IMG_4435.jpeg (535 KB)

Кад вас живот одведе на други крај свијета, а у срцу не престанете да осјећате парче једне земље, онда са собом, попут подсјетника исписаног најдражим успоменама, увијек носите неизбрисив отисак љубави на град и људе од којих сте потекли. Па и када на другом континенту градите сопствени свијет, уткавши у њега све чаробне слике једног времена, не чуди зашто му се изнова враћате. Управо то је прича Константина Брњоша, младог специјализанта ортопедске хирургије у болници Универзитета Флориде у Америци, који је упркос свим могућностима које ова земља пружа, одлучио да мјесец дана проведе на специјализацији у требињској болници.

IMG_5972.jpeg (6.80 MB)

Иако у Америци живи од своје осме године, гдје је завршио основну, средњу школу и факултет, а тренутно је на специјализацији, коријене не заборавља. Требиње не само као мјесто рођења, већ више као одредницу по којој и данас мјери све своје путеве. Зато нисмо изненађени његовим избором да баш овдје допринесе сопственим знањем, нарочито људима којима, ма колико далеко био, и сам припада.

„Одрастао сам у Полицама, а затим у Хрупјелама. Све те године највише памтим по неизмјерној слободи игре. Управо та слобода увијек ми је прва асоцијација на Требиње. Можда и зато што кад смо се преселили у Америку тога више није било, а увијек ми је недостајало. Зато је сваки наш долазак овдје, за мене био право уживање. Требиње ми је у мислима и у срцу урезано и по сјећањима на наше цркве и манастире у које сам одлазио са оцем свештеником и мајком вјероучитељицом“, започиње Константин Брњош наш разговор евоцирајући небројене успомене на ране дане дјетињства у родном граду.

Међу тим драгим сликама, памти и ону када је сазнао да ће даље наставити прилично далеко од свега што познаје.

„И сада јасно памтим да ми није било право када су ми родитељи рекли да се селимо. Није ми се ишло. Волио сам живот овдје, већ сам ишао у школу, имао пријатеље. Ипак, наша нова адреса била је Орландо, Централна Флорида. Није ми било једноставно да се привикнем, доста дјеце слабо је говорило или нису никако причали српски и то моје прилагођавање трајало је прилично дуго. Нисам волио да идем у школу јер нисам знао енглески језик и првих пар година осјећао сам се изолованим. Али, наша заједница и црква биле су ми познате, било је доста наших људи и тамо сам волио да проводим вријеме. Те недјеље су ми биле као својеврстан празник, а једно вријеме и суботе у Џексонвилу, гдје је мој отац водио парохију. Много сам се радовао и нашим великим вјерским празницима када смо остајали са породицом. Са радошћу сам ишчекивао та окупљања, подсјећала су ме на живот у Требињу и заиста их и данас памтим са много љубави“.

IMG_5444.jpeg (1.06 MB)

У Орланду је завршио основну и средњу школу, а као стипендиста и студије на Универзитету Централне Флориде (University of Central Florida). Упознаје нас са посве другачијим системом школовања у коме аплицирању на Медицински факултет прво предстоје четворогодишње основне студије.

„Након основних, медицина заправо представља докторске студије, које трају још четири године. Уписао сам медицински факултет на Универзитету „Норт Вестерн“ (Northwestern University Feinberg School of Medicine) у Чикагу и ту одабрао ортопедску хирургију. Првобитно нисам имао никакву идеју за шта бих се опредијелио, само сам знао да желим да помажем људима. Отац ми је свештеник, помагао је другима и та паралела ме водила. Током четири године студија медицине у Чикагу највише ми се допала ортопедија, док оперативна сала представља најпосебнији дио мог позива. Одувијек сам хтио да радим нешто са рукама и све ми је некако дошло природно. Желио сам да будем ближе породици и специјализацију сам уписао на Универзитету Флориде (University of Florida Department of Orthopaedic Surgery and Sports Medicine), на два сата од Орланда, који има веома добар програм и одличну болницу“.

Његово усхићење док нам прича о ономе за шта се образује више од деценије, јасно сугерише да је одабрао према срцу. Тренутно је пета година специјализације, колико и траје програм за ортопедског хирурга, након чега планира да упише и годину на субспецијализацији.

„У односу на основне и студије медицине специјализација је већ нешто друго – сви смо одабрали шта желимо и ту одмах почињемо са праксом. На почетку радимо све па и оно што нико не жели, али тако научимо и како функционише систем јер кренемо корак по корак и кроз праксу доста учимо и о самом послу. Упоредо, свега се нагледамо па научимо много тога и о себи – како да се носимо у стресним ситуацијама и да посложимо приоритете у раду. Од друге године специјализације улазимо у салу, а сада на петој години искључиво у сали оперишемо, спремају нас да идемо на субспецијализацију, што је додатна шеста година школовања“.

Сусрет са праксом памти по изузетним професорима и могућности да се теорија успјешно савлада управо кроз директан контакт са пацијентима и свим оним што са собом носи.

„У болницама су већином људи који желе да раде са студентима, што је нама веома значајно. Први сусрет са праксом био ми је на Одјељењу педијатрије. Као најстаријем у својој породици било ми је природно да радим са дјецом, али дешавали су се и тужни моменти. Када погледам са ове дистанце, мени је најдрагоцјенија била могућност да истински помажем људима па се и не сјећам неких разочарења. Операциона сала ми је била сан снова и она за мене представља врхунац медицине!“

IMG_5847.jpeg (1.39 MB)

Растући у духу православља, али и у нераскидивој вези са Требињем, прилика, како нам рече, да дио специјализације одради овдје, за њега је посебан благослов и бескрајна захвалност. А на чуђење многих зашто поред америчких или свјетских клиника бира Требиње, Константин се не обазире. Одавно зна да је то природан слијед догађаја.

„Неуобичајено јесте, али силно сам желио да колико је могуће радим у Требињу па макар и на неколико седмица. Болница је нова, одлично опремљена, тако би изгледала и у Америци. Испунила ми је очекивања, а највише ме обрадовало што сам видио да ту раде људи зато што воле да помажу. Једино ми је жао што пацијенти дуго чекају на преглед, али то је тако јер у Требињу тренутно има само један ортопедски хирург, доктор Милинковић, диван човјек и љекар. Колико воли оно што ради било ми је јасно одмах након што ме провео кроз одјељење – знао је сваког пацијента и све њихове тегобе без икаквог папира. Тај однос за мене је нешто предивно! Међутим, он ради сам и тај недостатак кадра је велики проблем. Иначе, пријатно сам изненађен и драго ми је што сам имао прилику да видим како ствари овдје функционишу. Велику захвалност дугујем и директору болнице који ми је изашао у сусрет и омогућио да радим, као и Одјељењу ортопедије и свим колегама у требињској болници“.

Зато, такав какав јесте – пун ведрине и са вјечитим осмијехом, упркос туђим ставовима, сања да се једног дана врати у родни град и ради баш у Болници у Требињу.

„Преда мном је субспецијализација у Алабами, а онда и посао у Америци. Везан сам студентским кредитима, а желим да се најприје одужим родитељима и породици на помоћи свих ових година. Моја жеља је повратак у Требиње, али не зависи само од мене. Све велике одлуке доносим по божијој вољи. Надам се најбољем за породицу и кћеркице, а моје жеље су посљедње на тој листи. Испуњен сам заиста, радим оно што волим, изабрао сам оно за шта сам позван и за шта имам божији благослов. Ако буде било благослова радићу у Требињу“, рече нам са искреном срдачношћу којом одише.

Да се за позив љекара заиста мора родити, указује нам сав Константинов занос. Истовремено и чињеница колико је у Америци тешко уписати медицину – студије похађају само најбољи ђаци, односно најбољи студенти. Слично је и са специјализацијом и субспецијализацијом које опет траже увид у комплетан дотадашњи рад, у оцјене и медицинска истраживања.

Није лако, али, припадајући оној врсти људи која корача исправним или, како нам рече, путем за који је позван, све што чини, чини из дубоких увјерења да је у животу најважније бити човјек, а посао радити никако другачије него са огромном љубављу, посвећеношћу и савјесно. Отуд у њему и та искрена тежња да свом граду подари дио себе и, онако како је учен и васпитаван, буде она важна спона између љекара и пацијента. Тачније, како знамо да би Константин Брњош који не воли титуле, радије рекао – спона међу људима. А он то и те како јесте!

IMG_5800.jpeg (1.20 MB)

Болница овдје и у Америци

„Болнице при универзитетима прате савремене токове, константно унапређују медицину, иду у корак са свим најновијим дешавањима, раде најсавременије ствари које потврђују истраживањима и по томе су одлични. Медицина у Америци апсолутно је модернизована. Оно што сам видио у новој болници у Требињу заиста ме обрадовало – све је савремено, одлично опремљено и доста тога што ми у Америци радимо има и овдје. Рецимо, субспецијализацију ћу радити из спортске хирургије са камерама, малим резовима и малим инструментима у зглобовима, са што мање оштећења ткива. Исти такав апарат – торањ за артроскопију има у Требињу. Потребни су људи који то знају да раде и примијене како би заживјело. Дакле, та могућност постоји и оптимистичан сам за требињску болницу“.

IMG_0084(1).jpeg (1.22 MB)

Вјенчање у родном граду

„Супруга ми је велика подршка. Свих ових дугих 13 година мојих студија је уз мене, што ми много значи. Она је Бразилка и вјенчали смо се у Требињу. Не само да ми се остварила та велика жеља, него ме посебно дирнуло њено одушевљење овим градом. Тада смо били кратко, а сада много дуже. Ово ми је први пут да сам дошао са кћеркама. Желио сам да виде како би изгледао живот овдје. Доживјеле су онај исти осјећај слободе, који у себи никада нисам престао да носим. Требиње се промијенило, највише у туристичком смислу, премда су дух града и људи остали онакви какве памтим. И даље се играју кошарка и фудбал као кад сам био мали, људи питају за породицу, још увијек влада иста она присност, какве у Америци нема. И то ми је негдје и најјачи и најљепши утисак“.

 IMG_9710.jpeg (563 KB)

Сусрет са праксом

„Прилика да након шест година теорије коначно уђем у болницу и видим како то све изгледа, за мене је била врхунац школовања. На пракси нас оцјењују у односима са људима, са пацијентима, колегама, тестирају усмено знање. Знало је бити неких сурових реалности јер сви ми дођемо оптимистични да људима помажемо, а понекад схватиш да можда није свако срећан у овом послу. Ипак, већ сам се био довољно заљубио да ме ништа није могло демотивисати. Са друге стране, имао сам добре професоре. Стално су нам понављали да је пацијенту, односно човјеку који је дошао у болницу то један од најгорих дана његовог живота. И када то имаш у подсвијести, ако си човјек, тешко је бити безобзиран према људима. Тако сам учен и у својој породици, једноставно љубазност и лијепа ријеч долазе из хришћанског духа. Ако успијемо да се зближимо са пацијентом доста тога медицинског и терапијског може да се деси боље. То је једна од промјена у Америци која ме истински радује!“

IMG_5921.jpeg (1.29 MB)

Шта ћу у Сингапуру?

„У петој години специјализације добијамо могућност да шест седмица радимо ротацију и опробамо се у другом окружењу. Пошто смо већином при факултету у Универзитетским болницама, доста људи оде у приватни сектор или у неки други град у Америци гдје планирају да раде и ту покажу знање. А мени се указала дивна прилика да дођем у Требиње у које ме одувијек нешто вуче назад. Овдје, гдје бих једног дана волио да радим, а никад нисам видио како то изгледа. Повезао сам се са директором болнице, изашао ми је у сусрет и био одушевљен. Кад сам то саопштио у Америци, предложили су ми да идем у Сингапур или Београд, на шта је моја прва реакција била – Шта ћу у Сингапуру? Хоћу у Требиње“, прича нам Константин кроз смијех.

IMG_4308.JPEG (861 KB)

IMG_3747.jpeg (354 KB)