Kад херцеговачка ноћ сиђе низ брда као црна вуна, а вјетар из Попова зазвижди кроз суву траву и камен, старији људи у Мишљен и данас знају застати пред причом коју су слушали од ђедова, а они од својих. Не говори се она гласно ни уз сваку ватру, него тише, као да се човјек боји да ће и камен чути. Јер у Херцеговини камен памти више и дуже од људи.
Тамо, над сивим каменом и под тиркизно плавим небом, стоји Црква Светог Василија Острошког у Мишљену. Мала, камена, тврда као херцеговачка судбина. Kажу да је настала још у доба Немањића, кад су се по овим странама молитве дизале право у небо, без звона и великих ријечи. Око ње гробови и стећци — четрдесет и три камена чувара прошлости — леже као успавана војска под травом и мјесечином.
А међу тим камењем остала је и прича о Светом Василију, свецу и ономе који је знао колико људска ријеч може бити отровнија од змијског уједа.
Говоре да је тада још био млад јеромонах и служио у Мишљену. Народ га је поштовао, али га се помало и бојао, јер су му очи биле мирне, а поглед дубок као јама без дна. Говорило се да види и оно што човјек сакрије иза осмијеха.
У то вријеме село узбурка гласина.
За једну његову рођаку почеше причати да је занијела са неким калуђером. Од куће до куће, од бунара до појате, ријеч се ширила као пожар кроз љетњу траву. А у Херцеговини нема брже ствари од зле ријечи. Она претрчи и брдо и ријеку прије него сунце огрије.
Људи су шаптали иза капија, жене превртале очима, а мушкарци се кисело осмјехивали под брковима. Нико није знао истину, али свима бијаше мило што имају о коме говорити.
Само је Свети Василије ћутао.
Једног јутра, кад је кренуо у цркву на службу, сврати тој ђевојци. Kажу да је била лијепа као прољећна зора над Херцеговином — лице бијело, очи тамне, а туга пала по њој као студен по винограду.
Рече јој тихим гласом:
„ Отргни шал око паса и пребаци га преко стомака“.
Ђевојка га послуша.
Тако заједно кренуше кроз село. Он озбиљан, у мантији, а она поред њега, са привидом трудноће под тканином. Иза пенџера поче комешање. Прозори се отвараху као гладна уста. Неко се насмија, неко пљуну, неко прошапта:
„ Ето... Бог ти душа, истина је...
Тога дана црква никада није била пунија. Дошли и они који годинама нису крочили у храм, више жељни туђе срамоте него Божије ријечи.
А Василије службу одслужи мирно. Глас му одзвањао међу каменим зидовима као вода кроз пећину. Kад заврши молитву, настаде тишина.
Тада позва ђевојку пред олтар.
Народ се ускомеша.
А он рече:
„Пред Богом нема скривања. Скини са себе све што је лаж и превара“.
Ђевојка дрхтавим рукама одбаци шал, па стаде пред свијет чиста и невина, у љепоти коју само младост носи и само Бог може створити. У цркви мук. Чуло се само како восак капље низ свијеће.
Људи оборише главе.
А Свети Василије тада подиже руку и гласом од којег, кажу, и данас задрхти камен на Мишљену, повика:
„ Да Бог да препукло мјесто ђе стоји онај што први изнесе потвору!
И у исти час, причају стари, пуче велика грчка плоча насред цркве. Земља загрмје као гром на светог Илију, као да се сама Херцеговина отворила. Пред народом пропаде неки човјек, знали су људи и који, и који бијаше први посијао лаж.
Нико није крикнуо.
Нико се није помјерио.
Само је вјетар прошао кроз цркву и угасио неколико свијећа.
Од тада се у Љубињу и Попову говорило да је Свети Василије био благ према грешнику, али страшан према лажи. Јер гријех човјек може окајати, али лаж разара и душу и образ, као црв старо дрво.
И данас, кад сунце пада по стећцима у Мишљену, чини се као да камени рељефи оживе. На једном мач и штит, на другом јелен у трку, негђе поворка срна, негђе коњаник. А народ каже да сваки од тих каменова нешто зна и нешто крије.
Неки стећци су напукли, неки се нагнули, али сви стоје као нијеми свједоци да је овуда пролазило и вријеме и царство и људска злоба.
Само прича није умрла.
Она и данас живи.
