Ове године навршава се 85 година од почетка Другог свјетског рата, који је у Херцеговини, под окриљем фашистичке Независне Државе Хрватске, однио многе српске жртве, а најстрашнији су били усташки масовни покољи на јамама. У знак сјећања на страдале, у пригодном фељтону, биљежимо податке и свједочења о херцеговачким стратиштима, која и данас живе у колективном памћењу народа овог краја.
___________________________________
Пише: Сања ПЕШУТ
ПРВИ МАСОВНИ ПОКОЉ СРБА У ХЕРЦЕГОВИНИ
КРВАВА НОЋ НА КОРИТИМА
...као да није имала краја. За неколико сати у јаму дубоку тридесетак метара бачено је више од 140 људи. Ударани су маљевима, ножевима, стријељани из пушака и гурани у гротло. На њихова тијела злочинци су бацали ручне бомбе и дијелове околних стијена. Осморица су преживјели бацање у јаму...
______________________
На почетку Другог свjетског рата, судбину српског народа на територији западно од ријеке Дрине увелико ће обиљежити чињеница да је 10. априла, проглашењем Независне Државе Хрватске са самозваним поглавником Антом Павелићем на челу, овај простор ушао у састав те нове фашистичке творевине.
Марионетска, квази-држава, нацистичка НДХ обухватила је велики дио територије Kраљевине Југославије: цијелу данашњу Хрватску, цјелокупну Босну и Херцеговину и Срем. Територија НДХ подијељена је на двије окупационе зоне, њемачку и италијанску.
Подручје Херцеговине, на којем је измијешано живјело српско православно, хрватско католичко и муслиманско становништво, нашло се у италијанској окупационој зони, али под усташком управом.
Херцеговина се кроз историју показала и доказала као традиционално бунтовна област: овдашњи Срби често су подизали устанке против угњетача и окупатора, од Османског царства до Аустроугара. Зато новоформирана Независна Држава Хрватска, одмах по потписивању Римских споразума 18. маја 1941. између Мусолинија и Павелића, у Херцеговини успоставља своју управну и војну инфраструктуру.
У свим градовима, варошицама и селима формирају се усташке „постаје“, што од домаћих Хрвата и муслимана, што од јединица упућених из Загреба. Одмах потом почиње остварење раније зацртаних злочиначких планова истребљења српског народа. Народ, обезглављен и затечен доласком нове власти, још није био свјестан њеног крајњег циља. Навикли да се државе и управе, закони и правила на овом историјски „трусном“ подручју често мијењају, Срби су били резервисани према новој држави, и нису знали шта могу да очекују од ње.
А у пакленим кухињама НДХ, уз благослов римокатоличког клера, план је већ био спреман: требало је брзо, ефикасно и уз што мање војног и техничког ангажмана смакнути што више Срба. Најприје одраслих, војноспособних мушкараца, а потом се прешло и на уништавање цјелокупног становништа, укључујући и жене, дјецу и старце. Геноцидном плану ишло је у прилог то што на крашком динарском подручју има много дубоких понора и јама. У љето 1941. постаће то масовне гробнице српског народа, а масовни покољи на јамама били су један од најстрашнијих начина убијања. У таквим покољима убијене су хиљаде цивила, мушкараца, жена, дјеце. Прво такво стратиште у источној Херцеговини била је Корићка јама, између Гацка и Билеће.
ДОЛАЗАК УСТАШКЕ ПОСАДЕ
Подручје Корита обухвата неколико заселака у два километра широком и око шест километара дугом појасу, уз саму границу Херцеговине и Црне Горе.
У центру Корита, поред магистралног пута, налази се споменик са именима шездесет тројице српских добровољаца, солунаца из овог краја, погинулих у Првом свјетском рату. Ово мјесто поноса и славе свједочи о јуначкој прошлости и патриотизму народа овог краја.
Три километра сјеверније, у правцу Гацка, такође поред самог магистралног пута, мјесто је језе, ужаса и туге - Корићка јама Голубњача. На овом мјесту усташе су у ноћи између 4. и 5. јуна 1941. године на монструозан начин убиле и у јаму бациле више од 140 мјештана Корита. Међу њима је било и 29 солунских добровољаца. Преживјели су највећа стратишта Великог рата, али не и злочиначки поход својих комшија који су се заклели на вјерност Анти Павелићу и фашистичкој Независној Држави Хрватској. Корићка јама прва је масовна гробница Срба у Херцеговини.
Успостављање усташке власти у тадашњем гатачком срезу почиње крајем маја 1941. У Гацко је 27. маја стигао усташки повјереник Херман Крешо Тогонал, након чега се на том подручју организују први усташки одреди.
Како у гатачком срезу није било много Хрвата, усташе од самог почетка анимирају локално муслиманско становништво. Формира се усташки одред од муслимана из области Фазлагића кула, а недуго потом падају и прве жртве Хермана Тогонала и његових муслиманских пратилаца – усташе упадају у поједине српске куће у Гацку и околини, убијају домаћине и угледне људе или их затварају у усташки логор у самом мјесту.
Распоређене су усташке станице, „постаје”, нарочито у селима која гравитирају црногорској граници, а Корита су важила за једно од већих и богатијих села.
Једна таква станица формирана је крајем маја 1941. у згради основне школе у центру Корита. Стигла је усташка посада од четрдесетак људи, под командом Мухарема Главинића, хоџе из оближњег села Кључ. Јединица је састављена углавном од муслимана, такође из околних села Фазлагића куле, Цернице, Грачанице, Автовца.
Милорад Носовић из Корита, тада дјечак, један је од ријетких још живих свједока тог времена. По свом памћењу, али и по свједочењима која је слушао, приповједа: „Тога 28. маја 1941. године стигао је усташки камион пред основну школу у Коритима. Био је пун усташа, наоружаних, носили су заставу са шаховницама. Усташе су ушле у школу и обратиле се дјеци ријечима да иду кући и да тог дана неће више бити наставе, да ће се они уселити у школу јер морају чувати границу према Црној Гори. 'Нема више Краљевине Југославије, сада је независна хрватска држава која вас штити. Кажите својим родитељима да дођу и донесу оружје ако га имају. Уколико не донесу, сви ће бити кажњени'“, препричава Носовић ријечи које су му се урезале у памћење.
ЗАТОЧЕНИ НА ПРЕВАРУ
Неколико дана касније, 2. јуна, усташе су ставиле плакат на мјесну кафану у којем позивају да сви Корићани дођу те вечери у соколски дом, наводно на неки састанак.
„Притом су обилазили село, све засеоке и гдје су год нашли човјека код куће, повели су га са собом. Онима које нијесу нашли кући запријетили су преко родбине да морају доћи. Ја сам тада имао пет година и добро се сјећам када су дошли пред нашу кућу, тражили су оца који није био ту него у сусједном селу. Запријетили су баби и мајци да обавезно отац дође навече на састанак јер ће бити кажњен, па је у питању, како су рекли, 'живот и томе малом што стоји ту', а то сам био ја“, сјећа се Милорад Носовић.
Велика зграда соколског дома налази се у центру Корита, и постоји и данас, насупрот споменика корићким жртвама. То је било сабирно мјесто за мушке главе из села. Објашњено им је да се јаве у дом због наводног издавања легитимација и упутстава како треба да се понашају у новој Независној Држави Хрватској. Највећи број усташа стационираних на Коритима били су муслимани из сусједне Фазлагића куле. Историјски подаци говоре да су њима усташки челници, врбујући их на оданост поглавнику, обећали да ће им припасти сва српска имања и све што нађу у кућама уколико се прикључе усташкој војсци.
Српски домаћини на Коритима су се углавном покоравали наредбама, мислећи да је боље да их послушају, него да доведу и себе и своје породице у опасност. Извјестан број њих је оклијевао и склонио се из села или крио у околини.
Оне који су се одазвали позиву усташе су смјештале у главну салу дома и у том загушљивом простору натрпале су више од 140 сељана. Међу њима је био и дванаестогодишњи дјечак Коста Глушац, који ће касније постати и жртва и херој.
Преживјели свједоци догађаја касније су причали како су из почетка усташе дозвољавале да жене доносе храну и воду људима који су били у дому затворени два дана и двије ноћи. На улазу су стражари контролисали те пошиљке да се не би унијело какво оружје или писмо. Како је вријеме одмицало, а никакав састанак није се одржавао, појединци су почињали да сумњају у намјере њихових чувара и предлагали покушај бјекства, али би их други ућуткивали бојећи се посљедица. Са вањске стране соколски дом је био опкољен наоружаним усташама, са пушкама упереним у врата и прозоре. Из правца Гацка и Билеће 4. јуна предвече пристигли су камиони са усташама, који су се постројили испред дома и положили неку врсту заклетве.
ПРЕД ТАМОМ ГОЛУБЊАЧЕ
Тада заточени људи губе сваку наду и почиње ужасно страдање. Стражари су почели да изводе једног по једног из велике сале соколског дома у споредне просторије гдје почињу мучења и премлаћивања. Под окриљем ноћи, 4. јуна касно увече, довезени су камиони пред бочни улаз у дом и на камионе су почели да убацују већ измрцварене и претучене људе. Везали су их по двојицу или тројицу жицом, у људске снопове.
„Мој отац Обрен био је везан са својим шуром, Крстом Сворцаном. Везали су их конопцима, окренуте леђима један другом, а сами чин су изводили на тај начин што су их из једне просторије изводили у другу просторију, ту су их тукли, мучили, а онда убацивали на камионе и возили до јаме. Приликом бацања у јаму, погодили су једним метком Крста, отац је остао непогођен, а усташе су их гурале кољима ка окну јаме и тако обарали у понор. Сви остали су прошли кроз такву тортуру и голготу и тај свирепи чин је трајао негдје до три-четири сата послије поноћи, 5. јуна“, казује Драган Носовић.
И прича о дјечаку Кости Глушцу имала је трагичан крај, а описује је Милорад Носовић који је више пута слушао свједочења преживјелих: „Усташе су позвале да се морају јавити мушкарци од 14 до 60 година, али ето он је био најмлађи, не знам како је завршио у соколском дому, имао је 12-13 година. Од Косте се нијесу бојали, то је мало дијете, није он опасан, зато га нису везали. Међутим, Коста је током вожње до јаме једноме од свезаних мушкараца, Јакову Миловићу одријешио руке. Када је стао камион поред јаме, Коста је искочио, а они су осули паљбом и пушкама за њим, да га ухвате. Јаков Миловић, овај који је одвезан, искористио је ту гунгулу, искочио са камиона, пао на насип. Ранили су га у руку, међутим успио је да побјегне. Мали Коста, на жалост, није знао да се снађе као Јаков, да бјежи у шуму, него је побјегао својој кући, која је била недалеко од јаме. Ту су га опет ухватили и вратили назад, па је и он скончао у јами као најмлађа жртва, а Јаков се захваљујући њему спасао“.
Крвава ноћ на Коритима као да није имала краја. За неколико сати у јаму дубоку тридесетак метара бачено је више од 140 људи. Ударани су маљевима, ножевима, стријељани из пушака и гурани у гротло. На њихова тијела злочинци су бацали ручне бомбе и дијелове околних стијена. Осморица су преживјели бацање у јаму, а двојица од њих, који су имали мање повреде, неким чудом успјели су сами да се извуку из јаме након што су злочинци отишли. Остале преживјеле, изранављене и поломљене, 6. јуна из јаме су извукле комшије.
„У јаму се тада, 6. јуна спустио Петар Курдулија и он је извукао пет преживјелих, а мој отац је, ето, несретним околностима, остао у јами и даље јер је прекинуто извлачење пошто је неко дојавио да иду Италијани, односно некаква колона камиона да се креће из правца села. Међутим, радило се о некој паљевини пилане у центру села, па су наставили са извлачењем. Мој отац је посљедњи извучен, и вриједи да поменем да је њега из јаме извукао Љубо Курдулија“, каже Драган Носовић.
Укупно су осморица преживјела покољ, али је један од њих преминуо непосредно након што је извучен из јаме јер је, онако дехидриран, попио већу количину воде. Четворица су страдали касније у рату, па су крај Другог свјетског рата живи дочекали само тројица свједока покоља. Милорад Носовић, публициста и новинар, забиљежио је и записао свједочење свог рођака Обрена Носовића.
„Остао сам жив пуким случајем. Усташе су на ивици јаме пуцале у нас тројицу везаних. Они који су били везани са мном били су погођени и падоше низ стијене и повукоше и мене те усташе не стигоше да ме упуцају. Пао сам на мртве скоро неозлијеђен. Преко лешева сам се успио повући у један припећак у јами. Међутим, ускоро бацише бомбу и ту сам добио тешке повреде на рукама и кичми. Настали су неиздрживи болови, али ми је жеђ била тежа од болова. Лизао сам у полусвјесном стању зној, крв, мозак и све на што сам могао наићи у самртној патњи од жеђи“.
Након крвавог пира на Корићкој јами, усташе су опљачкале куће и све вриједности, и одвеле неколико хиљада грла стоке да их подијеле као плијен. Осим масовног убиства на јами, на бестијалан начин поубијали су и људе које су држали затворене у школи. Тамо је међу жртвама био и Јован Курдулија, отац монахиње Христине, која је у свом родном селу засновала манастир Светог Јована Кронштатског, и свој живот је посветила молитвеном сјећању на жртве.
„Везали су их ваљда у ланце, па су их спалили, и он је изгорио у ланцима. Послије, кад је мајка дошла да преузме остатке, каже најтеже јој је било одријешити оне ланце. И нису могли познати ко је ко и одакле је јер су изгорјели, само су их по остацима одјеће који нису били догорјели распознавали“, сјећа се мати Христина мајчиних ријечи.
Осим покоља на Корићкој јами, усташе су тих дана убили значајан број људи и у школи, али и на неколико других локација, па je крајњи број жртава јунског покоља у Коритима и околини - већи од двије стотине.
Био је то први масовни злочин усташа у овом крају, и наговјештај онога што је чекало српско становништво и у другим дијеловима НДХ. Уједно, овај догађај подстакао је и бунт код народа, па је одмах након злочина на Коритима у овом крају подигнут и први устанак Срба против фашиста и усташа.
РАНЕ ЈОШ ДУБОКЕ, КАО БЕЗДАНИЦЕ
Након тешких и крвавих ратних година, мјештани Корита су већ 1953. ексхумирали остатке својих сродника из јаме. Кости мученика тада су, симболично, похрањене у соколски дом, гдје је и почела њихова голгота. Три године касније, 1956. године, сахрањене су у нову спомен костурницу, али под петокраком умјесто крста, јер тада није било пожељно да се говори о геноциду над једним народом. Означени су као жртве фашистичког терора. Неки од џелата са Корићке јаме погинули су током рата. Мухарем Главинић 1946. године осуђен је на смрт стријељањем, али већина злочинаца никада није одговарала за своја злодјела.
Овај страшни злочин обиљежио је на неки начин живот мјештана у неколико генерација. Угашени су домови, поубијани очеви, браћа, синови.
Уз јаму је прије двадесетак година изграђена мала спомен капела, а постављена је и спомен плоча за Корићане који су преживјели масакр. Један од њих, старина Јаков Миловић, 1991. године, на педесету годишњицу страдања, открио је бронзану скулптуру на спомен-костурници, рад вајара Нандора Глида.
Неколико стотина метара удаљен од јаме је манастир Светог Јована Кронштатског, који је уз помоћ вјерног народа утемељила мати Христина. Док јој је здравље допуштало, свакодневно је бринула о спомен-комплексу Корићке јаме.
Јер, за потомке жртава, њихове сроднике и све оне који чувају сјећање на прву масовну гробницу српског народа у Херцеговини, ово је мјесто посебног поштовања и пијетета. Сви они се окупљају сваке године у првој седмици јуна да се присјете предака и њихове жртве.
