„Са дјецом треба бити пажљив, сталожен, поуздан, увијек одржати обећање и онда те они воле, цијене и поштују. Никада нисам имала проблема са свом мојом дјецом. Они су вољели мене, ја сам вољела њих и све је било како треба“, са пуно топлине у очима и широког осмијеха започиње са нама причу Нада Славић, учитељица у пензији, која је имала ту част да бројне генерације ученика прва поведе међу слова, бројеве и друге важне школске и животне лекције.
Радила је у многим школама, и у селу, и у граду, чак и у вртићу. Мијењала окружења, али како нам прича, дјеца су свугдје била иста. И сада се многих сјећа по имену и презимену, како су учили, гдје су данас и чиме се баве. Најљепше јој је када је на улици зауставе сада већ неки одрасли људи, често и сами родитељи па са њом евоцирају неке дивне успомене на једно давно вријеме.
Осим посебности учитељског позива, госпођа Нада и сама има прилично интересантну животну причу. Од тога како се и гдје у годинама послије Другог свјетског рата школовала, до тога да је баш у то вријеме била жена по много чему јединствена. Рођена и расла у селу Величани била је прва која је послије четири разреда основне отишла у више школе, гимназију, а затим и Учитељску.
„Основну школу сам завршила у Величанима. Расла претежно међу дјечацима у комшилуку и када су они одлучили да иду у Требиње у гимназију, са њима сам и ја хтјела. И сада се сјећам да су моји говорили – Гдје ће женско у гимназију? Али, попустили су. Била сам прва жена из мог села која је отишла у вишу школу. Зграда гимназије била је у садашњем Музеју, а Ђачки дом на мјесту данашње болнице. Пред Домом хтједох да се вратим кући, би ми тешко да оставим родитеље. Отац је рекао – Нема враћања! И тако остадох“, присјећа се ова необична жена, која је чини нам се одувијек знала шта и колико жели од живота.
Кроз сјећања извлачи Муневеру, медицинску сестру која ју је пазила у Ђачком дому, као и још пет дјевојака из Чваљине, које, за разлику од наше саговорнице нису издржале и вратиле су се породицама. Први разред гимназије завршила је успјешно, рече нам била је то 1949–1950. година.
„Пошто сам имала стрица у Банату, у Равном Тополовцу, добила сам позив да школовање наставим тамо. Отац се сложио и пустио ме. Стриц и стрина су били дивни људи, код њих сам становала и завршила још два разреда гимназије, а онда се вратила у Величане. Мој даљи стриц, који је живио у Сарајеву и код нас често долазио, предложио је мојима да бих требала да наставим са школовањем, што сам и ја жељела и тако сам уписала средњу Учитељску школу у Сарајеву“.
Шеснаестогодишња Нада, гимназијалка у Равном Тополовцу, Банат (1949-50.)
Генерација 1956 – 1957. Учитељску школу успјешно је завршила, а Нада се тада изнова уписала међу прве жене из свог села са завршеним средњошколским образовањем. Посао је добила одмах, у општини Равно, у селу Цицрина.
„Никада за то мјесто до тада нисам чула. Удаљено је од Равног више од пола сата пјешке. Становала сам одмах код школе. Било је мало дјеце, четрнаесторо, сва четири разреда заједно. Тешко је било радити, али морала сам се снаћи да се свима једнако посветим. Остала сам годину дана и прешла у Завалу, мијењала колегиницу која се породила. Ту је било доста дјеце. Радила сам у двије смјене, ујутру водила први и трећи, а поподне други и четврти разред. Свидјело ми се у тој школи, али сам мјесто уступила колегиници која је родом из Завале и жељела је да буде ближе породици“.
Учитељска школа у Сарајеву - прва жена из свог села која је похађала више школе
Тако се након двије године вратила у Величане и запослила у школи у свом родном селу. Памти да је учила двадесетак малишана у комбинованим одјељењима и да су јој ти дани били посебни. Што због дјеце, што због тога јер је била окружена познатим лицима, све њеним комшијама. Посао, затим, добија у Драчеву, да би се након шест година опет вратила у Величане.
Успомена из школе у Величанима
„Учила сам свог сина у првом разреду, а нисам хтјела да га учим. Мислила сам да је боље да има другу учитељицу јер ја сам му, ипак, мајка. Хтјела сам да према свој дјеци будем иста и да њега нико не одваја зато што је мој. Ријешила сам да одем у Требиње!“
КАКО СЕ ЦИЈЕНИ УЧИТЕЉ
„Да би дјеца слушала учитеља треба изградити тај однос. Поштовати договор и свако обећање одржати. Сјећам се, требао наш колектив да иде на сахрану и да пустимо дјецу кућама. Ја своју оставим у учионици тај задњи час јер имам у њих повјерење. Дјеца воле физичко и договоримо се да ако буду добри док мене нема, имаће двије седмице фискултуру напољу, на полигону. Они се одушеве. Оставим их колегиници из учионице поред, да их повремено погледа, и одем. Сутра долазим, а колегиница ми каже – Благо теби, бољи су ти кад тебе нема, него кад си ту! Знала сам да ће тако бити и одржала сам обећање!“
Године 1978, тада већ са позамашним искуством, закорачила је у потпуно нови свијет, и то међу дјецу у вртићу. Слободног мјеста по требињским школама није било, а вољела је и жељела да ради.
„Конкурисала сам на упражњено мјесто и тадашња директорица, Борка Руњевац ме примила. Била је дивна. Знала је да ми није лако тек тако се снаћи па ми је дала старију групу дјеце. На томе сам јој заувијек захвална! И Борка и све колегинице су увијек биле спремне да ми помогну, а највише сам на тој сарадњи и љубави захвална Зорки Крчум и Јованки Лакић!“
Пријатељице и колегинице - радити у вртићу било је лако уз Зорку Крчум
Да је живот препун изазова из којих увијек нешто ново можемо да научимо, потврда је Надин труд и у вртићу. Године испуњене посве новом атмосфером и другачијим искуством, сваком човјеку, а посебно учитељу, пресудне су за што боље разумијевање сваког малог ученика.
Јер улазак у учионицу управо се темељи на разумијевању и међусобној љубави и поштовању, оним вриједностима које је ова учитељица са пуно пијетета његовала. И када се нашла у основној школи у Полицама, 1984. па све до пензије 1996. године, свој посао увијек је радила срцем.
Успомена из требињског вртића, седамдесете године
„Вољела сам свој посао. Мене су ученици слушали, а и ја њих. Основно ми је увијек било повјерење. Најдраже ми је било када би се дјеца скупила око мене и причали ми своје доживљаје. То сам обожавала! Гдје год да и сада дођем свугдје ме сачека неко од мојих ђака. Када ми се обрадују, након толико година, то је нешто предивно! Ја њих сада не препознам, али они препознају мене. Приђу, јаве се, станемо, поразговарамо. Волим да знам како су, гдје су, шта раде, а најсрећнија сам када видим да су здрави и да су израсли у добре људе. Да могу све испочетка, опет бих била учитељица“, са пуно радости рече нам госпођа Нада и потвди оно што смо из сваке њене, љубављу обојене ријечи слутили од самог почетка.
Са својим ученицима у школи у Полицама, осамдесете године
Ни сама не може израчунати колико генерација дјеце је извела, нити жели одредити који су били бољи, са села или из града. Сви су јој, инсистира, увијек били исти.
А да дјеца подмладе и у живот уносе радост, довољно је погледати учитељицу Наду Славић, виталну и доброг здравља која ће ускоро, на Петровдан, 12. јула напунити 90 година! И сада сваки дан започиње вјежбама, како каже, фискултуром. Редовно шета, обавезно чита и купује књиге те ријешава укрштене ријечи и судоку. Њен дух је невјероватан, као уопште и њена инспиративна животна прича.
ЂАЦИ МЕ НИСУ ЗАБОРАВИЛИ, А НИ ЈА ЊИХ
„Имала сам једног ученика у Величанима, одлично је цртао, имао баш талента. Касније је отишао у Бар, гдје и данас живи, сликао је фреске. У три интервјуа која је дао за новине сваки пут ме поменуо, да сам га много чему научила. Било ми је баш драго и што ме памти, али још више што је успио и бави се оним што је одувијек волио. Јако ме обрадовало и када ми се преко интернета јавила једна моја ученица. Не живи овдје, али је жељела да ме поздрави. Све су то дивни гестови и значи ми што ме ђаци нису заборавили. Ни ја нисам заборавила њих. Најтеже ми је сазнање да неки од мојих ученика више нису међу нама. То ме увијек јако потресе“.
Када се свему дода да је у своје вријеме била једина жена која је у Величанима возила бицикл и њиме одлазила на посао у сусједна села, а међу првима и која је возила аутомобил, јасно је због чега ову учитељицу њени ђаци не могу заборавити.
„Кад сам предавала у Драчеву, сваки дан сам ишла на посао бициклом. У Банату сам научила да возим, сама. Падала сам неколико пута, али сам била упорна док нисам савладала вожњу бицикла. Знала сам и без руку возити. Онда сам 22. јуна 1974. купила шкоду и возила из Требиња у Величане. Прије мене само је једна жена у селу возила ауто“.
Испред школе у Величанима - нигдје без бицикла
Смијемо се док нам госпођа Нада до најситнијег детаља препричава све њене догодовштине, а било их је много. Толико, да сваку не можемо ни побројати. Као што не можемо прелистати ни многе фотографије из великог броја њених албума, годинама слаганих са пуно пажње и љубави. Свака слика једна је прича и непроцјењива успомена. Историја брижно сачувана на црно – бијелим фотографијама најљепши је свједок једног времена и живота једне посебне учитељице!
