Алберт Ајнштајн својевремено је рекао: „Свијет је опасно мјесто за живот, не због људи који су зли, већ због добрих који ништа не предузимају!“ На срећу, у Требињу, можемо бити поносни на добре људе, који осјећај за друге и потребу да дјелују и те како схватају на прави начин. Ти тихи чувари, мјесто гдје се најбоље осјећају, пронашли су под окриљем градске организације Црвеног крста Требиње. Неки од њих су и Александар Јанковић, волонтер ове организације 20, и Марко Савовић 15 година. Повезује их једна ријеч, довољна да искаже суштину њиховог бића – хуманост!

Александар припада генерацији оних који су се међу првима, послије рата, прикључили активностима Црвеног крста. Марка су, ти први подстакли да им се придружи.

„Са овим активностима започели смо, заправо, јер смо имали вишка слободног времена. Након рата, није било никаквих садржаја у граду и одлучио сам да не би било лоше да се придружим Црвеном крсту. Убрзо сам увидио да цијела прича и идеја имају смисла. Организовали смо се, скупили људе, одрадили безброј хуманитарних акција и креативних радионица, сарађивали са многим спортским и организацијама које раде са дјецом. Кад човјек сабере све урађено, схвати да је само радио на себи, што је наш највећи успјех“, започиње причу Александар.

Марко додаје, да је у почетку сумњао у себе. Највише, јер је сматрао да неће знати како некоме да помогне.

„Било је недоумице, све до момента док нисмо дошли до директних контаката са породицама којима је требала помоћ. Кад схватиш да је твоје мало, некоме не огромно, него све, позив се увуче у душу и срце. Све слободно вријеме и данас волим да посветим волонтирању. Неке ствари не можемо научити ни у школи ни на факултету, као што можемо у Црвеном крсту, а то је, да је најважније бити човјек сваког тренутка свог живота“, одлучно прича Марко.

Њих двојица нису једини волонтери требињског Црвеног крста. Оних, који размишљају на исти начин свакодневно је активно око тридесетак. Кад је ријеч о већим акцијама и кризним тренуцима, тај број се у моменту повећа и до стотину. О томе, како причају, најбоље свједоче дани и недјеље када су Републику Српску, 2014. године, захватиле поплаве.Тада је кроз Црвени крст, по једном дану прошло више стотина волонтера. Радили су даноноћно, а њих осам, међу којима и Марко, било је ангажовано на санацији штета у Бијељини, у кампу „Срце, рука, лопата“.

Александар прича да их све врсте активности кроз које као волонтери прођу, чине спремнијим за живот у сваком смислу. Потенцира, младе је данас, неопходно склонити са улице, из кафића, а умјесто једне од других, удаљити их од негативних утицаја интернета и друштвених мрежа.

„Уз прву помоћ и друге активности, улога Црвеног крста је и да од дјеце прави људе. Препуштени површности модерног времена, дешавају им се погубне ствари. Кад млади бораве у ЦК и добију задатак, они улажу све напоре и да га ријеше. Умјесто да постају безосјећајни, кроз наше активности развијају се у здраве, квалитетне и наравно хумане личности. Дјеца остају дјеца а постану људи. То је за њихово добро. У противном, ако нешто не предузмемо, требамо се запитати са ким ћемо сутра живјети?“

Умјесто тражења одговора на ово питање, од требињских волонтера чешће инсистирају да им објасне због чега раде оно за шта нису плаћени? Након толико покушаја, и Марко и Александар увидјели су да је ономе ко не схвата, немогуће појаснити поенту њиховог животног избора.

„Ми то осјећамо. Не може се то рећи. Тамо гдје ми дођемо, затекнемо сузе, а оставимо осмијех. То је награда која се не мјери ни са чим! То су осмијеси који се увијек памте! Кад смо тужни, нечија туга нас подсјети да увијек може бити горе. Знате, ти људи нас уче како све може бити лоше и добро. Они су наши пријатељи, они од нас праве боље људе!“

А кад осмијех нема цијену, а туђа радост покаже да оно што радите има смисла, настају сусрети који се вјечно памте. Наши волонтери имали су их на претек. Али, како нам причају, дјечији осмијеси су ти који разоружају и погађају директно у срце.

„Моменат када смо посјетили самохрану мајку са дјецом, никад нећу заборавити. Дошли смо да видимо шта и колико Црвени крст може помоћи. Кад смо сазнали да никад нису добили поклон, а да би их највише обрадовала лопта, кућама смо отишли плачући. Ангажовали смо се максимално, набавили све, и обавезно лопту! Прилазимо поново кући, а дјеца трче и вичу –  „Мама ево нам другара!“ Оно дијете ми је пришло, а силину тог загрљаја кад сам дао лопту, и сад осјећам. Кад је прошапутало – „Ти си мој анђео чувар“, нисам могао да зауставим сузе. Тај осјећај, кад некоме помогнеш, нема ријечи да опишеш. Само се изнутра, негдје дубоко, осјећаш боље“, прича двадесет шестогодишњи Марко о сусрету који тјера да на живот гледамо другачије. Александар Јанковић додаје, да је дјечији осмијех највећа сатисфакција, те да их је, за 20 година волонтирања, запамтио готово све.

Иако истичу да им је нечија радост довољна награда, на срећу, постоји неко ко је сматрао да њихову посвећеност, ипак треба наградити како доликује. На основу одлуке скупштине Црвеног крста Републике Српске за 2016. годину одликовани су „Сребрним знаком“ Црвеног крста за развој, унапређење организације, укључивање у чланство, те остваривање значајних резултата на пољу хуманости. Скромно кажу да им значи што је неко вредновао њихово залагање, те да је „Сребрни знак“ још једна потврда, да се налазе на исправној страни линије која се животом зове.

„Сви млади би требало да раде нешто корисно. Ми у Црвеном крсту не радимо за себе, него на себи, за град, околину, саму организацију. Најљепше од свега је што смо окружени хуманим људима. И још нешто, један од седам принципа ЦК, поред хуманости као најважнијег, је и добровољност. Кад радиш нешто зато што желиш, увијек дајеш максимум од себе“, закључују волонтери и хуманисти, не само требињског Црвеног крста, него и нашег града, Александар Јанковић и Марко Савовић.

И секретар градске организације Црвеног крста Требиње, Александар Копривица, некадашњи је волонтер, са стажом од 18 година. Говорећи о успјешно реализованим акцијама током године, истиче, да заслуге, искључиво, припадају волонтерима и професионалцима.

У недавној акцији „Недјеља солидарности“, прикупили су 25 пакета са основним животним намирницама и хигијеном, те их, у сарадњи са Центром за социјални рад, уручили најугроженијим породицама у Требињу. У сусрет 5. децембру, Међународном дану волонтера, као посредници у пројекту, набавили су кревете за Дом пензионера, а припремају се и за акцију „Пакетић за љепши осмијех“.

Поред традиционалних, прича Копривица, волонтери су ове године, програм рада допунили и неким новим активностима, попут предавања о трговини људима по школама и, крајем новембра, пројектом „Весела болница“.

„Жељели смо, колико је у нашој моћи, да дјеци на педијатријском одјељењу Болнице Требиње, дане које тамо проводе, на неки начин уљепшамо. Волонтери су извели представу, поклонили играчке, дружили се с њима. Видјевши реакције, покушаћемо акцију и чешће да организујемо“, каже Копривица.

Ако смо понекад и помислили да је доброчинство постало фраза која не припада модерном добу, радује спознаја да постоје они који нас демантују. Награде дођу и оду. Памте се дјела. А кад су хумана, онда су награде више од тога. Постоје Људи који их дефинитивно заслужују.

Волонтери дају смисао Црвеном крсту

„Тренутно имамо тридесетак активних и исто толико пасивних волонтера, као и осам професионалаца. Да није њих, Црвени крст не би био овакав какав јесте. Из тог разлога, не могу да не подсјетим да смо прошле године проглашени најбољом волонтерском организацијом у Републици Српској. Овим признањем, постали смо једини Црвени крст у Републици Српској који је до сада примио ту престижну награду од Министарства за породицу, омладину и спорт у Влади РС. Црвени крст гаји осјећај за солидарност, хуманост, човјечност, доброчинство. Сматрам да смо солидарни и више него што мислимо, а мање него што би требали да будемо. Такође, требали бисмо се више фокусирати на добра дјела умјесто на негативне вриједности које преплављују медијске просторе. Трудимо се да оправдамо то што припадамо организацији која се бави хуманошћу и солидарношћу. У томе нам помажу и сви појединци који се редовно придруже свим нашим акцијама“, напомиње Александар Копривица, секретар градске организације Црвеног крста Требиње.

Требињу нови Сребрни, али и Златни знак ЦК

Скупштина Црвеног крста Републике Српске додијелила је недавно на Палама највише признање за 2017. годину, „Златни знак“ Брану Дурсуну и Љубомиру Зотовићу, за дугогодишњи, деценијски добровољни рад, јачање хуманизма и међусобне солидарности. Ово признање додјељује се и за унапређење Црвеног крста, омасовљавање чланства и његово укључивање у остваривање програмских задатака.

За развој, унапређење организације Црвеног крста, јачање угледа и афирмације Црвеног крста Републике Српске, Скупштина је додијелила „Сребрни знак“ Јавној установи Дом ученика Требиње и Виолети Јањош – Живановић. На Скупштини је одлучено и да се девет захвалница уручи истакнутим активистима Градске организације Црвеног крста Требиње: Горици Шојић, Соњи Милишић, Миљани Иванишевић, Милану Миленићу, Рајку Ћапину, Бојани Милић, Тијани Вртикапа, Ањи Гугољ и Сари Павловић.