Ирина Ратковић, ђак генерације Техничке школе у Требињу је прелијепа дјевојка која нам још једном потврђује да су млади, вриједни и успјешни наша будућност. Ова, за своје године веома зрела и мудра дјевојка је, каже, до ове титуле дошла уз много рада и труда. Своје четворогодишње образовање описује оном Хорацијевом крилатицом да се највише успјеха постиже спајајући корисно и забавно. Kроз средњу школу се трудила да доста учи и ради али и да се бави ваншколским активностима у којима ужива.
Та синергија, каже, је формула за успјех.
„Ова титула ми даје вјетар у леђа да наставим даље да се школујем и живим смислено, на што бољи начин. И даље ћу се максимално трудити јер се труд, заиста, увијек исплати. Kолико год да ми уложимо труда, вриједи“, каже Ирина.
Техничку школу је уписала јер је у основној вољела математику и програмирање.
„Нисам баш у почетку била сигурна шта ћу да упишем. Двоумила сам се између Математичке гимназије и Техничке школе и ето на крају је превагнула Техничка. Некако ме осјећај водио према Електротехничкој школи- смјер техничар рачунарства и програмирања. Сматрала сам да ће ово да буде добар пут за мене“, искрена је Ирина.
Жели да, на Факултету техничких наука у Новом Саду, упише Примијењено софтверско инжењерство. Припрема се интензивно за пријемни али уз то ова вриједна дјевојка ради сезонски посао.
„Припремам се за пријемни испит, надам се да ће све бити како треба. Учим већ неко вријеме, вјежбам математику тако да се надам најбољем. Уз то и зарађујем као сезонац, тако је већ четири године, свако љето радим и себи приуштим солидан џепарац“, уз смјешак ће ова свестрана дјевојка.
Има испробан рецепт за успјех, који би препоручила будућим генерацијама, које желе да упишу Техничку школу.
„Мора да постоји баланс, са једне стране доста сам учила за ове четири године али уједно сам планинарила, бавила се спортом- кик-боксом, излазила сам. Мислим да живот не треба да буде само учење, само школа, само каријера или само изласци- мора бити избалансирано. Мора човјек да зна границу и да успостави тај баланс између рада и уживања“, истиче мудро.
На почетку средње школе много је бринула за оцјене, имала трему али је, каже, схватила да је то само кочи и одлучила је да се труди и да да све од себе, а исход ће бити исти са тремом и без ње.
„То је једноставно чињеница коју сам, срећом, уочила врло рано. Не треба се стресирати и секирати, само дати све од себе и резултат ће доћи“, поручује она.
Неких посебних очекивања у наредном периоду, каже, нема.
„Шта Бог да, тако ће да буде“, каже Ирина Ратковић, којој у будућности желимо свако добро.
