Манастир ЖитомислићТу у долини Неретве, гдје се херцеговачка љепотица полако спрема да се разлије у широку делту ка свом доњем току, у близини магистралног пута, а опет далеко од свакодневне буке и галаме, мирује и тихује манастир Житомислић.
Годинама и вијековима био стуб православне духовности и културе за српски живаљ у долини Неретве, више наврата рушен и пљачкан, манастир је увијек изнова васкрсавао као симбол снаге и вјере.
Вјере, али и одлучности да се никада не посустаје пред насиљем и злом.
Манастир је саграђен у 16. вијеку као задужбина чувене властелинске породице Милорадовића. Помало копајући под историји сазнаћемо и то да чак постоје подаци да је тада манастир обновљен, што значи да је православни храм на том мјесту постојао још раније. Такве претпоставке потврђене су приликом реконструкције манастира када су обављена и археолошка истраживања.
Од свог оснивања 1566. године, манастир Житомислић са црквом посвећеном Светом Благовештењу имао је велики значај у црквеном и културном животу Срба овог краја, али и цијеле Херцеговине.
У Житомислићу је 1848. године отворена прва богословска школа у Босни и Херцеговини, а основали су је тадашњи архимандрит Серафим Перовић и Нићифор Дучић. Касније је у манастиру отворена и школа за описмењавање српске дјеце. Школа је у Житомислићу постојала све до 1971.
У посједу манастира била је и вриједна збирка икона из периода од 16. до 19. вијека као и значајан број књига и других црквених драгоцјености. Као и неке друге православне светиње у долини Неретве, Житомислић је током вјекова дијелио судбину народа.
И сада је тако, народ и манастир и заиста јесу једно. Једно и недјељиво. И данас, иако их бројне бриге море, са радошћу чекају рождество Христово.
Игуман манастира Данило ПавловићИгуман манастира је Данило Павловић за кога повратници у долину Неретве, од миља кажу наш Данило. Те ријечи довољно говоре о присности Цркве и свештеника са народом.
„Божић је највећи догађај у историји људског рода. Поред свих обичаја које Божић доноси са собом, топлине, љепоте, породичне атмосфере, морамо имати на уму да је Бог тог дана толико заволио свијет да је свог сина послао на свијет да буде једнак људима. Да постане један од нас. Да је Христос син Божији дошао на овај свијет, родио се у Витлејемској пећини. Узео је на себе пуну људску природу, постао једнак нама осим гријеха. А све је то урадио из само једног циља. То је љубав Божија према човјеку. Да нас учини насљедницима његовог царства. Наш народ у долини Неретве, Срби који су се вратили у Федерацију БиХ, нажалост, ево и 20 година након рата, носи тај епитет – повратници. То је оно што је жалосно. Као да су се људи, ево већ и 20 година након рата само вратили. Мада, оно што је увијек достојно дивљења код тих људи је чињеница да су се вратили на своје у времену када то није било нимало лако. Почели су један мукотрпан период свога живота, да обнављају своја огњишта, да своју дјецу доведу са собом у долину Неретве. Да их роде овдје. Да та дјеца иду овдје у школе, да се интегришу у новонастало друштво, да се прилагоде новонасталој ситуацији. Мислим да су наши људи у том менталном, духовном смислу јако успјешни. Дјеца која одрастају у таквим условима су одлична дјеца, свјесна свог идентитета. Та дјеца су много добри ђаци. Неопходно је да наш народ у овим крајевима појача квалитет свог живота. Да тај повратак, коначно добије своју одрживост. То прије свега значи запошљавање нашег народа, добро и квалитетно школовање дјеце на факултетима. И останак у долини Неретве. Наша црква се труди да буде са својим народом у свим сегментима живота. И сви заједно се надамо да ћемо остати ту, гдје смо вијековима били”, каже нам игуман Данило и додаје:
“Радује нас да су готово све цркве обновљене. Обнова, Васкрсење Пребиловаца један је од најзначајнијих догађаја у прошлој години. Пребиловачки мученици коначно су добили један храм достојан њихове жртве. Осим обнове храмова, јако је важно обнављање заједнице и за нас је то увијек био приоритет. Да се људи у својим богомољама осјећају као у својим кућама”, истиче он.
“Божић је доба нове милости господње. Очекујемо али морамо да се потрудимо да урадимо оно што је до нас. Велика су искушења, велике су буре и олује. Сваки човјек мора да ради свој посао на најбољи могући начин. На глобалном плану не можемо учинити ништа, али на микро плану можемо све. Свој посао морамо да радимо како треба и да се надамо у милост и помоћ Божију. А она никад не изостаје”, поручује игуман Данило.
Ноћ се полако спуштала, кривудала Неретвом. Ноћ се спушта, Божић стиже. Срби Мостарци би рекли: “Божић иде, Божић стиже, драгом Богу да смо ближе”. Ново рождество Христово носи нову наду, да ће година пред нама бити још један корак ка равноправнијем положају Срба у долини која је њихова колијевка.
Ратомир Мијановић
