Пише: Сања ПЕШУТ
КРВАВИ ТРОЈИЧИНДАН 1941.
ЈАМА КАПАВИЦА - ВЕЛИКО СТРАТИШТЕ ЉУБИЊСКИХ СРБА
У прољеће 1941. године, када су се у цијелој Европи већ увелико захуктали точкови Хитлеровог нацизма, а под тим истим окриљем на Балкану основана Независна Држава Хрватска, све маске су пале.
Екстремни хрватски, проусташки елементи на овом подручју били су присутни још из ранијег времена, а стварањем Бановине Хрватске, као аутономне територијалне јединице унутар Краљевине Југославије 1939. године, овакви елементи су ојачали, инфилтрирали се у државни, војни и управни апарат и отворено почели своју дјелатност усмјерену на остварење циљева које је касније дефинисао један од идеолога усташког покрета Миле Будак - стварaње етнички чисте хрватске државе уништењем прије свега српског народа: трећину покатоличити, трећину протјерати и трећину убити. Ова идеологија израсла је из идеја хрватског политичара из 19. вијека Анте Старчевића и теорије о тзв. „државном и повијесном праву“.
Истини за вољу, родоначелници усташког покрета, хрватски националисти и сепаратисти још у првим деценијама двадесетог вијека, преко убиства краља Александра 1934. па до оснивања Бановине Хрватске, своје намјере под геслом рјешавања хрватског питања нису ни прикривали. Са оснивањем Независне Државе Хрватске почињу црни дани а, испоставиће се, и године за српски народ који је чинио трећину становништва ове фашистичке творевине.
„Анте Павелић је намјеравао одмах и по сваку цијену да ријеши оно што се називало 'српским питањем' у НДХ, а Срба је било преко 30 одсто. Сматрано је да они, као православни хришћани, као људи који припадају неком другом културолошком и националном кругу, немају шта да траже на том хрватском 'повијесном' подручју. Хитлер је савјетовао Павелићу да Независна Држава Хрватска, уколико жели да потраје, бар педесет година мора водити нетолерантну националну политику”, сматра др Горан Латиновић, историчар и професор на Филозофском факултету Универзитета у Бањалуци.
Латиновић објашњава : „Дакле, режим Независне Државе Хрватске, не само да је лично, на основу те идеологије која је формирана раније, негдје у другој половини 19. вијека, намјеравао да ријеши питање Срба у Хрватској тако што ће их истријебити, него је за то добио подршку Адолфа Хитлера. Бројни хрватски званичници су отворено говорили о начину на који треба истријебити Србе из НДХ. Свакако најпознатија је изјава Миле Будака већ из априла 1941, који је рекао да трећину Срба треба убити, трећину протјерати, а трећину превести у римокатолицизам и претворити у Хрвате. Тако у мају 1941. хрватски министар Милован Жанић говори да нема метода који усташки покрет, односно власт НДХ неће употријебити у тој намјери да истријеби Србе у НДХ“.
У таквим околностима усташки режим креће у лов на Србе, и већ у првим данима свог постојања Независна Држава Хрватска засијана је масовним гробницама српског народа, а међу првима су оне у Херцеговини.
„ШТО УЗМЕТЕ ПУШКОМ И НОЖЕМ ТО ЈЕ ВАШЕ“
Љубиње је у то вријеме било напредна варошица и уједно сједиште среза који се протезао од Стоца до Поповог поља, укључујући и Равно. Одмах након успостављања НДХ и у Љубињу усташка власт почиње провођење својих планова.
Већ 19. и 20. маја 1941. у мјесту се успоставља повјереништво усташке власти, управна и војна структура. За повјереника је постављен Леон Тогонал, родом из Загреба, рођени брат Хермана Креша Тогонала, који је био именован за усташког повјереника у Гацку. Херман ће окрвавити руке у Гацку, гдје је руководио масовним покољима на Корићкој јами и околини, а ни Леон неће заостајати за братом по свирепости својих злочина у љубињском крају. У Љубињу се одмах формира усташки војни логор, на чијем челу је био логорник Јуре Бороје из Равног, тада студент. У Равном, које је тада такође било дио среза Љубиње, за логорника је именован Виде Жутац.
Славољуб Михић, хроничар и публициста из Љубиња, истраживао је ове догађаје, према историјским записима или сјећањима свједока.
„Неки Бећировић из Кладња био је постављен за котарског предстојника. Он није одмах лично дошао на дужност, него га је мијењао извјесни Сулејман Танчица, шумарски чиновник из Љубиња. Значајан догађај се одиграо у Љубињу већ 24. маја 1941. године. У Љубиње тада долази највише усташко руководство, у којем су, како видимо, удружени Хрвати и муслимани. Лично је Јуре Францетић, Павелићев повјереник за Босну и официр Усташке војнице, био на челу делегације. Био је ту и Алија Шуљак из Требиња, 'побочник' за источну Херцеговину, оно што је Павао Цанки био за западну Херцеговину. Одржани су тада велики зборови и у Равном, и у Љубињу, а на зборове су били позвани Хрвати и мислимани који су се масовно одазвали. Било је присутно преко 700 људи. Чули су се ватрени, запаљиви говори, Леон Тогонал је рекао тада 'што узмете пушком и ножем, то је ваше'“.
Ови масовни усташки зборови биће увод у крваву драму која ће се одиграти и љубињском крају наредних дана.
РАЦИЈЕ И МАСОВНА ХАПШЕЊА СРБА
Није се дуго чекало да се пређе са ријечи на дјела: усташке станице формиране су у Љубињу, Влаховићима и Равном. Већ трећег јуна 1941. почиње велика рација и масовна хапшења и одвођења људи из села Убоско, Поцрње, Ранковци, Влаховићи, Капавица. Неколико стотина усташа у великој акцији обилази терен и одводи око 160 мушкараца, старости од 16 до 60 година.
„Ту је примијењена рација у којој је учествовало близу 500 усташа. Рација је подразумијевала блокаду терена, све од Жегуље, преко Љубиња, до Влаховића, гдје је била жандармеријска станица. Људи су једноставно били изненађени, затечени. Та екипа коју предводи Тогонал дошла је прво у село Ранковце. Ту су заузели Пецељеве куће, једноставно се уселили. Већ првог дана је Леон Тогонал ради примјера, како је сам рекао, убио домаћина Митра Милојевића пред укућанима. Који дан прије, било је јављено по селима да Срби треба да истакну бијеле крпе, да домаћини буду кући, да се не смију удаљавати. То је на почетку било схваћено као нека нормална безбједносна мјера, без неког осјећаја да је то репресија која се не може поднијети. Међутим, то је све била превара: људи су били у кућама и тако су их лакше похватали и одвели, а рација је покрила широки терен тих села од Убоска, Влаховића, Капавице. У то вријеме на Влaховићима и на Капавици је било и локалних муслимана лојалних усташама, који су то подручје надзирали“, каже Славољуб Михић.
Недавно преминули старина Богдан Круљ из села Ћуковци, који је тада био дванаестогодишњак, причао је о тим догађајима који су му се уразали у памћење.
„Рођен сам у селу Ћуковци 1929. године. Мој отац Владо је живио овдје у селу са породицом, све мирно и нормално до 1941. године у прољеће. Тада су дошле усташе и одвели га заједно са још једним братом, одавде из куће. Ја сам сједио на камену пред кућом кад су оца и стрица извели. И комшије друге још су исто покупили и отјерали су их у село Ранковце. Имао сам тада дванаест година и сјећам се како је завладао страх у народу, почео је народ да се склања и бјежи у збјегове. Мене су моја баба и мајка обукле у женску одјећу да ме заштите, јер сам већ био поодрастао дјечак. Већ се народ спремао у збијег у Радимљу и ја сам горе изашао обучен у женску одјећу.“
У селу Влаховићи усташе одмах убијају шесторицу људи јер су пружали отпор приликом хапшења. Усташка рација по љубињским селима трајала је два-три дана. Колико је народ на почетку био затечен оним што се догађало, говори податак да су многе мушкарце одвели, а да их чак нису ни везали. Људи су се углавном беспоговорно предавали усташким патролама, вјерујући да ће добити нека упутства о понашању у новој држави и да ће их пустити кућама.
Људе похапшене током велике рације, више од 160 мушкараца, усташе су груписале у логор у селу Ранковци, где је и раскрсница путева. Држали су их опкољене, у ужасним условима. Појединце који би се побунили, негодовали због нечега, или угледније домаћине већ су ту, у том импровизованом затвору, тукли и мучили. Међу затвореним Србима био је и свештеник Ставро Манастирлић, који је 1936. године рукоположен за пароха у Поцрњу и њега су усташе тешко злостављале. Убројиће се овај љубињски свештеник међу више од 200 свештених лица, монаха и великодостојника Српске православне цркве које су усташе убиле током Другог свјетског рата.
„Тужно је то. Одвели су их из кућа, без икаквог протеста, нису их чак ни везали, људи нису ни слутили шта намјеравају са њима. На Ранковцима су били два дана затворени у једној штали, у некој долини. Трећег су их дана изводили и везали на дуге конопце по десеторицу или дванаесторицу. Причали су људи како је на једно мјесец дана прије један Хрват однекуд из Требимље дошао у овај крај, као хоће да купи крава, волова, коња, обилазио терен по Влаховићима и овим другим селима, распитивао се, док није схватио да су људи ту углавном голоруки сељаци, да ту нема оружја по кућама. То је у ствари био шпијун”, испричао нам је старина Љубан Буквић из села Убоско, којем су на капавичкој јами убијени отац и четири његова рођака, такође Буквића.
Док су људе држали у импровизованом логору на Ранковцима, млађи су говорили о могућности бјекства. Међутим, старији међу њима били су опрезни, плашили су се одмазде над њиховим породицама које су остале код кућа, што је било и реално за очекивати.
КОЛОНА ВЕЗАНИХ КРЕЋЕ У НЕПОЗНАТО
„На Тројичиндан, осмог јуна, негдје поподне су почели да их везују у конопце. Неки су већ након тих неколико дана у лошим условима били исцрпљени, жедни, неки су слабо могли и да се крећу, поготово они старији, па су једни друге морали да вуку при ходу по камењару. Још увијек су усташе говориле да ће их повести у Љубиње да их тамо саслушају, да је све то само дио успостављања нове власти. Та илузија је трајала док нису видјели да их воде према Капавици, тек тада је било јасно да их не воде у Љубиње ни на какво саслушање, него да их још чека неизвјесност, а каква - још увијек нису знали. Био је понеко ко би се усудио да покуша да се отме из те колоне, али би их они који су спроводили групу ударали кундацима или чак пуцали на њих“, приповједа Славољуб Михић, а према свједочињима преживјелих из колоне смрти. У тим конопцима били су заједно везани очеви и синови, браћа, кумови, комшије.
Миленко Ђурић из села Капавица имао је тада шест година и цијели живот пратила га је та слика: „У тој колони је са својим оцем био везан и Ристо Климента из Капавице, мој крштени кум. Био је јак, крупан момак, мало је било таквих момчина. Он је хтио да бјежи, да нападне стражара који их је чувао, али му ћаћа није дао. И ето, сва тројица, и Ристо, и ћаћа му и брат су завршили у јами“.
А недалеко од села Капавица, на локалитету у народу званом Гувна налазила се једна од бројних крашких јама, каквих има на цијелом динарском подручју. Неће проћи пуно времена да везани људи у колони схвате да је то њихово крајње одредиште. У свом злочиначком плану уништења једног народа, усташе су се досјетиле да управо те крашке јаме искористе за брзу и једноставну елиминацију великог броја људи.
„Што се тиче тог феномена јама, то су усташе радиле из врло практичних разлога. Значи, они су планирали масовна убиства читавог становништва и требало је то на неки начин или прикрити или бар негдје склонити те трагове масовних злочина. А онда, читав тај динарски систем, не само у Херцеговини, него све преко западне Босне па до Велебита, Лике, Баније, гдје год су постојале јаме, оне су кориштене за то. И по томе се, између осталог, види колико је тај злочин планиран. У току устаничких акција 1941. године пронађени су не само спискови становништва, него и пописи јама и процјена колико лешева може да стане у неку јаму. И на читавом том простору Херцеговине, гдје год је то било могуће, усташе су користиле те крашке јаме управо за те своје геноцидне намјере“, каже историчар проф. др Драга Мастиловић.
Његов колега, такође историчар, Предраг Лозо сматра да су јаме, као мјеста извршења масовних злочина, изабаране из више разлога: „Под број један, да се злочинац једноставно отараси тијела. Било је лако прикривање таквих злочина. Осим тога, карактеристичан је директни контакт злочинца и жртве, дехуманизујући однос који приликом убиства понижава жртву. Јаме су у сеоским заједницама до тада служиле за одбацивање нечистоћа, угинуле стоке и тако даље. Тако и сам чин бацања Срба у јаме има дехуманизујућу, понижавајућу поруку, гдје жртва није имала право ни да буде достојно сахрањена, нити да се о њој зна. Дакле, говоримо о дехуманизовању, сакривању, понижавању жртава прије самог убиства. Људи су често живи бацани у јаме и они су у јамама били живи и умирали тамо у тешкој агонији. То је доносило ужасну патњу, што посебно доприноси суровости феномена крашких јама“, каже Лозо.
„ТАДА СТАДЕ ПИСКА ЉУДИ...“
И при припреми и извођењу масовног убиства на јами Капавици примијењен је исти метод. Најприје су усташе спровели везане људе до локалитета Гувна, пар стотина метара од саме јаме, а одатле их у групама, конопац по конопац, водили на само стратиште.
Приликом ексхумације јаме Капавица, 1990. године, забиљежено је видео записом потресно свједочење Вукана Клименте, који је преживио ову голготу.
„Казали су нам - сједи, сјели смо. Лезите на десну руку, послушали смо. Каже, отпасивајте пасове - одријешише људи пасове. Завезивајте очи - почеше пасовима завезивати очи. Тада стаде писка људи - брат брата дозива, кум кума, рођак рођака, отац сина свога зове“, сјећао се старац ужасних тренутака пред масовно смакнуће на јами.
Међутим, није све ишло по плану за злочинце и то ће се показати као судбоносан моменат захваљујући којем је од ужасне смрти у јами Капавица успјело да се спасе више од педесет људи.
„Шта се догодило? Водили су по групама људе на јаму, а остали су везани чекали свој ред на Гувнима. Поред јаме је био и стрељачки строј. Како су људи били повезани на један конопац, убили би из оружја првих неколико, онда би се они који су везани са њима сурвавали у јаму, а усташе би их гурале дрвеним моткама и вилама у отвор јаме, тако да је већи број људи жив бачен у јаму. Догодило се, међутим, да се отвор јаме затворио тијелима и испреплетеним конопцима. Усташе су закључиле да не може више да их стане у ту јаму и јавили овима који су чували људе на Гувнима. То је међу њиховим старјешинама направило нервозу, настао је метеж и међу везаним људима“, приповиједа Славољуб Михић. Овај драматични тренутак описао је у свом казивању и Вукан Климента.
„Закукао сам шта ће моје јадно троје дјеце када након мене остану. А не мисли се Вуле, каже ми усташа, брзо ће и они за тобом. Ја сам у тој гужви и гунгули у себи Бога споменуо, Тројичиндан споменуо, и само Бог и Тројичиндан ми је помогао - скочио сам на ноге, а за мном Славко Ђурић и Милан Гордић. Усташе су осуле ватру из пушака, настала је паника. Милан је погинуо, погодио га је метак, није ни тридесет метара одмакао био, а мени су све између ногу звиждали куршуми, али нисам се заустављао док нисам утекао у шуму.“
Захваљујући тим околностима, чак педесеторица од 160 људи које су усташе намјеравале да свирепо убију на јами, успјело је да побјегне и касније да свједочи о тим догађајима.
ГОЛГОТА КАПАВИЦЕ ОДНИЈЕЛА 121 ЖРТВУ
Ипак, на Гувнима су стријељали све оне који, већ претучени и измрцварени, нису могли или, помирени са судбином, нису хтјели да бјеже. У јаму је тог 8. јуна бачено више од 70 људи, а још тридесет и двојица су стријељана на Гувнима. Укључујући оне које су усташе поубијале ранијих дана приликом хапшења или покушаја бјекства, голгота јаме Капавица однијела је укупно 121 жртву.
Као и већина других јама - масовних гробница Срба у Херцеговини, и јама Капавица била је забетонирана по налогу комунистичких власти, а о овом догађају није било пожељно да се прича. О крвавом Тројичиндану, кришом и у уским круговима, само су понекад говорили преживјели и захваљујући њиховим казивањима сјећање на овај страшни догађај преносио се са генерације на генерацију.
Јама Капавица ексхумирана је 1990. године и сви посмртни остаци жртава достојно су сахрањени у заједничку спомен костурницу на Гувнима. На овом мјесту, на годишњицу страдања, сваке године окупљају се потомци убијених, мјештани Љубиња и околних села, како би њима и њиховој невиној жртви одали поштовање.
