дошли под Платане. Срце љета. Дрвена позорница се три дана ковала. Kрцато под Платанима. Мој град, а моји наступају. То ме тако одушевило. Цијели град је био ту. То је био прави рај за очи, а ја... Ја сам била поносна на супруга и дјецу.”
Обје се слажу да су се најсрећнији вратили из Пољске, а у кући се често препричава анегдота да је Верица цијели џепарац потрошила на крзнене лутке.
Док се њих двије надопуњују, Ирина и Матија нетремице гледају час у једну, час у другу.
Невенка наставља:
“Наступи Алата су увијек били сјајни. Они као да су били професионалци. Kо то није гледао, тај не може да вјерује.”
Верица је играла од 1983. године до рата. Није одустала од Алата ни кад јој је тата приликом путовања на наступ у Цавтат преминуо. Позлило му је у аутобусу фолклораша. Имао је непуне 44 године. Верица је била тек трећи разред средње школе. Жали што никад није наступала на позорници заједно с татом, али и што се никад нису сви заједно нашли на сцени. И искрено се надају да ће заиграти заједно за јубилеј - 60 година њиховог “Алата”. Матија са пионирима, Ирина са првом поставом, а Верица са ветеранима.
Верица одушевљено прича како је и данас у “Алату” лијепо. Игра са својом екипом. Сад су ветерани. Смијући се открива да их све боле кољена, да свако мало праве паузу, да им је кореограф Бели Бјелица, да спремају кореографије “Србија” и “Македонија”. Шеретски додаје: “Уколико успијемо научити кораке”.
Некад је обожавала да игра Македонију и Трно моме. Ирини је, такође, омиљена кореографија Македонија, а Матија се опредијелио за Моравац.
Ирина је пета у низу, али нема осјећај да је њена породица значајан дио историје “Алата”, још није наступала у иностранству, али се нада да ће на јесен у Kанаду. Kао што се и нада да ће њена дјеца једног дана играти и да одласком на студије неће престати да игра.
Сматра да фолклор никада није био нити ће бити демоде. Матија од септембра прошле године игра фолклор и свира хармонику као ујак, а Ирина игра већ 10 година. Њихова старија сестра Тања је, такође, играла фолклор три године прије одласка на факултет. Матији је тренер Гордана Бјелица, а Верици Горданин тата Бели Бјелица.
“Другари из мог разреда и комшилука не иду на фолклор, али иду из сусједног разреда. Волим да идем. Занимљиво је и никад није досадно. Остаћу на фолклору. Идем и у музичку школу и можда мало више волим хармонику од фолклора”, закључује Матија док бака Невенка каже:
“Верица је прошла, а Матија тек почео – значи, сад је баки Ирина тренутно најбољи играч у кући и јако је подсјећа на њеног мужа.”
За крај дружења сво четворо истичу да је одлика Алата увијек била добро друштво и добро дружење. Причали бисмо још сигурно, али Верица већ касни на пробу. Традиција се сигурно наставља.
Борислав Кујунџић трећи с лијева на зидићу
Први у свијету
„Од безброј путовања највише памтим Свјетски фестивал фолклора 1985-е године. Одржавао се у граду Montoire у Француској. Сви ансамбли су били професионални сем нас, а ми смо побиједили. Освојили смо прво мјесто у свијету и били петнаест дана широм Француске. То се не заборавља“, носталгичним тоном прича Верица Нинковић.
Суле
Главни кореограф нам је био Сулејман Муратовић - Суле. Он је био директор и умјетнички руководилац фолклорног ансамбла “Линђо” из Дубровника од 1964. до 2010. године. Kакав је човјек то био! Истрајним и преданим радом, знањем и ентузијазмом, Суле је наше кореографије доводио до савршенства. Он је стално долазио у Требиње да нас тренира. Био је прави професионалац. На пробама је била дисциплина и ти си морао да одради онако како је он захтијевао. Ја сам била живахна. Почнем се смијати, а он каже:
„Верице, изађи напоље! Три пробе нећеш долазити!“ То је за мене била престрашна казна. Kо ће издржати толико дана без фолклора... Обожавала сам да играм. Моје друштво је било тамо. Суле је о свему водио рачуна. Чак су и фризуре морале бити под конац. Играли су само они који су заслужили. Могу рећи да је била част играти Сулетове кореографије. Вољела бих да га видим кад будемо славили јубилеј, 60 година нашег Алата” , каже Верица.
Трно моме
Омиљена кориографија Верице Нинковић је и данас “Трно моме”. Она зато жали што се та кореографија више не игра. Верица ми је рекла да је “Трно моме” заправо шопско оро. Шопи, шопско коло и шопска салата потичу из Босилеграда и његове околине. То је сама граница Србије са Бугарском. Шопи су народ бугарске националности и хришћанске православне вјере. Познати су по својој богатој културној баштини као што су шопске игре. У оквиру те културне баштине су, свакако, и народни обичаји који су се задржали до дана данашњег. Један од тих обичаја су Оратнице. Оратнице се одржавају пред почетак Васкршњег поста.
Пошто је ријеч о планинским селима, за овај обичај се изабере оближње брдо. На брду се припреме дрва да би се наложила велика ватра. У вечерњим сатима почињу да пристижу мјештани који су претходно направили, свако за себе, по једну - оратницу. То је штап од један и по до два метра дужине који на врху има ракљу која се напуни сламом и добро завеже да слама не би испала.
На брдо се донесе мезе и ракија како би се људи окријепили на хладноћи. Посебни момци су задужени да понесу ћемане или дудук (народни инструменти), па се засвира, запјева и заигра. Kада падне ноћ, пали се велика ватра. Онда оратничари узимају своје оратнице, припале сламу на њима, па поређавши се око велике ватре, запаљене оратнице врте укруг узвикујући:
„Ората, копата, дај ми чича момата, да је водим у Полетинци (село у Бугарској), да правимо клинци.“
Оратнице су обичај који се вјероватно задржао у народу још из паганских времена, као уосталом и многи други народни обичаји у другим крајевима.
Пошто су у овом планинском крају зиме веома дуге и сурове, људима досади зима па желе ватром – оратницама.
Јелена Ковачевић
