Кућа у Херцеговини не стоји само на камену.
Она стоји на вјери, на реду, и на тишини која зна зашто ћути.
У једној таквој кући, под херцеговачким небом које зна и жеђ и молитву, одрастао је Јован Илић. Кућа пуна дјеце, пуна гласова, али и мира. У тој бројној породици сви су знали ко су и коме припадају. Православни хришћани, учени да се крст не носи на показивање, него у себи – као обавеза.
Отац – свештеник.
Човјек који дан започиње молитвом, а завршава бригом за друге. Навикнут да слуша, да тјеши, да ћути кад је најтеже. Од њега се учило да се свака рука мора спустити њежно, јер пред тобом је увијек човјек. И кад држи кандило, и кад благосиља, и кад само гледа.
Мајка – стуб куће.
Она која зна како се тишина распореди међу дјецом, како се хљеб дијели да свима буде исто, и како се син испраћа у свијет без великих ријечи. Само погледом који каже више него савјет.
Огњиште је у тој кући било и топло и свето. Око њега се није говорило о успјеху, него о части. Није се питало колико си први, него јеси ли остао свој.
Кад је Јован кренуо пут Русије, отац га је прекрстио.
Мајка му је ставила у руку оно невидљиво – вјеру да ће знати.
Матушка Русија га је дочекала широка и озбиљна, као старија сестра. Земља дубоке вјере, дугог памћења и великог стрпљења. У Москви, под хладним небом и тешким зидовима, Јован није био странац. Препознао је ритам. Препознао је тишину пред знањем. Препознао је поштовање према раду.
На Другом медицинском универзитету „Пирогов“, у лабораторијама гдје се ћути као у цркви, радио је смирено, без сувишног покрета. Рестаурација зуба – мали посао за некога ко гледа површно, али велики за онога ко зна да је сваки детаљ служење.
Професори су ћутали.
А то ћутање је личило на благослов.
Прво мјесто на универзитету дошло је без радости која скаче. Само тиха захвалност. И нови пут – сверуска олимпијада, гдје се окупљају најбољи из свих крајева Русије.
У протетици, пред екранима и скенерима, Јован је радио као да клеше камен. Дигитални свијет је слушао руку која је научила мјеру код куће. Еxоцад је постао алат, а не циљ. Фасете и инлаyи су добијали облик који траје, не онај који блијешти.
А кад је дошла прва помоћ, све друго је нестало.
Ту нема титуле.
Ту има само живот.
Фантоми без даха, али са истином. Ритмом који се не учи из књиге, него из осјећаја. Притисци су били тачни, дубоки, мирни – као молитва изговорена без ријечи. Организатори су рекли: најбоље.
Тим је био први у цијелој Русији. Медаље су бљеснуле под свјетлом, али Јован је знао – то свјетло је дошло од куће. Од оца који служи. Од мајке која чува. Од браће и сестара који моле.
У Требињу ће се то рећи тихо, као што се каже послије литургије:
„Хвала Богу.“
И то је довољно.
Јер гдје год да одеш, ако носиш огњиште у себи, ниси сам.
