Trebinjska pijaca tridesetih godina prošlog vijeka.png (901 KB)

Када говоримо о животу жена у Херцеговини минулих времена, најчешће помислимо на тежак живот, непрекидан рад, многа одрицања и строга патријархална правила. Али иза те слике крију се и неке другачије, готово заборављене приче, сачуване у породичним сјећањима, обичајима и предањима наших бака и прабака. Приче које откривају колико је жена, иако често у сјенци мушкарца, била важна за породицу и очување традиције.

Крајем 19. и почетком 20. вијека дјевојке у Херцеговини удавале су се веома младе, а породице су биле бројне, често са десет до петнаест чланова. Доласком у мужевљеву кућу, млада невјеста затекла би већ утврђена правила, обичаје и породичну хијерархију. Али у нови дом доносила је и нешто своје – знања, навике и обичаје које је наслиједила од мајке и баке.

Porodica trebinjskog trgovca Marka Dučića.png (1.21 MB)

Божана Ђузеловић, кустос етнолог Музеја Херцеговине у Требињу, подсјећа да су жене управо на тај начин имале важну улогу у очувању породичне традиције.

„Када данас говоримо о обичајима везаним за различите животне циклусе, свадбеним или погребним обичајима, често чујемо да се у једној породици нешто радило на један начин, а у другој другачије, иако су породице из истог села. Управо то нам показује да су жене биле носиоци и чувари обичаја. Оне су доласком у нову породицу доносиле оно што су научиле у својој родној кући, а затим то преносиле на нове генерације. Тако су се обичаји чували, али су се и мијењали, јер је свака жена доносила нешто своје“, објашњава Ђузеловић.

Разлике су постојале и у начину ословљавања жена. Док су у Поповом пољу и након удаје често називане по дјевојачком презимену или селу из којег су потекле, у другим дијеловима Херцеговине било је уобичајено да добију назив према мужевљевом имену.

„У Требињској шуми, на Зупцима и у Љубомиру жене су се претежно називале по мужевима. Моју бабу су, на примјер, до смрти звали Божовица, по мом дједу. То је био уобичајен начин ословљавања и дио свакодневног живота“, каже Ђузеловић.

Посебно занимљив обичај задржао се у Поповом пољу, гдје су жене и након удаје често називане по дјевојачком презимену или селу из којег су дошле. Тако су у новој породици остајале Драчевка, Величка, Седларка, Ћукуша, Вулуша или Шишуша. О томе свједочи и Симо Радић, кустос историчар Музеја Херцеговине, који указује на необичну посљедицу таквог начина ословљавања.

„Ако би се у истој породици нашле двије жене из истог мјеста, једну би називали по презимену, а другу по селу из којег је дошла. Такав начин ословљавања толико је ушао у свакодневни говор да многа дјеца нису ни знала како им се мајка заправо зове. Припадници старијих генерација причали су ми да су тек када би им баба умрла, приликом писања смртовнице, сазнали њено право име. И данас, када разговарамо са људима о поријеклу породица и родословима, често знају од којих је баба потекла, али не и како се звала. Она је можда тако губила нешто своје лично, али је истовремено чувала идентитет који је добила рођењем, односно припадност породици из које је дошла“, објашњава Радић.

О животу жена у прошлости сачувано је релативно мало писаних трагова. Радић објашњава да су историјски документи углавном биљежили активности мушкараца, док је женски дио породичног живота остајао у другом плану.

„Ако посматрамо средњовјековне документе, најчешће ћемо наићи на уговоре које су потписивали мушки чланови породице, било да је ријеч о најму радника, продаји стоке, земље или пољопривредних производа. Чак је и приликом одласка дјевојке на рад у Дубровник отац у њено име потписивао уговор. Ни из османског периода немамо много писаних трагова о томе какав је заиста био положај жене. Оне се готово и не помињу у изворима, па је веома тешко само на основу докумената створити потпуну слику њиховог живота“, каже Радић.

Vršidba žita u Hercegovini.png (1.07 MB)

Ипак, нешто више о женама сазнајемо из записа путописаца, новинара и других савременика Херцеговачког устанка у 19. вијеку.

„Бројни путописци, репортери и новинари који су у вријеме Невесињске пушке и Херцеговачког устанка обилазили Херцеговину, ратишта и збјегове, оставили су свједочанства о томе колики су терет жене носиле на својим леђима. У тим бурним временима оне су водиле рачуна о дјеци и старима, припремале храну, дочекивале мужеве, браћу и очеве са ратишта, превијале им ране, припремале одјећу и носиле храну устаницима. Постоје чак и подаци да су поједине жене учествовале у борбама, доносиле муницију и допремале је на положаје како би помогле устаницима. Положај жене у Херцеговини био је заиста тежак и сложен. На то су утицали и сам терен, историјски процеси и друштвене прилике које су обиљежавале живот на овом простору“, наводи Радић.

О односу према жени понешто откривају и свадбени обичаји. Посебно је занимљив откуп дјевојачког руха, о којем су писали истраживачи херцеговачке традиције Обрен Ђурић Козић и Љубо Мићевић.

„У тим записима нигдје се не помиње да се млада куповала. Када се описује свадбени обичај, говори се о откупу дјевојачког руха, који се обављао неколико дана прије доласка сватова. Најчешће је најмлађе мушко дијете из младине породице било задужено да прода рухо. Долазило је до цјенкања са младожењом, дјевером и кумом, па се погађала цијена. Некада је то био један баул и још неколико завежљаја, док су послије Другог свјетског рата, нарочито шездесетих и седамдесетих година, дарови постајали много бројнији и раскошнији. У другим крајевима постојао је обичај симболичне продаје младе, а ми се често шалимо да смо у Херцеговини жене више поштовали, па их нисмо продавали“, прича Радић.

А можда најбољу слику живота Херцеговке даје стара народна изрека да три ћошка куће стоје на жени, а један на мушкарцу. Мушкарац је био старјешина породице и представљао домаћинство у јавности, али је велики дио свакодневних обавеза почивао на жени.

„Жена је заправо била једна сива еминенција. Како се говорило, мушкарац је глава куће, а жена врат. А глава иде тамо гдје је врат окрене. Сигурано је да су наши преци Херцеговци били вриједни, стамени, храбри и одлучни људи, снажног карактера, али много тога не би успјели да нису имали подршку жена код куће. Замислите човјека који креће у устанак, а оставља старе родитеље, ситну дјецу и домаћинство. Неко је морао да брине о свему томе. Жена је распоређивала храну, које је најчешће било веома мало, јер су гладне године биле честе. Морала је да води рачуна да свако добије бар нешто, да припреми храну ономе ко је на тешком послу, било да је ријеч о зидању, орању или неком другом физички напорном раду. У ратним временима морала је да обезбиједи храну и за оне који су одлазили у борбу. На жени је заиста много тога стајало“, објашњава Радић.

Porodica Lazara Galića iz Gojšine, početak 20. vijeka.png (470 KB)

Он вјерује да су мушкарци били свјесни колико жене доприносе опстанку породице, мада им то нису увијек отворено признавали.

„Мислим да им је у већини случајева на неки начин прећутно одавано поштовање и признање за све што су радиле. Али чини ми се да су жене право поштовање добијале тек у познијим годинама, када би из улоге невјесте прешле у улогу свекрве, односно жене која у пуном смислу руководи домаћинством“, истиче Радић.

Колики је женски утицај заиста био, показује и начин на који су се некада уговарали бракови. Иако су у просидбу одлазили мушкарци, избор будуће невјесте често је био у женским рукама.

„Када се мало дубље позабавимо традиционалном културом и обичајима везаним за различите животне циклусе, схватамо да су жене имале главну улогу у многим стварима. Ево, на примјер, када се у Херцеговини ишло у просидбу, ишли су мушкарци. Али ја се увијек запитам ко је ту дјевојку заправо одабрао. Па сигурно будућа свекрва. То знамо не само из етнолошке литературе него и из породичних предања. Жене су биле те које су запажале која је дјевојка добра, вриједна и способна, па су те информације преносиле мушкарцима. Они су затим ишли да обаве просидбу или договоре брак. Некада су се договор и просидба обављали заједно, а некада одвојено“, објашњава Ђузеловић.

Управо су жене биле и главни преносиоци пјесама, прича, вјеровања и породичних обичаја. Много тога што данас знамо о традиционалној култури сачувано је захваљујући ономе што су мајке и бабе преносиле дјеци и унуцима.

„Све оно што смо учили, стицали и знали, најчешће смо добијали од својих мајки и баба. Мушкарци, нарочито у 18. и 19. вијеку, често нису ни били у могућности да сједе и причају са дјецом, јер су морали да ратују, бране породицу, а затим да обрађују земљу и обављају друге послове. Жене су биле те које су чувале, његовале и, што је најважније, преносиле обичаје. Народно предање данас је један од веома значајних извора за проучавање наше традиционалне културе. А ко је чувао то предање, ко је преносио обичаје, него наше бабе и мајке?“, наглашава Ђузеловић.

И док су у породичном животу имале незамјењиву улогу, у родословима су често остајале готово невидљиве. Породична стабла углавном су вођена по мушкој линији, а жене су помињане као нечије кћерке, супруге или мајке.

Primjeri umske nošnje iz Popova.png (3.11 MB)

Симо Радић сматра да је тиме женама учињена велика неправда.

„Често сам имао расправе са старијим члановима породице и родбине који су говорили да је 'женска крв тања'. По том схватању, ближи вам је рођак од стрица него, рецимо, од тетке. Ја бих их онда питао како је то могуће када велики дио родбине имамо управо по женској линији, преко мајке, тетака и других сродница. На то нису знали да ми дају одговор. Сматрам да је то велика мањкавост традиционалног начина вођења родослова и једна неправда према женама. Већ дуго се бавим истраживањем свог породичног стабла и трудио сам се да, кроз разговоре са старијим сродницима, читање записа, црквених књига и читуља, идентификујем што више жена и унесем их у родослов. Желио сам да и оне добију одговарајуће мјесто у породичној историји, јер, да није било њих, не би било ни нас, ни свих генерација које су дошле послије нас“, наглашава историчар.

Ипак, сродство по женској линији није било без значаја у свакодневном животу. Ђузеловић подсјећа да се о тим породичним везама водило рачуна, нарочито приликом склапања бракова, како би се избјегле брачне везе међу блиским сродницима.

Поштовање које су жене уживале у породици није, међутим, значило да су биле поштеђене предрасуда. Посебно је то било изражено када је ријеч о рађању дјеце.

„Морамо поменути и нека схватања која су била посљедица незнања. Крајем 19. и почетком 20. вијека, ако жена није могла да зачне, увијек се сматрало да је она крива. Ако су се рађала само женска дјеца, опет је жена била крива. Данас знамо колико су таква схватања била погрешна, јер су наука, медицина и биологија то показале. Али тада су жене често биле окривљаване за нешто на шта нису могле да утичу. Послије Другог свјетског рата долази до великих промјена у положају жена, а развој науке и медицине допринио је исправљању и тих неправди“, каже Ђузеловић.

Такве противрјечности пратиле су живот Херцеговке генерацијама. Могла је бити ослонац цијелог домаћинства, чувар породичног насљеђа и особа чија се ријеч уважавала, а да истовремено није имала једнак друштвени положај као мушкарац.

Žene u umskoj nošnji.png (1.05 MB)

Ни историја јој није посвећивала много пажње. У записима о прошлости највише простора добијали су ратови, устанци, политички догађаји и њихови учесници. О људима који су за то вријеме чували домаћинства, подизали дјецу и одржавали свакодневни живот сазнајемо знатно мање.

„Ако погледамо историјске списе и историографска дјела, видјећемо да су у првом плану војни и политички догађаји и њихови учесници, који су у том периоду углавном били мушкарци. Немамо довољно увида у свакодневни живот обичног човјека, у његову породицу, у оно што се дешавало у позадини и што је заправо омогућавало тим људима да стварају историју и културу. Ријетке су жене о којима знамо нешто више. А и када се помињу, најчешће је то зато што су биле супруге или мајке значајних личности. Међутим, многи од тих људи не би постали оно што јесу да у њиховим породицама није било снажних жена које су их одгојиле, подигле и усмјериле“, истиче Радић.

На ове ријечи Божана Ђузеловић надовезује се сјећањем на владику Атанасија Јевтића, који је у причама о дјетињству често помињао мајку.

„Сјећам се владике Атанасија, који је, када је дошао у Херцеговину, веома често помињао своју мајку. За многе ствари говорио је: 'Моја би мајка рекла...' Наравно, када би причао о дјетињству, помињао је и оца, али је мајка, судећи по његовим причама, била веома важна фигура која је значајно утицала на формирање његовог карактера и личности. А сви знамо какав је био владика Атанасије“, присјећа се Ђузеловић.

У породичним сјећањима и данас живи много тога што историјски извори нису забиљежили. Зато су разговори са старијима и биљежење породичних прича драгоцјени за потпуније разумијевање прошлости.

Јер, иза сваког познатог херцеговачког презимена, иза сваког родослова и сваке приче о јунаштву, стоје и генерације жена чија имена можда нису записана, али без чијег рада, снаге и пожртвованости не би било ни породица, ни традиције, ни историје какву данас познајемо.

1000349039.jpg (1.08 MB)

Етнолог Божана Ђузеловић: У бабином сандуку чувале су се успомене

„Дјевојачко рухо у Херцеговини најчешће се чувало у баулу, дрвеном сандуку са заобљеним поклопцем. Дјевојке су припремале рукотворине, претежно ткане на разбоју или украшене везом, који је био посебно препознатљив у Херцеговини. То су радиле саме, уз помоћ својих мајки, и на тај начин се представљале будућој породици. Сви ми који смо као дјеца одлазили код баба на село сјећамо се тих баула. Баба би нам увијек нешто извадила из њега – кекс, бомбону, наранџу... Све је попримило мирис нафталина, којим су се ствари штитиле од мољаца, или лаванде, али је тај баул имао неку посебну драж. Рухо је, осим материјалне, имало и велику духовну вриједност, првенствено за саму жену, али и за њену будућу породицу, као и за породицу из које је одлазила.“

1000349040.jpg (1.13 MB)

Историчар Симо Радић: Жене су чувале и тајне народне медицине

„Велики дио народних мелема, чајева и различитих препарата припремале су жене. То знање преносиле су с кољена на кољено. Истраживањем њиховог свакодневног живота могли бисмо много сазнати и о развоју народне медицине, али и о ручним радовима који су били један од начина њиховог изражавања. Када говоримо о историји, најчешће се бавимо ратовима, политичким догађајима и знаменитим људима, а много мање знамо о животу обичних породица. Управо ту постоји велики простор за истраживање, јер су жене биле носиоци бројних знања и вјештина које нису остале забиљежене у писаним изворима.“

Разговарала Биљана Медар.