"Узећемо ми сва та брда и долове, али ћу ја породицама у Требиње вратити живе борце било како било, а то једно брдо неће одлучити овај рат...", поново сам чуо Богданов глас.
Овај разговор који сам и не хтијући чуо у овој мрклој ноћи била је потврда за нешто што сам и раније чуо од сабораца, а данас ми потврђује величину нашег команданта и родитељску бригу за сваког свог човјека.
Са Момом Братићем и Миодрагом Новокметом: На истом положају након 29 година
Скоро сваке године у вреле јулске дане, понекад и који дан прије Петровдана, борци Требињске бригаде, као спонтано, или се стиче такав дојам, припремају се и ишчекују тај једини дан окупљања. За многе борце и једини дан у години када могу срести неке од својих сабораца, на исти дан поново, након читаве године. У том јулском дану сретања најчешће сви сусрети започињу: "А ђе си, мили брате, зар је прошла година одкако смо лани били на овом мјесту".
Нису ријетке ни констатације и пропитивања у таквим сусретима и поздрављањима да се спомињу имена сабораца који нису више међу живима. Уобичајно чује се још једно чуђење: „Нијесам знао... Које је био годиште? Како ми нико није рекао“, и слично.
Обично, док се помињу та имена, намеће се и закључак, јер је и примјетно, да нас је сваке године све је мање. Бригада живих се мало помало осипа. Тих неколико дана, као по правилу оживе сјећања на дане из деведесетих. Прође Петровдан, а сјутри дан по Петровдану, када је дан Требињске бригаде, када се разиђемо и вратимо својим кућама некако се осјећамо боље као да смо се нахранили присјећањима, и као по правилу, све то наше сјећање скупљено и збијено у прсима, чувамо за још једну годину, до поновног виђења.
Свако за себе носи свој рат и онај од двадесет четири и онај од педесет четири мјесеца учешћа у борби за државу, али и спас за голи живот и спас своје породице.
Тај остатак од три стотине шездесет четири дана у години нису нам дани мира, већ дани слуђивања разним подвалама и лажима, те некаквим изјавама наших непријатеља о пресуђеним годинама робије, о агресорским намјерама на њихову земљу, као да ми немамо свој грунт и тапију на своју ђедовину, о укидању нечега са чим су они власни и не знајући да то припада нама, а они то, наши непријатељи, не могу укинути.
Тако нам тих три стотине шездесет четири дана, они, наши још живи непријатељи, надимају прса отровом и чемером, тако да не можемо, све и да би жељели, да приведемо крају рат, коме се крај не назире. Понекад помислим да смо још у рату.
Евидентно је, само најлуђи не би могао закључити, да наш непријатељ једини има гробље отворено и сахрањује сваке године помало, натенане, да траје што дуже сипање соли на рану.
Ми, за наше нестале и тражене, и не знамо гдје су, у којој масовној гробници леже. Сваког нашег "борачког Петровдана" се оживи ова прича и сваки пут испочетка са сличним питањима и недореченим одговорима: гдје уз Дрину нестаде преко три хиљаде Срба прије Сребренице... Да ли прво дође деведесет трећа или деведесет пета?... Да ли су страдали невини старци и дјеца око Сребренице и Скелана чекали правду у тим деведесет петим?! Упитамо се понекад: да ли су страдали имали браћу, очеве...?
Одговори на ова питања су суштина када се говори о српском поносу, признању и покајању... Признању чега?! А још боље питање је: признању коме?! Зашто?... Вјековним џелатима над српским народом кроз претходне ратове и сваки пут кад им западне да се напију српске крви... И тако борци Требињске бригаде из дана у дан чекају свој датум окупљања и сваки пут без одговора од претходних три стотине шездесет пет дана: ко то поби милион Срба за мало мање од сто година. Имамо још једно питање без одговора.
На чијој то туђој земљи ми изгибосмо, хоће ли нам неко рећи; питање је које се најчешће понавља, али и за нас тешко питање нашег "губљења рата" у сваком миру који смо доносили себи и другом својом жртвом.
Упитамо ли се понекад: да ли смо и сами криви и што смо то у тих три стотине шездесет пет дана учинили за наше колективно памћење и подсјећање на наша страдања и жртву.
Трагом оваквих примједби, по много чему оправдано, упозоравамо да не чинимо ништа за наша дојучерашња страдања и да ничим не потврђујемо чињенице да смо били на историјски правом путу.
Жеља да се личним примјером одазовемо страдалим саборцима који нас упозоравају да су њихови путеви били часни, али скоро заборављени, јавила се на прошлогодишњем јулском окупљању.
Такав ратни пут Требињске бригаде и ратиште које се тешко заборавља, био је одбрана источног дијела Републике Српске и борбе у близини Калиновика. Командант Требињске бригаде, пуковник Богдан Ковач, командовао је дијелом Требињске бригаде која је дошла у испомоћ Првој гардијској моторизованој бригади, која је имала улогу приштабске јединице Главног штаба ВРС на подручју калиновачке општине. Командант Петог корпуса Миодраг Новокмет је тог 13. јула 1995. године, на дан наше бригаде, дошао на замјену јединице коју је Богдан мјесец дана раније довео на ово подручје. Данас, као начелник борачког одјељења у Граду Требињу дао је иницијативу да заједно обиђемо ово ратиште. Мене, као учесника у јединици коју је водио пуковник Богдан Ковач, није требало много наговарати, да скоро на тридесету годишњицу посјетимо ово ратиште које смо у радном наслову обиљежили као "Сјећање на нашег команданта - Богдана Ковача".
"Врло мало, а да не кажем скоро никако, се посвећује пажња и његовање сјећања на ратни пут Требињске бригаде", биле су прве ријечи које је Миодраг рекао дан прије него што смо се одлучили да посјетимо Трескавицу, тачније положај Сиљевац, гдје се већина дешавања тих јулских дана 1995. године дешавало око овог положаја.
Присјећајући се љета 1995. Миодраг Новокмет је са положаја на положај разјашњавао затечено стање на линији фронта.
Догађаје и дешавања од прије тридесет година, те преузимање линије фронта Миодраг је појашњавао као да су се јуче догодиле. Уз такво живо сјећање показивао нам је и оригинале штабних извјештаја за дане које је провео на овом ратишту. Да су то била скоро најтежа времена за нашу бригаду Миодраг је потврђивао низом чињеница.
Поглед на непријатељске положаје: Сиљевац је био и извиђачко и артиљеријско мјесто
"Крај љета деведесет пете за нашу бригаду, и читаву линију коју је покривала наша бригада били су дани тешких исцрпљујућих борби и неизвјесности", рекао је Новокмет и додао: "Ти дани краја љета били су најтежи дани за крајишке Србе који су се суочили са незампаћеним прогоном од стране тада моћне хрватске војске која је и нама била на линији фронта шездесет километара. Тих дана Срби у Босни и Херцеговини организовани у ВРС, имали су за званичног потписаног непријатеља хрватску и босанску војску. А нама ће рећи, и то се стално понавља, да смо српски агресори и окупациона војска. А ко је овде агресор ваљда је јасно и малој дјеци. У таквим агресорским пријетњама двије војске из двије државе ми смо морали ојачавати нашу линијску одбрану гдје је критично и гдје се процјењује да треба ојачати одбрану. То је било и Трескавица тих дана гдје је требало доћи на испомоћ Првој гардијској моторизованој бригади.
Када сам ја смјењивао вашу јединицу којом је командовао комадант бригаде пуковник Богдан Ковач, ја сам искључиво тражио да ми се предају достигнути положаји по дубини и за сваки достигнути положај артиљеријска подршка. На простору Јадника, Малог и Великог Коника било је положаја што су држани 24 сата и напуштани по неколико дана ради неприступачности и немогуће логистичке подршке", закључио је Новокмет.
Са узвишења које се на војним картама зове Сиљевац видјела се скоро читава линија фронта коју су држале јединице из састава Требињске бригаде.
Са тог узвишења Новокмет нам је показивао правце дејстава те препознавао запосједане положаје. Моје сјећање у том видокругу су стогодишње шуме и велике страмине која се наслућује у том простору буковине и боровине. Мени се у том моменту враћала слика рата и мирис влажног буковог лишћа послије узастопних кишних дана те далеке деведесет пете.
Од тридесет и један дан, у срцу љета те године, двадесет три дана падала је киша. Падала је некад сат, а некад читаву ноћ. Ниједну ноћ, читаву баш ниједну, није се могло осванути на положају без војничког шињела. Студен и влага помијешани са страхом и неизвјесности било је прво чега би се сјетио и што ми је остало урезано у сјећање. Артиљеријска ватра са положаја, Сиљевца, гдје се тренутно налазимо почињало је дејство око 4:30 и до у ноћ, некада и до 10:30 није прекидано дејство. У неколико дана, у којим сам остајао уз сковану бараку и једну пространу бајту - склониште, излазио сам повремено на простор гдје је артиљерија. Овај положај на узвишењу је уједно и добро извиђачко мјесто. Сваки пут сам затекао команданта Богдана на извиђачком мјесту са двогледом у рукама. Везиста Вујовић био је увијек уз њега. Сваког момента је тражио од везисте да се извјештава о положају сваког нашег борца који се кретао ка линији. Бринуо је за сваког свог човјека и то сам једне ноћи у зору чуо изговорено лично из његових уста.
Из главне команде Војске Републике Српске једне ноћи око поноћи дошли су неки људи у кампањоли до близу бараке. Нисмо их заустављали пошто је тај долазак био најављен. Богдан је био будан и дочекао их је на отвореним вратима. Према лошем свјетлу лампе у бараку су ушла тројица високих официра. Са мјеста од педесетак метара гдје сам се налазио, чуо сам командантово реферисање. Претпоставио сам да су придошлице из нашег Генералштаба. Јасно сам чуо када је рекао неком од генерала:
"Господине генерале, идемо по сто метара дневно. Од букве до букве... Ризик да не погубим војску свео сам на најмању мјеру".
"*ебем ти сто богова! Каквих сто метара? За три дана не буде ли узета Кула, води војску у Фочу на турчење", чуо се пријекоран оштар глас.
"Узећемо ми сва та брда и долове, али ћу ја породицама у Требиње вратити живе борце било како било, а то једно брдо неће одлучити овај рат...", поново сам чуо Богданов глас.
Овај разговор који сам и не хтијући чуо у овој мрклој ноћи била је потврда за нешто што сам и раније чуо од сабораца, а данас ми потврђује величину нашег команданта и родитељску бригу за сваког свог човјека.
ЗОВ ЏИХАД РАТНИКА
Када су високи официри штаба војске Републике Српске отишли са командног мјеста, већ је зорило. Прошло је четири сата, а у то вријеме већ свиће. Било је то планирано вријеме када смо требали кренути и извршити смјену бораца који су већ два дана у тактичком нападу. У групи нас је десет бораца и потребно нам је два и по сата да преузмемо положај достигнут дан прије према Кули. Терен кроз шуму је наквашен и стрм... Док се крећемо стрмином кроз букову шуму усијецамо петама у влажну земљу да се не би оклизнули низ стрми амбис. Мање од километра идемо скоро сат. Сваки неопрезан корак или поклизавање могло би да се заврши трагично. На таквој стрмини и пушка постаје тешка. Већ се добро свануло и разданило када смо дошли близу наших сабораца. Тишину јутарњу, не тако далеко, из правца Трескавице, проломи глас исламског џелата.
"Алаху екбер!"
Сви смо застали и ослушкујемо колико је то далеко...
Овај позив Алаху зауставља дах. У рату са хрватском војском на нашем фронту ово се не може чути... Знали смо да овим зовом џелат животињског нагона обиљежава територију која је запосједнута.
Стали смо ту у мјесту, затечени близином непријатеља пар минута без и једне ријечи, те за кратко наставили спуштање ка потоку. Знали смо да морамо доћи на мјесто гдје ћемо преко оборене букве прећи Врховински поток. То нам је уједно био и оријентир у том беспућу да ћемо брзо на другој страни потока доћи до наших сабораца које треба да замијенимо. Тако је и било. Преузели смо положај... Кратко послије смјене Богдан је био на вези и почело је артиљеријско дејство. Тог дана на положају срели смо се са борцима из Гарде Ратка Младића. Били су то врло млади борци који су већ неколико мјесеци на борбеној линији без иједног дана смјене. Били су то млади људи који су ме задивили војничким држањем и поносом у неописиво тешким условима живота.
О годинама проведеним у овој јединици причао нам је капетан Момо Братић, припаданик Прве гардијске моторизоване бригаде, који је у ратном периоду обављао функцију начелника безбједности. Он нам је са пуно утисака причао о младим гардистима и терету који су они изнијели на својим леђима бранећи овај дио Републике Српске. Прича о тој јединици био би позамашан роман.
За неколико сати које смо провели на обронцима Трескавице, присјећали смо се детаља у борби и сабораца који више нису међу живима.
О нашим присјећањима, детаљима из ратне тактике знатижељно нас је пратио Слађан Орбовић, момак који нас је у овом обиласку теренским возилом вјешто превозио са положаја на положај. Он се није био ни родио у вријеме ових дешавања о којима смо ми причали, али је својим интересовањем и знатижељом са низом питања поручио да ништа не чинимо да ова генерација младих људи сазна понешто о голготи и паклу страдања и борбама са исламским непријатељима за нашу једну једину Републику Српску.
.jpg)
