IMG-b0d56df2a0992becd8753e68236fbeef-V.jpg (351 KB)

Ђед Никола и насљедник породичне традиције - Никола млађи

Живимо у времену када се у први план, као нешто важно и врло битно, истичу традиционални породични производи, али и препознатљиве породице које су очувале традиционалне занате са посебним вјештинама чуваним и наслеђиваним с кољена на кољено.

Наш Херцеговачки крај је у овом нашем сивилу камена одгајао генерације људи који су се рађали на каменом кревету крај огњишта, а умирали на истом  таквом каменом кревету, али само на другој страни. И тај врло кратак размак од једног до другог каменог кревета био је камен: онај велики на кутари и три камене крижнице уз огњиште.

Такав је вијековима живот нашег Херцеговца који је ово камено изобиље претварао у значајан ресурс опстанка, а не размишљајући да ће тај обликовани ишпицани камен да му остане као подигнути споменик који ће вјечно свједочити о вјештини, управо, свог ствараоца који га је исклесао. Зато није случајно што у нашем крају, истина уријетко, још постоје породице које чувају и продужују живот овом тешком занату. У нашем крају је мало домаћина да ће отићи у туђу кућу да тражи маљ или ћускију, или не дај Боже, шпицу или гогицу... То би било мало понижавајуће и сиромашно. Ако је мушке снаге и домаћина у кући - ту се очекује да има и мајстора...

Ово неколико новинских стубаца, управо ћемо посветити једној таквој породици из села До у Попову пољу. Посјетили смо породицу недавно преминулог, нама комшијама добро познатог, мајстора Николе (Ново) Шишића.

ТАМО СЕ ЧУЈУ УДАРЦИ ЧЕКИЋА...

Ни пола године није прошло од упокојења Николе старог, а из Дола сам од његових првих комшија дознао да из овог села свакодневно допиру звуци машина и ударци чекића. Неко је покренуо бучне машине за камен... Већ данима се повремено Валом чује оштар звук тестере која звижди у ваздуху прије него додирне камену громаду. Значи, машине раде, а то је био нама разлог да посјетимо До и забиљежимо наставак послова са каменом ове бројне породице на овом породичном имању.

„И послије Николе Никола“, прве су ријечи Новице Шишића, када смо дошли пред каменорезачку радњу. „Мој син Никола кренуо је са мјеста на коме му је ђед стао. Скоро да се нијесу ни охладиле машине на којима је радио мој отац више од 20 година, а мој Никола није дозволио да се закључава ни кућа ни радионица. Све што се тиче радионице и камена питај њега, јер је њему ђед оставио све алате и све обавезе које се тичу радионице“, рекао нам је Новица када смо дошли пред њихову породичну кућу. 

Одакле унук великог мајстора на овом породичном задатку и одговорном послу дознали смо на лицу мјеста.

Машина је угашена, а Никола нам је кроз разговор открио намјеру и жељу да овај први контакт са јавности искористи да што више исприча о свом дједу Николи и његовом мајсторлуку и недостижним људским величинама...

„О себи ћу рећи само неколико реченица, а ја бих најрадије да читав ваш планирани простор посветим мом ђеду за кога ми се чини да и данас негдје из прикрајка гледа и  упозорава ме на некакве ситнице и недостатке. Он је био човјек од кога се могло учити у сваком погледу, а поготово око камена. Посао око камена не дозвољава половичан мајсторлук. Имао је једноставну поруку: мајстор јеси или нијеси... Ништа нема између...“

IMG-1b72923e745526c5c9fb8e8d74d7a291-V.jpg (287 KB)

Ђед Никола у каменом мајдану

Када сам овог младог мајстора питао када је дјед Никола њега препознао као наслиједника, од њих три брата, и када су његови први почеци, одговор је био једноставан и искључио све дилеме:

„Ја сам пропузао као беба и забијелио лактове и своја кољена у овој бијелој каменој прашини“, одговорио је Никола кроз осмијех без имало размишљања и додао: „Као дјетету од тих година није ми ништа драже било од простора око камене радионице и моје прве играчке су биле чекић и гогице, шпице и одбојци...Ђед ми је дао прве задатке, кроз моју игру и вишесатне боравке у тој бијелој прашини да штокујем комаде одсјеченог отпадног камења, само толико да ме задржи у радионици и да се не примичем машини ради моје безбједности. То је моје прво урађено камење и баш то камење је неколико година послије пред нашом кућом у Засаду ђед уградио у фонтану. Урадио је то да обиљежи мој мајсторски почетак, али и да моје одрастање и дјетињство повеже са својим личним стваралачким радом. Тек данас, када више није међу нама,  препознао сам његове намјере и истинску жељу за очувањем породичне традиције.“

IMG-839c362d02a7914f99efd2d1e8400fc5-V.jpg (1.14 MB)

Звоник у Бобанским Грепцима и споменик на Оровцу

Док се овај млади мајстор трудио да ми приближи у својим присјећањима дједове дуге љетне дане са шпицом и чекићем у рукама у мени се будило присјећање на овај простор Попова поља уназад неколико деценија. Његова прича ми је будила сјећање педесетак година уназад када су десетине поповопољских мајстора, од драчевског Осјека до величког Рата и струјићке Ластве, зарађивали шпицом и чекићем за кору хљеба. Слике из мог дјетињства су управо обојене у бијело, а настајале у тој каменој прашини. И послије много година тих прашњавих лица неких камених мајстора се кроз маглу сјећам. Нигдје се бразде зноја не уочавају тако као на прашњавом лицу каменог мајстора у врелим љетним данима...

Данас ме те бразде као гипсане фуге подсјећају на моје дјетиње виђење и сазнање о тежини живота каменоклесара Поповаца.

Враћам се кући овог поподнева, издалека ми се причињавају кратки звуци удараца чекићем. Одјекују ударци без икаквог реда, али са истом јачином... А ниоткуд не долази ниједан људски глас... Само у машти замишљам слике клесара међу литицама, или у плитком хладу од драче... Замишљам их и видим надвијене над каменом кога обрађују. Све ме данас међу овим обрађеним каменом присјећа на те седамдесете.

Никола је свом унуку причао приче о тешком животу поповског каменог мајстора и хљебу са девет кора који се зарађивао вађењем камена по сеоским мајданима.

Ни мајке, сестре и жене нису биле поштеђене овог терета па је овај млади човјек испричао причу коју сам некада раније чуо.

„Ђед Никола је исто тако млад ишао са својим оцем Новицом на читаве дане у камене мајдане. Љетни дан је био и по 16 сати рада, па би жене из породице носиле спремљен ручак за своје мушке који су радили од јутра до мрака. Била је то пауза од скоро један сат... Док су мушки ручавали жене би у то вријеме сносиле из брда урађени камен до пута да не би мушки дангубили. Замислите тај теретни посао ношења камена сматрао се лакшим, а наше баке и тетке су га радиле.“

Прича овог младог човјека за мене је била још једна потврђена прича о женама из Попова поља  за које се зна да су орале земљу, косиле траву, прскале лозу... Мушкарци су били у камену као најтежем послу. Жене из овог краја су улазиле у те лакше „мушке послове“, а који су скоро једнако тешки као и рад са каменом.

Приче о радовима на вађењу камена и детаљној обради су и те како добро познате овом младом човјеку, да сам на моменат био и затечен када сам прегледао фотографије које су настале последњих десетак година на разним каменим грађевинама.

IMG-f6dc2cc8a4a58e609ec770c570cba51c-V.jpg (298 KB)

Чесме у Подрашници, Мркоњић Град

„Ни један финални завршетак, додаје Никола, било ког споменика или чесме ђед није одрађивао без мене. Чекао би викенд када смо сви слободни да ускочимо у монтажу. Свакако, у тим тешким пословима ускакао је и мој отац Новица, али је ђед сваки пут искључиво тражио да му ја будем при руци. Ишли смо последњих 5-6 година и радили од Дубровника, Црне Горе до Крајине. Куда год смо се кретали ђеда су с поштовањем причекивали и поздрављали. Тада сам видио да је он са својим рукама и својим дјелима стицао поштовање тих људи. Данас сам спознао да је иза себе оставио споменике својим рукама израђене по којим ће људи да га спомињу.“

Глас овог младог човјека је тек сад откривао колико је емоције прикривено у његовој души. Ипак сам га упитао да ли има нешто што је остало недовршено послије одласка ђедова, знајући да је Никола радио до последњег дана живота.

Све је послове привео крају али ми је неколико пута рекао да му је жао да неће дочекати да се наради и насити посла у камену. Остао је жељан посла...“

Пошто сам знао да је Никола редовни студент Факултета за производњу и менаџмент у Требињу, питао сам га како све то стиже и како се сналази у недостатку дједа Николе, човјека који је и планирао и завршавао све послове:

„Први мој велики посао, одмах послије ђедове смрти, био је да се направи ђеду спомен чесма ту близу радње, да то буде као 'чесма захвалница' за све оно што је он урадио за нас – његове потомке. Градили смо чесму, али смо и њему слали поруку да ми то знамо и умијемо... Мислим да сам се осамосталио и да би ђед био поносан када би данас видио шта све радим.

IMG-8bd4c66c89667cdf6b86724acf18d419-V.jpg (541 KB)

Чесма захвалница ђеду Николи

Постепено се осамостаљујем, а ђед ме је научио неке параметре који су универзални у камену као на примјер: Шта су то вриједности оног што радимо? Квадрат шпицаног камена, што би рекли фасаде, за 100 година је био у цијени квинтала брашна. И данас је то примјенљиво... Да не останем недоречен; не причам о облози плочаној већ о камену клесаноме који има своју дебљину.

Ђед ништа није рачунао по сатницама већ по данима. Његов радни дан почињао је у свануће а завршавао у сутон. Ради се док се види чекићем ударати... Моја истинска жеља је да се образујем на факултету али и сваки свој слободни сат и дан проводим у камену. Истински желим да попуним овај недостатак мени драгог ђеда Николе и да не дозволим да се угасе машине које је тешко створио. Јављају ми се људи тамо гдје смо радили велике послове са жељом да ме охрабре да наставим тамо гдје је деда стао. Нијесмо стали, ми смо наставили...”