Требињска Индустрија алата обиљежава 70 година од оснивања. Није лако данас ни у скици представити колико је важан дио модерне историје Требиња било оно што је на ледини у Горици утемељено те давне 1951. године.
Била је то прва велика радна побједа у времену посљератне индустријализације у сиромашној Херцеговини, која тада није ни знала шта је индустрија. Израсла у привредног гиганта, била је и другима призив и охрабрење да се и са скромних почетака, знањем и упорношћу, може досећи изврсност, надмашити и технички много напреднији свијет. Мали град у Херцеговини постао је препознатљив по производњи висококвалитетног алата и по достигнућима раван оним највећим у металопрерађивачкој индустрији.
Изграђујући себе кроз деценије - изграђивала је и град. Подизала привредни, технолошки, образовни, уопште друштвени стандард Требиња. Хранила је на хиљаде породица, давала им и кров над главом. Многе генерације је школовала, стварала мајсторе разних профила, инжињере, иноваторе, научне раднике. Толико важна да је за Требињце била и остала – само фабрика, и када није била једина у граду.
Раде Тасовац
Важне годишњице подсјетићемо се уз неколико цртица из успомена њеног некадашњег радника, данас пензионера Рада Тасовца. За ову прилику биљежимо само једну, иако је у протелих седам деценија исписано на хиљаде оваквих прича...
ОД ПОГОНА ДО ГИГАНТА
Раде је 1959. године завршио Индустријску школу, а већ на промоцији, као један од најбољих ученика у генерацији, уз књигу на поклон добио је и коверат – са позивом из Индустрије алата да дође на посао.
Те исте године у августу први пут је као радник ушао у производну халу - и тамо провео цијели свој радни вијек. Фабрика је у то вријеме, у првим годинама производње, свега имала око 300 радника и основни програм бургија, урезника и нарезница.
„Али је већ изгледала - као институт. Изненадило ме је, као млада радника, како је све то уредно било организовано, производња подијељена по линијама, а свака је имала свог пословођу и независну контролу. Изванредна диспциплина и ред. Организација скоро као њемачка. Иако наши људи у почетку баш и нису били за такву дисциплину...“, присјећа се наш саговорник.
Инжињери и техничари који су руководили производњом, прича нам Раде, у Требиње су стигли из разних крајева бивше земље. Другачије и није могло бити када се све подизало са ледине, у средини без индустријске традиције и квалификованих радника, када је тек требало освајати технологију, обучавати кадар - и освајати свијет. Пословође су понајвише причале екавски. Сјећа се и да је технички „а уствари директор за све“ био Живадин Симић, „стари инжињер са невјероватном енергијом и познавањем технике“. Водио је цјелокупну производњу и у посао упућивао млађе људе. То је потрајало до првог нашег инжењера.
„Запала ме је одмах производња урезника. Имао сам и срећу - убрзо су долазали нови производни програми, а мене је то посебно интересовало, увијек сам тежио нечем новом. Увијек бих гледао да се примакнем каквом добром мајстору док ради. Волио сам да гледам и учим. И ја сам временом са једне машине прелазио на другу, а већ седамдесетих година није било производа који нисам знао направити. Ту сам стекао и вољу и знање. Иако сам до пензије углавном био везан за урезнике“, казује нам Раде.
Радова прва искуства на машини
А до пензије претекле су деценије у којима је Индустрија алата вишеструко увећавала и асортиман и производњу, освајала квалитет а са њим и нова извозна тржишта. Алат из требињске фабрике продавао се у 40 земаља свијета, стизао на све континенте. Постала је металски гигант – након прве, једна за другом, ницале су нове фабрике и погони, од тога пет ван Требиња: у Невесињу, Посушју, Хуму, Равном и Грахову. Како биљежи њен хроничар Младен Јокановић, крајем 1990. године Индустрија алата је бројала 3.832 запослених (у Требињу преко 3.300), а од њиховог рада непосредно је живјело 14.000 наших суграђана. Илустрације ради, вриједност производње и продаје те 1990. године износила је 50 милиона америчких долара...
За нашег саговрника нема дилеме у чему је био кључ успјеха. С тим нас је дочекао тек што смо о фабрици и проговорили. Фабрика, каже нам Раде, није само производила алат. Фабрика је стварала – људе.
„Све је то кренуло од неквалификованог радника. Многи су тамо долазили са осам разреда школе, завршених 'партизански' негдје на Љубомиру или Хуму. Дај му да копа цијели дан, нико од њега не би бољи био. Али је овдје требало стати уз машину. Машина јесте веома паметна, али треба и ти да си способан и да знаш да је питаш. И морам да кажем – били су веома успјешни. Многи су брзо напредовали. Од предрадника постајали су изванредни радници, прави мајстори - а неки од њих касније и пословође у одјељењу“.
ВЕЛИКА ШКОЛА ЗА СВЕ
Требало је, признаје Раде, имати и воље за учењем, али је фабрика то код радника подстицала и развијала. Отварала је стручне школе, људе је спремала на дошколовавање за мајстора, стипендитала студенте, слала стручни кадар на усавршавање. Постојала је кадровска служба која је о тим потребама водила рачуна. Озбиљно се пратио, наставља наш саговорник, рад младих радника, редовно су награђивани најбољи међу њима и тако развијан такмичарски дух. Рјечју, фабрика је улагала у кадар – и раднички и инжињерски - који ће јој у каснијим годинама и деценијама бити ослонац производње. Знало се да без доброг и квалификованог радника нема ни развоја. Машине нигдје не раде саме.
Инжињери који су градили фабрику кроз тај рад и себе су изграђивали, постајали универзитетски професори, руководиоци великих система и институција у бившој Југославији. Касније, наставља наш саговорник, кад се већ могло ићи на печалбу у Њемачку - наши радници су се и тамо показали као вриједни и веома добри мајстори.
„Фабрика је за све била велика школа. Ако ниси бачен у воду другачије нећеш ни научити да пливаш. Тако је и рад у производњи веома битан за инжињера. Ма колико човјек био стручан и амбициозан – нико није изгубио ако је провео коју годину у Индустрији алата. Могао је само да добије. Не знам колико то Требињци знају, али први доктор машинства у Требињу био је управо радник Индустрије алата, претходно ђак Индустријске школе из генерације прије моје – Јован Дутина...“
РАДОВ УРЕЗНИК ЗА „ДАГЛАС“
Алати из Требињу међу купцима су сматрани производима врхунске обраде у металопрерађивачкој индустрији.
„Квалитет је заживио понајвише захваљујући Виту Вујовићу, његовом упорном и студиозном раду. Прије него је дошао за директора, дуго времена био је шеф контроле, која је тада била врло озбиљно утемељена, за мој појам мало и гломазна. Али је постигнут квалитет!“, прича нам Раде.
Из приче нашег саговорника закључујемо да задатак није био само усвојити знање и одржати висок степен технолошке дисциплине. Квалитет није био јефтин. Подразумијевао је и производна средства и репроматеријал високог квалитета, а такав се морао увозити. Најприје, челик...
„Покушавало се нешто са овом никшићком жељезаром, али није било успјеха. Без челика се не може ништа. Набављали смо га из Аустрије, Шведске, Њемачке, а често је челик ишао и преко океана, на примјер из Јапана. То су биле жељезаре са традицијом сто или двјесто година, које су имале ту технологију и она се строго крила од других“, истиче наш саговорник.
Сљедећа је била обрада, па каљење јер је квалитетан алат морао имати високу тврдоћу. Најпосле брушење - што је тек најскупља, али и најважнија операција на производу.
„То је на цар свега, без брушења ништа не вриједи. Сви производи Индустрије алата су морали бити брушени, што подразумијева минималну толерацију, често и микрон плус-минус. Временом смо - а и ја сам ту био посебно упоран - радили на том да се и женска радна снага укључи у производњу, управо на брушењу. Тако да су код нас и жене постајале добри мајстори...“.
Како је квалитет освајан – све су више пристизали и свјетски реномирани купци.
„Ја сам, рецимо, радио урезник за 'Даглас'. То је амерички произвођач авиона. Није то мала ствар. Било је ту још познатих имена међу нашим купцима. Касније су се појавили трговачке куће, које су узимале робу на тоне и продавале широм свијета. Наша роба мијешала се са свјетском и продавала се једнако као и други квалитетан алат. Чак су биле фирме које су тражиле да упишемо на тај производ њихову ознаку. Имали су толико повјерења у наш квалитет“, казује нам Раде.
ВОДИЛО СЕ РАЧУНА О ЧОВЈЕКУ
Без ове епизоде прича о Индустрији алата не би била комплетна. Раде признаје да се увијек са носталгијом сјећа тог времена - када се није све вртило око новца. Зато је и фабрика за оне који су у њој провели свој радни вијек била много више од производног погона. Када би добио задатак, казује нам Раде, да какву инострану делегацију проведе кроз производњу – сви би се дивили шта су наши мајстори били у стању да направе. Међутим, када би прича кренула о профиту, обично би остајали збуњени или одмахивали руком...
„Ми никад нисмо били на профиту какав је био у Европи. Поготову кад нас је било три хиљаде запослених. Био је уграђен тај социјални моменат. Ја сам, рецимо, већ у својој 24 години од фабрике добио стан. Водило се рачуна о човјеку. Улагало у знање, у културу, у све оно што је човјеку било потребно. У фабрици смо чак имали и љекаре и стоматологе за раднике, као посебно одјељење чији је рад био организован у двије смјене. Били смо просто као нека фамилија. Имали смо своје културноумјетничко друштво, свој фудбалски клуб, планинарско друштво. Затим, друштво добровољних давалаца крви, спремно и опремљено добровољно ватрогасно друштво, чак и територијлно одбрану своју. Значила је много за цијело Требиње. Плата би у фабрици обично била 25. у мјесецу. Требало је само посматрати град тај дан - сви се негдје крећу, нешто купују, све би наједном живнуло...“, закључује наш саговорник.
КАКО ЈЕ СВЕ ПОЧЕЛО
Хроничар требињске Индустрије алата Младен Јокановић (монографија „Индустрија алата 1951-1991.“) биљежи да је на одлуку савезне владе - да планирана фабрика алата буде изграђена управо у Требињу - својим угледом и залагањем пресудно утицао Чедо Капор, предсједник Среза Требиње и савезни посланик.
(Фото: Индустрија алата Требиње)
Предузеће у изградњи основано је 1951. године (најприје као Творница телекомуникационих уређаја „Нова Искра“, потом као „Југоалат“ фабрика алата Требиње, нешто касније у имену је остало само „Алат“, да би коначан назив „Индустрија алата Требиње“ био утврђен 1953. године).
Извршење одлуке савезне владе повјерено је инжињеру машинства из Београда Живадину Симићу, који је творац свеукупне концепције фабрике и њеног развојног програма – од креирања производа, изградње фабрике, одабира опреме и технологије производње, до организације рада.
Уз врсне инжињере, какви су били Симић и Никола Седлар, у Требиње такође стижу техничари и мајстори из свих индустријских центара бивше Југославије, понајвише из Новог сада, Београда и Крагујевца, који ће поставити основе производње и обучавати млађе раднике. Од свих техничких струка тада смо у Херцеговини имали само геометре и по неког грађевинара. Предузеће у изградњи организовало је курсеве за обуку радника у производном процесу, стручни кадар слало на усавршавање у друге крајеве земље и иностранство. Исте године кад и фабрика, почела је са радом и Индистријска школа, а крајем те деценије Металопрерађивачка („Мајсторска“) и Техничка школа.
Грађевински радови на првој фабрици у Горици почели су 1952. године а завршени су крајем 1953. Опрема, у то вријеме најсавременије машине, увози се из Европе и Америке. Истовремено, требало је обезбиједити потребне услове и инфраструктуру, па је изграђен нови водовод од Врела Око и далековод са хидроцентале Пареж, више стамбених зграда за раднике у Горици и Бреговима, хотел за самце „Леотар“ за смјештај стручњака...
На основном програму бургија, урезника, нарезница и забушивача, пробна производња са 250 радника почела је 1955. године - а након годину-двије кренуло се и са редовном. Остало је историја, коју генерације металаца и инжињера исписују већ седам деценија...
