"Мислим да је то кућно васпитање. Нешто што вам још у кући усаде - да морате помоћи свом крају ако сте у могућности. Све су вам велике љубави без великог разлога. Ако тражите велику рационалност у свему томе – нема ту љубави. Једноставно - волим..."
За академика Предрага Пешка Херцеговина је много више од завичаја. У његовој приватној географији она има посебно мјесто - иако је на тој мапи четири деценије дугачак пут, од знатежељног студента из провинције до угледног професора и хирурга импресивне међународне репутације, морао да уцрта још много градова и земаља, неупоредиво већих, важнијих и угледнијих. Од Београда, универзитета и Клиничког центра, за које је академик Пешко везао највећи дио свог професионалног живота, па до Лондона и Бирмингема, Хајделберга и Стразбура, Вашингтона и далеког Токија, гдје су га све одводили изазови велике медицине и страст за знањем и усавршавањем.
Бока код Зрењанина, гдје му је отац службовао на жељезници - уписана као мјесто рођења, тек је биографска коинциденција. Остало је све само не случајност. Па ни то што се прије нешто више од деценије прихватио захтјевног посла да организује рад тада тек изграђене болнице у Невесињу. Посао једнако ризичан и одговоран, казаће нам угледни љекар, и данас стоји пред њим – да знањем и искуством све организује и осмисли како би и болница која се гради у Требињу сутра израсла у респектабилну здравствену установу.
О овој важној мисији ипак ћемо у наставку интервјуа са академиком Пешком, који доносимо у наредном броју нашег листа. Овдје ћемо само напоменути да се од човјека тако импозантне радне биографије није ни очекивало да од изазова, колико год био захтјеван и нелагодан, бјежи у зону академског комфора. Тим прије што су у оба случаја позиви да помогне стигли - из његове Херцеговине.
Са питањем шта му је Херцеговина приватно – и започињемо овај разговор...
- У Херцеговини сам порастао. Дјетињство и школовање провео сам у Чапљини. Тамо су моји родитељи живјели све до рата. Стално сам долазио и у Требиње. Код бабе у Драчеву волио само често да одем и љети проводио доста времена. Такође, и код мајчиних Савовића на Хуму. Овдје ми је сва фамилија, и очева и мајчина. Код ђеда на Хуму сам и проходао. Моја кућа је у Драчеву. Од ђеда ми је остала и то доживљавам као једино што је моје. Двадесет година је мој ђед био рудар у Америци, тешком муком је зарађивао да би створио то имање. Ја цијеним тај труд и било ми ја важно да се то сачува. У Драчеву сам посадио и виноград, на мјесту гдје је био виноград мог ђеда, јер волим да имам и своје вино.
- Како проводите ово вријеме у Требињу?
- Фантастично! Свако јутро почињем шетњом. Идем према Придворцима, погледам како напредује болница - то ми прија. Бавим се болницом кад има захтјева око мог ангажмана. Одем и до Невесиња гдје сам такође ангажован. Дружим се са људима - овдје имам доста пријатеља. Велику родбину, такође. Имам тај осјећај породице и мени је то важно. Сви људи овдје су некако моји. Доста срећем и својих пацијената и обрадујем се кад ми се јаве. Неке и не препознам па ми буде криво. Одем и до Попова. Овдје ми заиста много прија атмосфера. Ту је сад сва моја породица - кћерка и син, петоро унучади. И сви воле да долазе овдје. Ја волим што моја дјеца и унучад воле Требиње. А искрено да вам кажем, није много тешко вољети Требиње. Људи који немају никакву везу са овим градом долазе овдје па им буде лијепо. Како мени неће бити? Зато гледам да дођем кад год могу. Сад ми је једино криво и већ ми смета што ми је цијели септембар у Београду испуњен обавезама - јер је и септембар у Требињу диван...
- Ангажман око болница у Невесињу и Требињу ваш је својеврсни повратак кући. Па опет, и кад сте били далеко, утисак је да духом и делањем из Херцеговине нисте ни одлазили. О томе ће најбоље посвједочити бројни наши земљаци којима сте помагали кад им је било напотребније. Са ког извора све вријеме црпите ту вољу?
- И ја сам о томе размишљао. Мислим да је то кућно васпитање. Нешто што вам још у кући усаде - да морате помоћи свом крају ако сте у могућности. Као љекару у Београду некако ми је то било нормално да помажем колико могу. Касније, како ми је расла каријера, као директор хирургије у Клиничком центру у Београду, био сам у позицији да помогнем и више. Све су вам велике љубави без великог разлога. Ако тражите велику рационалност у свему томе – нема ту љубави. Једноставно - волим. Неко ће упитати - какви су ти твоји људи? Такви су какви су - моји су. А гдје би ми данас могли доћи а да нам буде лијепо – да смо сви отишли. И зато мислим да треба помоћи онима који су остали ту да живе. Причао ми је Матија Бећковић зашто је Јован Дучић толико желио да допринесе Требињу. Куповао по свијету умјетнине и доносио овдје, подизао споменике, уредио парк. Једном естати страшно је било стало да је из лијепог мјеста. Био је поносан што је из Требиња, али је много и урадио да Требиње буде љепше. Зато често замјерам неким нашим земљацима, којих је пун и Београд и Нови Сад, што нису ништа допринијели. А кад дођу овдје, налазе мане. Не морате ово писати, али ја сам као хирург - добровољац отишао у рат у Митровданској офанзиви на Невесиње и тамо директно ризиковао живот. Сматрао сам да ја то морам. Иначе, оснивач савремене хирургије Теодор Билрот је говорио да хирург није комплетирао своју едукацију ако није био и ратни хирург. И ако нигдје није био у одбрани или свог националног бића или правде...
Требињски дани увијек почињу шетњом
- Негдје сам прочитао да сте се на почетку студија двоумили између медицине и електротехнике? Не сумњам да сте данас увјерени како сте направили прави избор, али – шта вас је у оно вријеме опредијелило?
- Волио сам математику, ишао на такмичења, а као свршени гимназијалац положио и пријемни из математике са 100 посто. Потом, за кратко вријеме и на медицини. Имао сам један дан да размислим шта да изаберем. Опредијелила ме је та социјалност рада у медицини. То што радите са људима и можете да им помажете на најдиректнији начин. А то што сам имао смисла за математику такође ми је помогло у медицини. Математика је најчистија наука. Тај математички разон, ако имате смисла да га изградите у себи, сигурно вам помаже било чиме да се бавите. Да бисте схватили цијели концепт човјека - анатомије, физиологије, биохемије, болести – много вам помаже тај резон.
- Сјећате ли се можда прве операције?
- Сјећам се. Дошла је изненадно, седамнаести дан мога рада на клиници. Имао сам трему. Али мој професор и учитељ, који ми је асистирао на првој операцији, кад се све завршило казао ми је: одлично си ово урадио. Научио сам тада да морате охрабрити младе људе. Ускоро је та трема прошла. Врло брзо сам стекао самопоуздање и добио вољу да оперишем и више него што су моје могућности. Тако је то у хирургији - ако немате то, идите са тог посла. Хирургија је тешка и кад је волите а недајбоже кад је не волите – то морате одмах напустити да не мучите и себе и пацијенте наредних четрдесет година.
- Услиједиле су године учења и праксе, специјализације и усавршавања широм свијета. Када погледате уназад, на тај пређени пут – од студента до стручњака импресивних референци и свјетске репутације у хирургији дигестивног тракта – шта би био ваш савјет за младе а амбициозне љекаре? Шта је то, бар у вашем случају, био кључ успјеха?
- Страст. Жеља да радите ствари добро, да се види да сте нешто радили. Спасите једног човјека у животу, а да знате да сте га спасили – ви сте већ успјели. Достојевски је рекао да је један живот – један свијет. И то је заиста тако. Свакоме је његов живот - сав његов свијет. И кад спасите тај живот – ви сте један свијет спасили. Не може хирург бити добар ако свој позив схвата онако бирократски, као сваки други посао на који се иде и који се обавља у неком радном времену. Ја радно вријеме немам. Годинама нисам ишао ни на годишњи одмор. Често сам га и прекидао. Било ми је много глупо да се пржим на мору а тамо мене неко чека. Нисам то никако могао да помирим у својој глави и одмах бих се унервозио. Срећом, имао сам велику подршку своје породице. Моја супруга је анестезиолог па је знала шта је то. Разумјела је да та страст мене страшно носи. И на себе је преузела велики терет око дјеце. И младим људима који желе да буду хирурзи увијек кажем: ако хоћеш да даш све од себе - вриједи, ако не можеш – ради нешто друго.
- Дакле, таленат није толико важан колико посвећеност и та „ватра“ да вас држи...
- Неке основне психофизичке елементе морате да имате. Њих је тешко надомјестити. Вјештину, осјећај за три димензије, морате бити потпуно здрави и физички да сте издржљиви. За неке хируршке захвате треба баш физичка снага. Није случајно да развој медицине иде у правцу те роботске хирургије гдје људи сједе да конзолом и помоћу робота изводе захват. Ја и данас шетам по десет километара дневно да бих очувао физичку кондицију. Хирургија једњака и желуца је посебно тешка јер се захвати одвијају у три простора – грудном кошу, врату и трбуху. То су операције које трају најчешће осам до дванаест сати. Може трајати и петнаест. И таман кад завршите операцију, дође неки хитан случај – па морате наставити и до тридесет сати без престанка. Међутим, успио сам да направим одличну школу и морам да кажем да ти млади људи који раде са мном никад не кукају да су уморни. Многи хирурзи и одустану. У Америци четрдесет одсто хирурга током каријере одустане од овог посла - из здравствених разлога или мањка мотива.
- Обишли сте свијет. Имали прилику да се усавршавате радећи са најбољим. Учили сте од других и други су учили од вас. Нова знања и праксе у лијечењу доносили и у наше здравствене установе. Можете ли из тог заиста богатог међународног искуства да издвојите нешто што је вама било посебно драгоцјено?
- То ми неће бити тешко - Јапан. Они имају најнапреднију хирургију дигестивног система. И њихова технологија је изузетна - најпознатије фирме за опрему из дијагностике су јапанске. Зато што су велика, изузетно добро организована земља, са сто двадесет милиона људи, вриједних и до посљедњег дана оданих послу и колективу. То су незаборавна искуства. Кад бих сад морао да изаберем шта је то мени била највећа сатисфакција што сам се трудио и радио - то би била шанса која ми се пружила да на тамошњем универзитету и националом центру за рак у Токију проведем тих годину дана. То вам је као да добијете прилику да играте цијелу сезону у Реал Мадриду. Спавао сам у типичном јапанском хотелу, на татамију - асури на поду, на коју сам се брзо навикао, јео лаку храну – и осјећао се способно и здраво. Окружен дивним људима, најбољим људима на свијету. Њихов морал ме је одушевио. Мислим да они у глави уопште немају центар за лаж. Скромни људи, воле да раде, желе да успију али је то увијек здрава жеља, која никада није на рачун неког другог. Тамо ћете заиста доживјети да се човјек, којег сте упитали за неку улицу у Токију, врати са вама да вам ту улицу покаже, а тек потом настави својим послом...
Увијек се нађе времена за дружење са пријатељима
- Сјећам се да сте негдје говорили о тој јапанској филозофији медицине, заснованој на превентивној и раној дијагностици...
- Они имају сва три сегмента изузетно развијена. Превенцију, рано откривање болести, али и фантастично лијечење кад је човјек већ оболио. Схватили су да због начина исхране чешће обољевају од малигних болести једњака, посебно желуца. Главна храна у некад сиромашној острвској земљи била је сува, добро усољена риба. Није било воћа и поврћа. Таква исхрана узрокује запаљење желуца, а потом се на то накалеме друга различита обољења. Инциденца карцинома је била огромна. И они су се посветили томе. Данас Јапанци могу да купе све то што немају и већ су за један проценат смањили инциденцу болести. Сљедеће је било рано откривање. На четири или пет година сваки Јапанац мора да уради скрининг тест раног откривања на пет болести. Тамо је то обавезно. Неће без тога ниједно осигуравајуће друштво да вас осигура како бисте добили посао. Они карциноме откривају код пацијената док још немају симптоме – тумор је тада мали и рјешавају га и са мањом интервенцијом. Кад човјек осјећа симптоме, обично је болест већ узнапредовала. Огроман број карцинома једњака и желуца у првој фази развоја они ријеше ендокопски, без радикалних захвата. У Јапану је 80 одсто рано откривених карцинома а у свијету се тај проценат креће до 20 одсто. А изгледи за потпуно лијечење карцинома, када је откривен у раној фази развоја, иду и до 85 или 90 одсто.
- У којој мјери су се у ове четири деценије, колико сте у медицини, ствари и код нас мијењале на пољу хумане патологије? Овдје управо мислим на све гласнија упозорења у наше вријеме на озбиљан раст малигних обољења. Каква су ваша искуства?
- Слушао сам различите анализе и доста о томе размишљао. Велика је дилема код мене – да ли је заиста порастао број онколошких болесника, што неки тврде, или је повећана дијагностика. То је тешко разлучити. За то је потребна једна заиста озбиљна анализа стручњака који нису пристрасни. Јер ја у тим дискусија видим елементе пристрасности, да не кажем, и пристрасности политичке природе. Кад погледамо само наше ближе окружење - ви данас имате добру ендоскопију и у болницама у Требињу и у Невесињу, гдје се огроман број људи прегледа. У Мостару на више мјеста, такође и Фочи, у Никшићу, у Подгорици... Много више људи долази у могућност да се прегледа у односу на неко вријеме раније. Дакле, могуће је да постоји раст, али заиста ја немам егзактан доказ. Могуће је и да га нема, али ни за то немам егзактан доказ.
- Можете ли нам из ваше праксе издвојити неки посебно комплексан захват или методу, на које сте као хирург посебно поносни?
- Има нешто што је баш моје и што сам увео у овом дијелу Европе, а то је захват код карцинома горњег дијела једњака. Не вадимо цијели једњак, што је класична пракса и подразумијева отварање грудог коша, а то пацијент тешко преживи. Већ издвојимо дио танког или дебелог цријева са крвним судовима и пресадимо на врат и горњи дио једњака, а крвне судове, да би се то исхранило, микрохируршки спојимо са крвним судовима врата. Дебело или танко цријево преузму ту улогу јер такође имају покрете како би пролазила храна. То сам научио у Јапану и међу првим радио у овом дијелу Европе. Иначе, тешка је то операција - најмање једанаест сати траје.
- Колико ми на пољу медицинских постигнућа уопште успијевамо да држимо корак са свијетом? Гдје понајвише каскамо и шта учинити да тај раскорак некако буде мањи?
- Развој медицине је уско везан за развој економије. Ентузијазам неке екипе, неки други моменти, могу да „искоче“ мимо неког реда. Али велика медицина тражи озбиљну економску базу. Потребна су велика улагања за научна истраживања, из којих опет не мора ништа корисно да изађе. Нисмо ми предвиђени да медицини дарујемо нека открића. Немамо ми технологију за то. Ми се морамо борити да будемо у стању да пратимо друге. Да се што је могуће брже уклопимо. То што ми нисмо измислили магнетну резонанцу не значи да не можемо да је имамо. Добра је то позиција и може се много постићи. Ако већ каснимо, наше је да урадимо све да каснимо што мање.
- У првом реду сам и мислио на примјену свјетских искустава - и утисак да и на том пољу прилично каснимо...
- И код нас понегдје прате и примјењују све што им се омогући. Имате људе који желе да буду дио свијета. Просто су такви, такав им је склоп. Ја сам то увијек желио а онда су ми и други помагали. Најпознатије јапанске хирурге сам доводио у Београд да радимо заједно, а онда је њихова држава, као свом ђаку, кад су видјели да их нисам заборавио и да сам примјењивао њихове методе - мојој клиници на поклон дала сву тада најсавременију опрему. То је један од начина. Као предсједник српско-јапанског пријатељства љекара, с њима сам успио да договорим да стипендирају 120 наших младих и љекара средњих година из разних области како би се усавршавали у Јапану. Дакле, можемо ако се трудимо. Све је ствар ентузијазма. Е сад, ентузијазам није нешто у шта се можете до краја поуздати. Данас га има а сутра нема. Поред услова за рад морају се стварати и бољи услови за живот људи који раде. Јер нама добри људи одлазе. Човјек не може да живи од ентузијазма. Гдје год сам ишао вани, и у Америци и по Европи, налазио сам колико год хоћете наших људи које су бољи услови одвели тамо.
- Заиста и јесте фрустрирајуће када годинама школујете и улажете у неки стручни кадар, а онда га се тако олако одрекнете и препустите другоме...
- Тако је. Али не треба ту да буде никакве љутње. Прије неколико година сам на факултету једну цијелу генерацију питао да ли желе овдје да остану и раде у својој земљи. Сем једног студента - сви су рекли да желе да оду, што је за мене било поразно. А објашњење тог јединог колеге било је да је у „Олуји“ 1995. године дошао у Београд и да не жели више нигдје да иде. Као њихов старији колега, нисам ја ту њима ништа моралисао. То је њихова ствар. Право које им и наш устав обезбјеђује. Али ме је интересовало - да ли они уопште имају осјећај да им је ова држава омогућила да се џабе школују на факултету. Један колега ми је одговорио да су његови отац и мајка радили у тој држави толике године – и да су они све то већ платили. Што је негдје и истина...
/Наставиће се.../
_____________________________________________
РАДНА БИОГРАФИЈА АКАДЕМИКА ПРЕДРАГА ПЕШКА
.jpg)
